Zora
Стр. 90
3 0 Р А
Бр. П1.
и он загрли њу и иоче јој враћати још топлије и још слађе. Зора је осванула, кад се пробудио . . . Полахко отвори очи, протра их, па онда погледа око себе ... И он се сјети оне свјетлости и сјети се, како је молио Бога за мајку . . . Па тпхо устаде и погледа на н.езпно мјесто. — Је ли устала? —- прошапута тихо. И приближи јој се и наднесе се над њом. А она је лежала непомично, блиједо-жута као светитељка . . . — Спава, — прошапута мали. Но опет био је радознао, да види: хоће ли моћи устати и загрлити га. Та то мора бити, јер је он то желио, кад су се небеса отворила. — Мајко, —< зовну је тихо. Она се не одазва. — Мајко! Она шути, — Спава, '— прошапута он и опет, па се измаче мало подаље и сједе, чекајући, да се пробуди. А баш у то дође и комшиница
Ана, па, улазећи у собу, мало јаче лупну вратима. Мали метну прст на уста. — Мајка спава! — прошапута тио . . . Комшиница погледа у болесницу, а затим јој нагло приђе и прихвати је за руку... Рука је била хладна... Њојзи налетише сузе на очи и хтједе вриснути, али се сјети да је мали ту, па се задржа: да га неби расплакала . . . — Спава, — рече и она, окренувши се њему. И узе га за руку. — Хајде ти у мене, док се она пробуди . . . Мали се затезаше . .. Застаде; промисли се мало, па онда рече: — Хајдемо, ама полахко, да је не пробудимо . . . И на прстима пође . . . А кад је дошао до врата, није могао да је опет не погледа . . . Поново се наднесе над њом, па се онда саге и лагано, сасвим лагано, пољуби је у чело. — Спавај, мајко ... Ја те нећу пробудити ...
Л
О Ј Е С И Ј А — Јоћп Еиђђоск —
У овој цјесми, пјевач не заступа Узалуд своју вјештину, Јер је пјесма кроз коју срце у народа заигра Сама по себи јуначко дјело. Тепмузоп
!Глутарх нам прича, да су Сицилијанци,пошље пораза Атињана пред Сиракузом, оставили у животу све оне, који су умјели декламовати Еврипирове стиНеки од њих, вели он, имају
Еврипиду да захвале за свој живот. Сицилијанци су највише вољели, од свијуГрка, пјеснике.Чим би се странци искрцали на њихово острво, они би одмах од њих тражили одломке пјесничких дјела њихових умјетника, па би их онда, са највећим задовољством једно другоме саопштавали. Прича се, да су неки Атињани, по повратку у отаџбину, одилазили Еврипиду да му захвале, што им је живот спасао; неки су били пуштени у