Zora

2*

Бр. га.

з о р л

Стр. 91

слободу за то што су умјели својим побједиоцима говорити поједине стихове из његових позоришних комада; а друге су остављали на миру, што С У У бјежању, пошље битке, лијепо пјевали неке пјесме његове. За данашње доба може се рећи, да је мало вјеровати, да ће коме од нас стихови спасити живот, бар овако не; али, у другоме погледу, ми дугујемо много захвалности појесији. Зар је мало пута ко од нас, уморан, утучен жалошћу и тугом, дохватио Омира или Хорација, Шекспира или Милтона, и осјетио како се мутни облаци разгоне, како се узбуђење наше стишава, како умора нестаје а снага јавља, како свјетлост живота гони таму очајања. И ако је тако, Платон опет вели, Џовет, гони пјеснике из Републике, за то што у својим пјесмама дирају људску осјећајност, што потстичу и распаљују страсти, што су далеко, врло далеко, од идеалне истине. У томе погледу, а и у још некима, мало их је који би примили Платонову републику као идеалну демокрацију, а већина би, заједно са бЈпсЈпеј-еш узвикнули: „ако нисте у стању поднијети музику појесије сличне музици небеснијех сФера,... ја Вам морам рећи, у име свију пјесника, да докле год сте живи, живите да волите и да ваша љубав одзива неће имати, ако нисте у стању саставити умјетнички један сонет; чим вас нестане, нестаће и вашега имена, јер вас неће нико помињати." Појесију често сравњују са сликарством и вајарством. Симонида је рекла, одавно, да је појесија сликарстио са ријечима, а сликарство појесије без ових. „Појесија је, вели Кузен, прва вјештина, јер се њоме најбоље исказује бесконачно." На другоме мјесту

он тврди „да има једна вјештина, — и ако су све, у извјесноме погледу, усамљене, — којој стоје на расположењу сви изговори из којих црпе све умјетности, а та је: појесија. Појесија и слика и реже ријечима, она зида зграде као какав неимар, често спаја мелодију и музику; она је тако рећи центар у коме су сакупљене све вјештине." Права пјесма то је галерија слика. Признати се мора, да ће нам сликар и вајар дати тачнију и живљу идеју о нечему, него ли ма какав љетопис; али кад смо нешто видјели, онда нам пјесник открива масу ситница, које не бисмо примјетили никада. Сликар, вајар и неимар износе нам оно што се да видјети, а пјесник оно што се не види — радњу; простор је домен умјетности, вријеме појесије. 1 Узмимо за примјер женску љепоту. Сваки опис ове изгледа хладан и натегнут. То признаваху највећи пјесници; за то и Вајтер Скот, кад нам описује Језерску Вилу, вели овако: „Никада Грчко лијето не изваја, ни НимФу, ни Најару, нити Грацију љепшега облика, нит, савршенијих црта." Велики пјесник мора бити инспирисан, мора потпуно разумјевати љепоту, осјећаји му морају ићи даље и дубље од осјећаја осталих људи, али ипак, он мора потпуно владати собом. „Милтон, у једној топлој молитви Вјечитоме Бићу, тражи од овога да упозна и саопшти све тајне овога свијета, да пошље све анђеле своје, да светом ватром са небеснога олтара додирну усне избраника." Док нам појесија, с једне стране, износи како су неједнаке различне памети, дотле нас, с друге пак, у .и да ге-

1 Види Јмосооп 0(1 1Је85ш§;-а.