Zora

Стр. 94

3 0 Р А

Бр. III.

тога, она баца сјајну и разнобојну свЈетлост иманигације на најобичније предмете. Сваки онај, који воли појесију дивиће се природи са највећим уживањем, јер је она „за око љепота, за ухо музика." „Па ипак, вели Сиднеј, у природи нећете наћи никада тако лијепу земљу као у пјесмама, ни весели поток, ни плодније воћке, нит' љепшег нит' мириснијег цвијећа, ни, у опште, све оно што би учинило много милијом земљу, коју и онако већ сувише волимо." Пјесник нас, као но у бајкама из какве велике, суморне вароши, за час пренесе у сред зелена поља, у сред шуме гдје лишће шумори а поток жубори, или на обалу морску на којој изумиру морски вали. На тај начин он нас води кроз слатке сањарије те нас ослобађа брига и невоља свакодневних. Пјесник мора, потпуније него ли остали, познати не само природу људску него цијелу васелену. К. Робеисон прича да је, једном приликом, долазио један странац у стан Уордсуортов и тражио да види његову собу за ред. Мужевка његова одведе странца у књижницу и рече: „ово је господарева књижница, али он ради у пољу." Не треба се чудити оној изреци да природа воли исто тако пјесника као и он њу. „Они не љубе узалуд, они се не варају. — Који веле, да по смрти свакога пјесника. — Природа тихо оплакује свога љубавника. — И свечано га спроводи вјечној му кући". 1 Неко је рекао о Блаку: Благост небесна и лисја зеленог, травке и бистре водице, весели и безбрижни живот тичице, дјетета и животиње, сачували су се потпуно у њему пу1 Скот.

тем оног дубоког осјећаја непоколебљиве и тајанствене љубави, којој рука и душа вјештакова даје живота и израза. Ниједан пјесник, ниједан сликар није прије њега са такво силином представио бујно прољеће, нагли развој цвијећа, бујност младога дјетета; нико није умио као он описати и оцртати сјајно зеленило на листу, свјежину младога тијела, сјај румених облака, нити љепоту златних руна." Ако хоћете да цијените појесију, онда је немојте површно изучавати; прелистати пјеснике и читати њихова дјела није довољно, па да можете о њима писати; треба себе довести у такво душевно стање које ће помоћи да је волимо и у њој уживамо- Човјек може, без сумње, тражити утјехе у појесији у тренутцима туге и жалости, радости и среће, али то не значи што и разумјети је. Неоцјењива блага појесија свуда су око нас. Најбоље су књиге и најјеФТиније. Оно што се даје за пиво и за дуван може се употријебити да се набаве дјела Шекспира и Милтона, и онолико других књига, колико је један човјек у стању да прочита преко године. Ми не треба да се ограничимо на утјецај појесије.који јеимала пређе и који има сада, ми можемо мислити на будућност. „Будућност појесије, рекао је А. МеИћеш, огромна је, јер ћемо ми, са током времена, све више и више налазити и што сигурнијега ослонца у њој. За појесију идеја је све; остало је само илузија, божанствена илузија; у појесији идеја ствара у нама узбуђење, идеја је Факат. Оно што је у данашњој вјери најживље, то је она несвјесна појесија. Ми морамо замислити и схватити појесију као нешто племенитије, узвишеније него