Zora

Бр. III,

3 О Р А

Стр. 85

ста је Ренера и Нормана, који нам штвима који имају интереса и симпред Евроиом негираху оно што патија за српске тежње! Писцима, нам је најсветије, који нам компро- који те интересе помажу с часним митоваху историјска права и пре- увјерењем, да се ода признање нашег даваху подсмјеху наше завјетне ми- народа, а писцима противне врсте, сли, а ми то једва ако само регис- да се закаже мегдан у његовој рострирасмо. Такав комитет, одбор, ђеној штампи. И опет с поносом могао би да свако тако дјело набави, помињемо, да наш народ има синова сваку ријеч о нама страним лите- за тако частан мегдан. ратурама чује, да у свом часопис}' Да помињемо колико би такво прикаже српском свијету такве ин- друштво са својим листом могло да султације, или, у сретном случају, стави у границе, осим писце извјесне правилна дјела и истинске ријечи о врсте, још и књижевне издаваче, о Српству, — и да за тим реагира том је говор излишан. Хладан вјетар на то у страној шталпи. Ми смо који би значио сатисФакција генију и лани у једној прилици рекли своје родољубљу а борба против свега гдје мишљење: на таква дјела требало би тога нема, то би значила света стуја реагирати и у страној штампи, на патриотизма у нашој Књижевности. најподеснијој трибини. Странац, који Она би растријезнила сваког оног се сукобио с једним погрдним дјелом који са српском књигом стоји у вези. о нашем народу, нека у својој штампи Писало би се, без сумње и послије одмах наиђе рецензију таког дјела, свашта, али се јамачно не би свашта нека види колико се таквој књизи, мо- шшалтало. И докле бисмо дошли же да вјерује, колико у њој има исти- на тај начин! не и чији је прст у њој. А то и много Ми рекосмо своју. Ако овај чланзначи за нашу јавну ствар. чић покрене наше позване на дисТакав комитет могао би да ступи кусију, њему ће бити највеће одликоу везу са извјесним лицима и дру- вање. Он је тад постигао своју жељу. овс ^ Уредннк

В0Ј01 Рстави ме! у тој тами, ТТТ то ми душу обавија, Нашто мени бледи плами Да ме пале испотија? Што би хтела да осветлиш Сред дубоке ове тмине? Оставп ме, оставп ме, Ту су саме развалине! У сурваном, хлацном стењу Слепи миши гнезда праве, По руини и камењу Набујале дивље траве. Напгго жижак палиш амо, Где хавети мрачне блуде? Слушај како шуме само, То се оне из сна буде! Пз суморних развалина

Н 1 Д I Сабласти се бледе дижу, К"о шум буре из дубина, Ко таласи хучни стижу. Остави ме, оставп ме, Не ириноси жижка свога, Не спомињи своје име Покрај духа уснулога! Ил те, можда, жао стало Шго ме мори ова тама, Срце ти је задрхтало Па бп да ме тешиш сама. Оставн ме, чудни створе, Не треба ми светлост твоја, Драже ми је мрачно море У ком тоне душа моја! Драгутин Ј, Илијћ