Zora

Стр. 192

3 0 Р А

Бр. VI.

лично бурна због Поповићеве Данице на коју сва омладина листом ђипи, само је Бугарски и докторанд Ненадовић, брањаху. После седнице одвојимо се нас десетак, међу нама Чика Јова-Змај и Лаза Костић те се упутимо Дунаву. Како беше јако топал дан, то нас Лаза Костић позове у неки дућанац, у ком се продавало млеко и воће, на ужину, што ми, разуме се, драговољно примисмо те уђемо унутра, грабећи се који ће до Змај-Јове да добије места. Ја бејах тако сретан те се баш до Чика Јове и Лаза Костића посадих, да гутам речи које као варнице из уста ова два најгенијалнија песника наша, кресаху. Ми наручисмо воћа а Лаза узе густо млеко, те онако расејан у разговору кашикицом сипаше ситни шећер, што је ту пред њиме у тањарићу стајао. Па како су тако њих двојица у разговору удубљени били, не сећа се Лаза да окуша млеко, већ кад мишљаше е је доста слатко, натегне шољу и дрекне те ђипи као опарен. „Ао, та ја сву со у млеко сасуо", повиче Лаза, начинивши кисело лице да смо сви у урнебесни смех прснули. Држећи да је шећер, сву је со у млеко изручио. — „Е мој Лакане види се да имаш соли у глави" —■ приметиће Змај-Јова, сасвим хладнокрвно. Но прец завршетак да споменем још нешто. У Новом Саду, у том средишту просветног и политичног живота српскога народа у Угарској, у ком се сабрао цвет интелигенције, која је и у журналистици и на саборима, Пештанском и Карловачком, водила борбу за напредне, а слободоумне идеје, и права народна, где су прваци наше уметничке појезије, својим радовима одушевљавали и омладину, те тиме одхрањивали подмладак нов

за будуће књижевнике и борце, ни мало није чудо што се омладина око својих вођа купила, где год јој се само дала прилика, да у њину друштву ма што добро чује, ма чем се ваљаном поучи. Тако је у Новоме Саду било три главна места на којима се омладина, разоноде своје ради, редовно, тако рећи, стицала, а то је: Алмослинова кавана, гостионица код „Сокола" и „Беле лађе". Замислите дугачак сто, за којим у прочељу седи Др. Светозар Милетић, с десна уз њега Змај-Јован, с лева Лаза Костић, паИлија Вучетић, Миша Димитријевић, Милан Савић, Јова Бошковић, Коста ТриФковић, Чика Стева Поповић, Новак Радонић, Илија Огњановић, Др. Младен Јојкић, Тона Хаџић, Сава Петровић, па почешће и неки знаменити Србин са стране; — каквог је ту академског разговора бивало, каквих узвишених мисли о књижевности, уметности, просвети и којечему другом, да ти уживање беше слушати ту науку, ту духовитост, тај жар и одушевљење сасвим што народу у бољитак иде. Дабоме да је ту било и шале и досетака, али таквих што суну као ракета те се распрште у најкрасније боје, да ти срце од милине заигра. Једанпут знам, да сам био сведоком, где су наше најбоље хумористе: Змај Јова, Новак Радонић и Илија Огњановић у шали бадрцали Лазу Костића, а Лаза их по каквим каламбуром Флегматично само преклопи. Јова Бошковић беше нешто тога вечера зловољан те је само воду пио, док су сви остали пили које пиво, које вина. Неко ће из друштва да примети: Зашто Јошка (Јована Бошковића, бившег министра просвете у Београду, звали су у Новом Саду: Јошком) данас воду пије?