Zora

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 63

он не могаше дати помоћи, а како да помогне, кад од Подгорице до Спужа и од Спужа до Никшића, не могаше се ништа друго виђети доли човјек до човјека, јунак до јунака и коњаник до коњаника, да тица не могаше прелећети преко турскијех бајонета и зеленијех чалма. " Пошто књаз Данило прочита писмо, окупио је Прногорце и рече: „Црногорци, година је дана од како ратујемо са свом турском царевином, већи се дио Црногораца и Брђана предао Турцима, сва Брда Турци притискоше, ниђе се не чује живога јунака, само још не клоне сердар Јоле Пилетић, он сам бије бој са Турцима. Писмо које добих од њега је, он се опрашта са мном и са вама, мојим соколовима. Је ли мајка родила јунака, да у име моје отиде код сердара Јола и његове дружине, да га поздрави и да заједно са њим умре." За дуго се нико није јавио, а како и да се јави, кад соко не би могао прелећети преко турске војске, а не да јунак између Турака прође. И по доцкан јавише се два добра јунака, капетан Саво Матов Мартиновић и перјаник Рамо Петров Јововић, који приђоше књазу и пољубише му руку, па рекоше да ће они у име Божје отићи и са мном се састати или погинути. Књаз пун задовољства са њима се пољуби, напише писмо за мене и по Саву и Раму пошље. Писмо Књаза Данила овако је гласило: Драги мој сердаре Јоле! Твој јуначки писмоноша прошао је кроз Турке, донио ми је писмо од тебе, разумио сам за муке твоје и твоје дружине, ја се дивим твоме витештву; слава јунаштву твоме и хвала на вјерности твојој. Твој ти књаз помоћи не може, турска је војска велика и силна; остави цркву и би-

јелу кулу, па гледај те изнеси твоју јуначку главу, јер ће Турци са свом силом навалити на тебе и мораћеш подлећи сили и навали турској. Шиљем ти Сава Матова и Рама Петрова да мјесто мене са тобом умру. Жао ми је што сам књаз, јер бих жељно одлетио к моме пријатељу сердару Јолу Пилетићу и његовој витешкој дружини, да заједно дамо душу за поштење. Ово је све су чим ти твој пријатељ, твој књаз може помоћи. Твој благонаклони Књаз Данило I. Пошље великог напора, пошље великих мука, Саво и Рамо са опасношћу живота свога прођоше између Турака и предајника и срећно и здраво стигоше код мене у Завалу. Долазак њихов толико ме изненадио и овеселио, да тако радосна часа у животу моме нијесам имао, весеље и радост моја устостручи се кад чух да је у животу књаз Данило и да није угушена слобода Црне Горе. Кад се састадох са њима, онијемих од радости, нико ништа не говораше, само се чујаше шум јуначкијех пољубаца, који се са сузама радости пропраћаше. Часови су овакви ријетки, свети и величанствени. Оно нијемо ћутање, и оне сузне очи рјечитије говоре и више казују, но све ријечи и сви изрази које човјекрећи и казати може. Ко на таквијем мјестима није био, ко такве муке није подносио, ко такве тренутке није доживио, тај никако не може себи представити овај божанствени час, оно рајско миље које обузе мене и моје много напаћене другове, гледајући пред собом посланике књаза Данила и писмо његово. Из руку Сава Матова Мартиновића примих писмо, позвах синовца