Zora

Бр. П.

3 0 Р А

Стр. 65

А колико још успомена из мог наштву не уступају ако не и надратовања остаје и остаће неописане машују ово што рекох! и незабиљежене, неиспричане и не- 2 9 Декембра 1899 год. познате, а које по важности и ју- у Нишу

Легенда о лоретскидо звонидоа

И.

Зап ^егшЗа

1ма отуд неких стотињак година, можда више, можда мање, кад становаше у Новом Свијету— у једној махали у Прагу — нека сирота удовица. Рад и штедња олакшаваше јој тешке дане живота. Али имађаше многобројну породицу. Убога удовица имађаше онолико исто дјеце колико звоник звона. Кад је говОрила о њима, она их је називала својим лоретским звонима, која су у кући оно, што су звона на звонику. Највећа од њих ћутаху на то; они мањи имађаху увијек да понешто приговоре. Њен једини накит бјеше један ђердан украшен сребрним новцима, којих бјеше онолико исто колико њене дјеце. Тај ђердан бјеше јој од неке богате куме и мајка га је чувала као успомену за своју дјецу. У Прагу се у то вријеме појави једна заразна болест, која затираше нарочито сиротпњу. Сиромаси мишљаху да су ту болест послали богаташи да их њоме затру. Та болест паде и на кућу удовичину. Најстарпје од дјеце бјеше прво погођено. Мајка бјеше поражена јер подједнако вољаше све њих. Не имађаше откуд да плати љечника, а признаваше себи и сама да бјеху све одвећ оптерећени другима, а да би се могли потрудити и њој. — Не прођоше ни два сата а дијете се спремаше за други свијет. Кад несрећна мајка виђе да не бјеше у стању да што учини за њ, она узе

ђердан са сребрним новцима, откиде највећи од њих и пође с њима у ЈТоретску Цркву. У том поче да звони највеће звоно. Дјечко бјеше у агонији. То звоно оглашаваше његову смрт. И мртвачка кола обилажаху тад унаоколо по Прагу, устављајући се пред кућама гдје бјеше мртвих. Кад се једна кола испунише, одвођаху их у гробље да их испразне пред великом заједничком јамом. Сутра дан и несрећна удовица иђаше за једним таким колима, надајући се бар да ће моћи дознати на којем ће мјесту да закопају њеног малог мртваца. Кад се повратила, она нађе једно друго у болести, блиједо као ружа која умире. Два сата бјеху опет протекла кад мајка потрча и са другим сребрњаком Лоретској Цркви. То се исто десило и других дана за тим. Сребрни новци, један за другим кидали су се са ђердана, и звоњаху лоретска звона тихо и по реду, кад оно мање, кад оно веће —- према томе како умираху дјеца. Мајка бјеше потпуно очајна. Нијема, она иђаше за мртвачким колима од гробља до гробља, а враћајући се натраг, затицала је увијек по једно од својих малих у тешкој агонији. Смрт у свом нијемом кидању, отрже јој и потоње од њих. То дијете бјеше тек одбијено од сисе. — Кад зазвони и потоње, најмање, лоретско звоно, мајка мишљаше да ће јој срце да препукне. Она отпрати тијело и свога најмлађег. Кад се враћаше натраг, она осјећаше умор,