Zora

Бр. II.

3 О Р А

Стр. 67

Наслоне се о сто и почеше бленути једно у друго. — Могу ли диктирати? — Можете. — Ал онако како осјећам? — Онако како осјећате. — Јер стихови се друкчије не даду писати. — Писаћу као што кажете. — Дакле пишите: „Што залшшљен тако бивалг, ][ал сам будан или снтам?" — Будни сте, Лајоше, будни сте примјети Јулишка, брзо пишући стихове. „Да ли снивалг. Што би снио, Ти си мени санак мио." — Говорите л то мени ? —■ пита Јулишка поруменивши. — Наравно вама, ако немате шта против. — Немам, Лајоше. — Јер стихови се могу само под тренутком утиска писати, а ја увијек онако диктирам што се у тренутку утиска јавља У срцу. — Ох, ово је красан стих. — Наставите. т Мој ђурђицу, драги цвијвте Сед' крај мене мило дијете." — И баш хоћете ? — Дабогме, због стиха. — Због стиха? — Ако не сједнете овамо, ондајепрекинут стих. — Онда ћу радије сјести. Отрча на канабе. На кољена метну папир, и погледом пуним очекивања гледала је у Лајоша. „Т-воје очи звјезде сјајне; Са тим зтзјездма погледај лге! Прулки руку, срце лгоје..." — А онда чим ћу писати? — Послије пишите. Сад само пружите Руку да стих могу свршити. — Ево вам. Да је љубгш све до зоре."

И Лајош јој заиста пољуби малу ручицу. Јулишка га збуњено погледа. — Пишите дакле: Да је љубим све до зоре. — А тако ? У мало што нисам заборавила да стихове ваља и писати. Нашара крњи редић, затим усијаним очима погледа на Лајоша, очекујући наставак. Он зажарен, са осјећајем, настави: „Мој пупољче, руоко мила Кад би лгене пољубила..."' — Надам се, да ово нисте озбиљно казали. — Стих захтијева, Јулишка. — Стих захтијева ? — Стих. — Заиста захтијева то стих? — Најозбиљније. — И без тога се не може наставити? — Одкуд да нађем осјећаја? — Смијешно ли је ово прављење стихова, Лајоше! —■ Држим, лијеп ће стих бити. — Заиста? — Пољубац је знатан обрт у њему. Зар није? — Још не знам. — Дакле... Загрливши олако Јулишку погледа је у очи. Јулишка обори очи. — Јао, — поче дрхтати, — није слободно, Лајоше. — Зашто не би било слободно? — Видјеће нас. — Сами смо. — Види Бог. —■ Овде на пустари, на овој врућини?... — Он је свугдје. ■—- А што је онда научио човјека да љуби? — То је истина, Лајоше. — Дакле... За тренутак тишина. У соби се ништа не миче. Краљ Матија према таваници гледа. Стари зидни сахат у хладу тиктаче. 9*