Zora

Стр. 76

3 0 Р А

Бр. II.

један скупг Кнезова који се држао у Крагујевцу новембра 1829, баш у оно време кад се он у томе месту бавио. Хатишериф који се очекивао, требао је, између осталога, да учини крај спахијској организадији непокретне својине; земља је требала да пређе у српске руке, и народне су старешине сада већале о томе, да ли да се она подели на сељаке, или на спахије с том разликом само што ови последњи неће више бити Турци већ Срби. Пирх је о овом већу забележио оволико: „пошло се од начела: „Сваки је у народу помагао у борби око ослобођења земље, према томе, сваки је слободан сопственпк земље, коју држи; ако може обделавати више нека тражи више; сваки нека бира себи нову земљу, само ако се тиме не штете права других. Само се на то мора пазити, да се од сад станује у сређеним селима." И Пирх додаје: „Ретко становништво. Становништво, велике плодне и необрађене просторије, нарочито у главним долинама, дозвољава велику издашност у раздавању својине." Овакав систем непокретне својине био је касније и усвојен, а ова Пирхова белешка само показује колико је он стајао у вези са природом самог устанка. Вероватно да је Пирх дошао у нашу земљу, намамљен причама о јуначкој борби српског народа за ослобођење. Он је симпатисао српском народу пре него га је познао, али за нас је много ласкавије што му је продужио симпатисати, и пошто га је познао он се није вратио са свога пута по Србији разочаран, али врло лако је могућно да се вратио изненађен. Срби су онда били познати Европи са своја два устанка и са своје народне поезије. Они су изгледали из далека, један народ хајдука, истина поетичних, али тек хајдука. Питање се могло поставити, да ли ће ти људи бити кадри сами собом управљати, пошто се уједанпут ослободе туђинског господарства, и да ли она упорна одметничка ћуд која их је држала у борби за слободу неће осујетити утврђивање сваке власти међу њима, па чак и народне. На основу својих проматрања, Пирх је извео закључак да Срби, успркос свему што се о њима причало, и што су они сами о себи певали, — нису народ ни немиран, ни љут; да су то ратари у главноме кротки. Он је хвалио њихову уредност и чистоћу; њихову питомост и

трезвеност; њихову дисциплину и способност за самоуправу. Он је био потпуно уверен да је Србија заслужила ону аутономију која јој је Једренским миром била призната, и полагао је највеће наде на политичку зрелост Милошеве Србије. Мијушковићев је превод украшен лепом Пирховом сликом, на којој он изгледа врло интересантан са својом великом косом, својом јаком до гуше, и својим шињелом који опомиње на оне шпанске огртаче у којима се праве серенаде. Лице је младо, с очима које су морале бити живе, као обасјано неким младићким самопоуздањем. Таку главу замишљамо ми Пушкиновим јунацима. Превод се одликује чистим језиком и јасним стилом. С. Ј. По разним крајевима слике с пута од Милана Санпћа У овим путописима, који су излазили у току дванаест година по подлисцима разних листова у Војводини, описује г. Савић свој пут по Ердељу, Ада Кале и Венецији. Српска књижевност није тако богата у овој врсти радова, али оно што има, то је саразмјерно много боље него што има у другој којој врсти. Љуба Ненадовпћ својим путописима дао јесрпској књижевности онолико, колико је Његуш Горскилг вијенцем појезији, а Лаза Лазарешћ својим причама лијепој прози. Другог жанра су путописи преминулог дра Милана Јовановића и Марка Цара. Отмјеним приказивањем и префињеним укусом она заузеше мјесто лекгире за бољи, за интелигентнији свијет. Писма из Шпањолске од дра Ђ. Димовића потсјећају на Ненадовића својом лакоћом, хумором, рефлексијама. Она су познатим Хајнеовским маниром изведена елегантно и пажљиво. По разним, крајевилга нису путописи ни са једним поменутим одликама. Они су нешто једноставно, нешто примитивно; то је причање најобичнијег човјека, проткано описима мјеста попут каквог географског уџбеника. По гдје што која шала без духа, неколико свакидањих епитета уз какву природну љепоту, неколико чаша пива... Не, крај поменутих радова ова књига не може издржати ни приближног такмачења. Једина добра особина јој је поучна њена страна.