Zora

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 45

ских закона. Данашњи млађи т. ј. новији писци, изузевши Јанка и Матавуља, Сремца и Нушу (остављајући на страну Змаја, Глишића, Л. Костића, Адамова) већим делом служе се узорима, т. ј. угледају се. И у том послу нико се никаквог принципа не придржава; најзад, код оваког стања ствари, то није ни могућно. Сваки иде својим путем, ради по својој памети и угледа се на онога који му се у даној прилици највише свиди. Нека покуша когод ма и летимичним погледом да учини једну кратку ревизију по години наше новије књижевности. Доста ће занимљиву слику угледати: један покушава угледање на Француску натуралистичну школу, други се огледа да се у угледању приближи Тургењеву, један неспретно имитира Мопасана и тако даље. Иза Глишића и Л. К. Лазаревића иде Јанко Веселиновић и Л. Комарчић, а иза овога, трапавим корацима по истом друму, који је већ и разгажен потрчкују Ика Вукићевић и Ива Павловић, Радоје Домановић и — хајде да га са свим не заборавимо — и Мих. Сретеновић. Од старијих писаца потпуно су независни и самостални, зато и карактеристични Сарајлија, Његуш, Бранко, Јово Илијћ, Ђ. Јакшић. На Лази Лазаревићу примећујете утицај Тургењева, на Глишићу оштро око опажа у неколико дејство Шчедрина и Гогоља; Војиславу су углед Пушкин и Лзермонтов. Светолик Ранковић у првим својим причама просто копира новије руске приповедаче. Кроз песме ЈосиФа Берсе звони талијанска музика, а у причама нехотично назирете утицај Запада. То вам је и са даровитим самоуком Царем. Да ставим тачку и ако би могао даље набрајати.

Овде би врло тежак посао био определити тачно — ко код нас у литератури утицајем својим превлађује: Запад или славенски дух. Најзад нашу књижевност нису уздизали ни характерисавали — а то је добро — ни „струја, ни правац, ни школа" него таленат, дар, оригинал са чисто типичним особинама расе. Па то ће и у будућности бити. Свако време има своје потребе и идеале и изражава се у нарочитим Формама у делима књижевним, па и угледи ће, као еФемерни, бити заборављени, а остаће да живи кроз нараштаје оно што је од еминентне вредности. Писци новога колена највише и најрадије једну тему (данас већ стереотипну) обрађују: — село. Одатле добијају млеко, сир, па и приповедачке теме. То су оне што стоје иза Јанка Веселиновића, Милована Глишића и Л. Лазаревића. Друга група што се поводи за утицајима страних писаца: Будисављевић, Борко Брђанин, П. Одавић, Ж. Дачић, Ђока Ненадовић, Ж. Павловић, П. Талетов и — иже их числа њест. Ни једни ни други још не могу сасвим да се еманципују оне приповедачке шаблонистике која чини да им причеличе једна на другу ко што личи мућак мућку. Ми у списима тих, иначе талентираних људи назиремо добру вољу; али они нам још никако не дају оно што изгледа да су у стању дати српској књижевности. Допусти ми да ја овде могу једну утешну околност номенути: ми на арени књижевној видимо још младе људе; већина их пише од скора, те је предпоставка да ће временом постати пунолетни т. ј. самостални и да ће испунити наша очекивања. 3. Шша мислиШе о сриској читалачкој публици? У оном смислу, у ком би смоје ради имати ти ија, такву читалачку