Zora

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 47

погледу Форме, облика, технике, а у извесним случајевима и саме садржине. Изгледа као да су издавачи још унапред начисто с тим да књигу спремају и издају пре за савијање сира и бурека, а не за штелажу или сто у кући. А да ти само скренем пажњу — погледај само на коју стару књигу из почетка овог века: Робинзона Крусеа, на Голубицу, Доситеја, Жил Блаза Саншиланца, Подунавку... У колико се књижари издавачи показују кратковиди те не разликују добро од рђавога, лепо од ружнога, фино од простог, у толико читалачка публика, са своје стране, упорно се упиње да нас, у много прилика, увери да је заиста без укуса и сређености у избору предмета за читање. Па онда још једна ствар, која на први мах изгледа безначајна. Доста важну чињеницу чине новине. За њих се, у српском свету налази доста бројна публика; јер Србин пати од те болести што воли много да политизира и рад је новости у свету да зна. Па погледај само какве су нам новине, шта свету и читаоцима саопштавају и ко су им и какви уреднипи. Ја мислим да наше новине и новинарство ни један иоле паметан човек не може убрајати у књижевност, нарочито новинарство за последњу деценију овога века. Мислим да нико не би могао бити тодико малоуман потврдити бесмислицу да ови умни брлози и жабокречине Вечерње Новости, Мали Журнал, Возпјак, Вече, Београдске Новине, Мале Новине, Наше Доба да оне сачињавају српску књижевност. Кад би се то што поменуте и сличне новине износе могло и смело врстати у књижевност, таман би то исто значило, као кад би неко овчије блејање сматрао за беседништво. Још кад човек по-

гледа на ове умне наказе, што се зову новинари, е, ту, бШсПе ез1: 8а1лгат поп есгЉеге. До скора је било код нас уредника за апс, новинара, који су напустили иглу, чекић, утију, оставили свој лепи шустерски, абаџиски, памуклијашки занат и „бацили се на књижевност." Ми и данас имамо велики број „новинара" којих речник не прелази преко броја четири стотине, и то речи свога, матерњега језика и који још не могу да верују и да се помире с тим да се земља око сунца окреће. — Допусти да могу бар у загради поменути да је у нас било и таквих редакција и таквих новинара, који ничим не уступају ни најбољим европским подузећима ове врсте — али овде морам да прекинем. Једно с другим писци још немају те могућности да покрену шири читалачки свет и да га задобију за себе; а публика још није толико примчива да књижевне производе добрих писаца уме ценити т. ј. у ње још није пробуђен интерес за добра дела. Кад то један пут буде — а извесно је да ће то време морати наступити — биће обезбеђени и књижевници и књижевност. 4. Шта мислише о српској кришици, њенолг данашњем утјецају и иозиву? Признаћеш, да је ово прилично критична тема. Па зар да се излажем и тој околности да будем прокритикован, други би рекао изгрђен, од наших самозваних критичара? Па, допусти, да те запитам — где је критика? Примећујем, одговор ти лебди над уснама; помињеш имена: Јавор, Страокилово, Омладина, Гусле, Дело, Рад, Бр. Коло, Бос. Вила, Зора, Преодница, Звезда,... Стани! Боже сахрани! Онда би, по тој аналогији, у ту шаблонску критику могао мирне душе уврстити и ђу-