Zora

Вр. II.

3 0 Р А

Стр. 49

ма. Одустајем да о њима ишта кажем, јер би мој суд био веома неповољан и доста опор. Они су спустили књижевност до камарадерије, још ниже, до котерије. Од критике створили су рекламу. Међу тим сви су заражени болешћу уображења да су прави апостоли роду и књижевности. Овде се, на завршетку, умећу под перо и критичари што се по политичким и другим листовима, овде онде, спорадично јављају. Ту су већином радови ђака, који се рђаво уче по школама. По овим критикама судећи излази да код нас бива сасвим обратно ономе што се ради у другом свету: у Српству се отпочиње књижевна кариЈера критиком. Пре него што те извичу за писца, ти постајеш критичар; и то се протеже од Косте Руварца па до оног гимназисте што у каквом престоничком листићу доноси позоришне рецензије. По овоме што сам нагласио излази да у нас критика још не игра видну улогу књижевне ил научне контроле, да онајош не представља регулатора нити тачног проценитеља разних књижевних вредности. Пошто је критирса тако запуштена и на неугледном месту ми немамо ни добро рутинираних рецензената, ајош мање критичарских ауторитета. 0 критичарима по новинама не вреди много трошити речи, јер, извесно је и више него извесно, да они неће бити први који ће добро дело приметити, приказати и свет с њим упознати, као што нигда нису нити ће моћи издићи на глас доброг писца и приволети публику да се за њ заинтересује. Њихова критика, а ту су већим делом лични обзири, једино још што може учинити то је да кади тамјан лошим писцима за њихова рђава дела.

Ма да је моје мишљење да је добро дело само себи најбољи протежер; ма да је моје мњење да ће дело без вредности само од себе угинути и непотребна му је мотика што се зове критика; ипак, критика, као частан судијатреба да каже последњу реч, да процени и овери сваку појаву што уђе у књижевност и ступи на књижарску пијацу. Не треба сметнути с ума да при писању критика долази и личност у обзир. То је важно нагласити: код нас се чине многи обзири према личностима. Познато или извикано име, као каква добра Фирма, често пута протури и веома лошу ствар. По који пут то је једини обзир т. ј. личност пишчева је све и сва. Уздржавам се од навођења примера, да се не би коме замерио. Из свега овога увиђа се доста жалостан Факат : наша критика не утиче много на писца, а далеко мање на читаоце. На њу се писац не осврће, читалац ни толико. Ма се сви српски критичари сложили и ма сви изрекли суд да су Змај, Јакшић, Матавуљ не знам како и колико добри и достојни пажње, ипак „Ловац мртваца" иде испред Лазиних „Шест приповедака", „Катица Хајлбронка" испред књижевне задруге, Монтепен испред Јанка, Матавуља, Глишића. Добри производи лепе књижевности још нису у стању да скину ону крљушт што је попала по душама и појмовима српске читалачке публике, јер је та навлака врло тврда и дебела, а критика нема те енергије да разбије кору немарности у К0 ЈУ Ј е У ви Ј е н наш свет, нити да пробуди живље интересовање за достојна дела. — Кад критика буде успела да васпитно утиче, да свет приволева да духу свом тражи пробрану храну; кад постане израз дубоког проучавања, кад постанс ре-