Zora

Стр. 116

3 0 Р А

Бр, III. и IV.

у Вијенцу. То се одиста јасно види. Вијенац слика истрагу, то је истина; али слика и обичаје, и то је такође истина. Г. Решетар, дакле, има у томе право. Г1ре свега (у доказ томе, ваља нам опет начинити једну кратку анализу неких сцена Вијенца, ма и по цену да будемо досадни читаоцу), Шегош је неке сцене навлаш тако обрадио, такав им облик дао како би оне, поред сликања истраге, могле и народ сликати. Од свију могућих начпна којима је Његош могао, код појединих сцена, изразити своју идеју о истрази и ову представити, он је узео баш онај којим ће моћи и обичаје изнети у исти мах. Као год што је многе мотиве које је узео, прекројио тако да му истрагу сликају, тако је многе сцене које су истрагу сликале, дотерао тако да му и обичаје представе. Драшкову појаву, на пример, тако је дотерао. Он ју је друкчије могао израдити да није на сликање Црногораца мислио. Могао је начинити један прост диалог између Драшка и владике, у којој би онај саопштио овоме резултат свога посланства у Млецима (јер то је, сећамо се, оно што је важно у сцени с Драшком). Али Његош улепша ту сцену и увећа је многим питањима и одговорима који немају никакве везе с Драшковом мисијом (зато и начини да Драшко прича главарима а не владици; главари су беспослени а наивни и радознали), унесе у причање све што је Драшко по Млецима видео, пребијајући се цео дан од тамница до позоришта, као Кањош Мацедоновић од тројице до четрдесетине. И све то само за то да наслика Црногорца у великој вароши, да покаже нарави и мишљења народна. Тако је исто радио и у појави (или епизоду, како хоћете) гатања. Оно алегорично предсказивање слободе црногорске и пропасти потурица које је у овој појави изнесено, могло се представити и причањем снова, како је то Његош већ и учинио на другим местима, али је овде песник хтео да покаже и празноверице народне, и зато појави онакав облик дао. Тако је

радио и у епизоду Вука Љешевоступца. Ону песму Чево равно, коју Вук пева а коју је Његош, видели смо, уметнуо ради веће апотеозе Бадњег вечера, могло је и коло испевати, као што пева и све друге које су исте врсте и смисла и из истог узрока уметнуте: али је Његош хтео да му има ко у Вијенцу уз гусле појати јуначке песме (што игуман поје, није песма јуначка), да може у слици изнети овај специфично српски обичај („ђе се гусле у кућу не чују, ту је мртва и кућа и људи"). Тако је Његош радио и у појави покајница која је врло леп пример за ово. Требало је изнети убиство Батрића (знамо зашто), али се то могло на сго начина учинити. Могао је на пр. један брат Батрићев изаћи да нам то убиство саопшти, да то јави главарима, просто, као вест: бар је Батрић имао браће (седморо још, видели смо) и Његош је могао извести Радула, или кога хоће другога, да нам то каже. Али је Његош хтео ла узгред и један обичај покаже, хтео нарицање да имитује, и зато целу сцену у нарицању извео, у том облику саопштио све што је требало саопштити. II зато није хтео брата Батрићева да изведе него сесгру његову; није пустио момка да иде на „покајање" јер момци то ређе чине, и горе, суровије, 1 ) него узео жену, покајницу, и то сестру, јер овима то боље доликује и код њих то иде поетичније, лепше, нежније. И, приметимо још и то, Батрић нема сестре, по народној песми, него му је њу сам Његош дао и само у тој цељи. Његош је очевидно хтео да у овој сцени представи једну оригиналност црногорског живота, један чист црногорски обичај, и рачунао је с правом да му то треба учинити кад му се тако згодна прилика за то

') Кад из другијех мјеста иду мушкарци на покајање, они се поређају један за другијем заметнувши пушке наопако, а једнога између себе изберу те нариче и јауче иза гласа; кад се прикуче близу гроба или куће покојникове, онда потрче сви без реда и зајаучу у глас сви како који може." Вук (Живот и обичаји), стр. 155.