Zora

Стр. 132

3 0 Р А

Бр. III. и IV.

дије, свештенике, писаре, фарисеје; сместили су ме у лудницу. Али ми ништа не могу, јер сам ја слободан човјек. Питају ме: „Како ти је име?" Уображавају да ја имам каквог имена. А ја нећу никаквог. Ја сам се свега одрекао: немам ни имена, ни стана, ни отаџбине; ничега немам. Имам само себе, ја сам свој. — „Како ти је име?" — „Човјек." — „Колико ти је година?" — „Ја то не знам, нити могу знати: увијек сам био и бићу увијек." — „Који су ти отац и мати?" — „Ја немам ни оца ни матере; имам само Бога и земљу. Бог ми је отац, а земља ми је мати." — „А цар, признајеш ли цара?" — „Зашто не, цар је цар, а ја сам ја." — „0 — рекоше они тада — па с тобом се не може говорити!" „А ја им кажем: ја ти и не тражим да са мном говориш." — Ето, тако су ме они гонили." Истога дана у вече, послије ручка код генерала, гдје се Нехљудов упознао с неким путником Енглезом, као што се доцније видјило,неком врстом мисионара, Нехљудов оде с Енглезом, да посјете затвор. У прогнаничкој соби, он опет виде онога чуднога старца са дереглије. Чим ови уђоше, устали су сви осуђеници и стали су усправљено као војници. Само је остао старац; он се не диже, гледао је изазивачки, јаросно, намрштених обрва. „— Устај!" — викну му управник. Старац се не миче и насмија се презриво. „— Нека се твоје слуге дижу пред тобом, а ја ти нисам слуга. Ти имаш биљегу на челу, ето ту". . . . А кад се и Нехљудов умијеша: „— Ти си дакле дошао да видиш како ђаво мучи људе! Па лијепо, ето гледај! Ето скупио их је, и загворио у кавезу читаву војску. ЈБуди би требали јести свој хљеб, у зноју лица свога, а он их држи

као свиње затворене; хране их, а они ништа не раде, да постану животиње". . . „— А питај те га, рече Енглез, како он мисли да треба поступати с онима који преступе закон." „Нехљудов преведе питање. „Старац поче да се церека чудноватим смијехом, показујући ред стиснутих зуба. „— Закон, рече он, презриво ударајући гласом на ту ријеч, ђаволов закон! Ђаво је почео све да пљачка; одрао је кожу људима, све је себи приграбио, и земље и блага; скрхао је оне који су му на супрот стали, па је тада написао закон, по коме не треба ни красти ни убијати. А требао је прије свега написати свој закон!" „А овако се опростио с Нехљудовим. „— Гледај ти своја посла, а за други се не брини. Сваки своје! Божје је то, а не наше, кога ће казнити, коме ли опростити. Ако сваки буде сам себи господар, не би нам ни требали господари . . . Ајде, иди! Доста си се нагледао како ђавоље слуге пуштају да ваши једу људе. Иди, иди!" * Већ сам овај дио из Васкрсенија показује на који начин Толстој узима грађу за романе. Узима их непосредно са извора, који му је при руци. У овоме роману нарочито, све су личности из природе, и за сам се догађај држи да је фактичан, истинит. Таквих прекопираних сцена, па и многих личних доживљаја, има доста у Толстоја, а оригиналност многих мисли, очигледно су увијек указиване на аутора, као творца и приврженика њихових. Књижица, по којој смо изнијели начин на који је обрађена једна глава у овом роману, може послужити документом онима, који се интересују питањем: како Толстој пише своје романе. Враиа.