Zvezda

Стр. 180

3 В Е 3 Д А

Б рој 23

Није знао шта да чини: да ли да гледа онесвешћену жену или да иде тражити кћер. Просто се распаметио. Удар је био толико страшан да га је онемио и укочио и скаменио му све живце па као да не осећаше ништа.... — Шта је, шта је ? Шта сте се ту искупили? — продера се он на онај свет. — Што не гледате своја посла? Па докопа Христину као дете какво и унесе у кућу. Спустивши је на постељу, ногледа је па диже главу нада се као да би хтео Бога позвати да му помогне. Једна мисао страшна као авет налеташе на њ, а он је просто одбацивао. А то беше страшца мисао: да није Пава скренула с пута чедиости?... То је немогућно. Његов мозак не беше кадар да појми то. Та мисао беше огромна стена што би пре раздрузгала главу него што би се могла сместити у њу. -У његовим мислима, у његовим очима Пава беше још дете, »Циганче«, чисто и непорочно као јагње ... Христина прену и јекпу. То га трже. —' Нема је нигде — питала је она. — Нигде. — Пропала је!... Пропала! Јаој г тешко мени!.. Њезин глас параше му уши. Он осети у гоме јеку ужас; она. страшна мисао наједанпут освоји. Он поверова да је Пава скренула, поверова тако као да је очима вмдео и обузе га неки бес те стаде псовати. Никад псовка не беше прешла преко уста његових, а сад осу као град, и то псовка какву нико чуо није. Псовао је све и Бога, и људе, и небо, и звезде; то беше ужасна бујица. Све му беше малено, нипттавно; ударио, би на чудовиште, на силу, на тогховска грла и чииило му се да би то све смождио. — Идем — рече ричући — идем и наћи ћу је, и убићу је!... Па дуну као ветар и излете из собе. .. У саму зору вратио се кући порушен, уморан, каљав. Нико не знађаше куд је ишао; ни сам није знао. Нађе Христину где седи окамењена на патосу.... Не рекавши јој ништа, седе на постељу која не беше ни распремљена. Сунце се појави и његови зраци падоше на њихова бледа лица. Она заклони руком очи,јер га вређаху ти зраци, па јекну: — Свршено је! Ноћ прође, ње нема.... И да ми дође сад — ја бих је убио!... Христина само задрхта али му не смеде ништа одговорити. Веровала је да би он то учинио. XXII У једном тренутку Пава је постала жена. Као да је дотле живела у неком сну па се пробудила. Њој беше потпуно јасно све: знала је шта је била а шта је сад, па се запрепасти. Шта ће сад?. Куда ће? Коме?... Сме ли са тако прљавим (а свесна је била да је прљав) обра-

зом прекорачити праг кућни; сме ли на очи оцуи мајци? И кад би дошла шта да им каже? Чиме би могла оправдати свој изостанак? Међутим и Стана и Гајић напрегоше сву снагу, утрошише све лепе речи да би је утешили. — Не бој се, голубице моја! Па он ће ге узети за жену. Па шта си учинила? Чуда Боже! Па најпосле, ако су ти отац и мајка не морају свашта знати! То није ништа! Ти си тако добра, тако мила да нико неће ни посумњати! Ево, нека те мој голубић испрати ... Пава сва уздрхта. — Ја одавде не смем! Ја не смем кући па убијте ме! Гајић се угшете и стаде је миловати. Просу читаво море милосних речи па намигнувши на Стану рече: т-' Па јест, теткице, она има право. Нека је овде код тебе, док ми ствар не свршимо. А ја ћу одмах настати да ту ствар регулишем. Јесте, душо моја, ти остајеш овде под окриљем теткиним. — А ти? — упита она. — И ја ћу овде остати вечерас, а сутра идем да то све уредим. Буди уверена да ће ти се отац и мајка смирити. Па ни они више ништа не траже него да те удаду, а ја ћу већ заиросити твоју руку. Кад они виде да је го озбиљно — одмах ће се одобровољити.... иосле ће све бити лакше.... И док је Стојадин јурио тражећи је она се успављивала лажним обећањима у наручју Гајићевом! Сутрашњи дан освануо јој је суморан. Узалуд је сунце грејало — њу није огрејало. У дубини своје душе слутила је да је пала међу гадне и бездушне људе, па, и поред свега што је још дете, и што јој се обоје улагиваху — она ноче осећатп као неку одвратност према њима. Гајић се диже у канцеларију. Љубећи Паву рече јој да ће још пре подне отићи њеним родитељима. Онда јој рече и то да никуд не излази па чак ни њега да испрати. Она га послуша и седе на фотељу крај прозора. Он затвори врата. Наједанпут Пава чу неки шапат у кујни. Напреже слух и чу. — А полиција? — пита Стана. — То је моја брига! — вели он. -— Немој да ми паправиш комендију као онај магарац, Јован! — Кад сам ја теби правио комендију? Имам ја своје људе, ни бриге те! — А шта ћемо с њом? — ВидеНемо: — Молим те, гледај, па ми је склони из куће! Не знам који вам је ђаво те доводите којекакву балавчад!... Даље није чула; али од тога што је чула стеже јој се срце и крв се следи у жилама.... Кад је Гајић отишао Стана уђе у собу осмешкујући се. Њој се учинило то лице, које је јуче на нрви поглед заволела, као сотонско.