Zvezda

БРОЈ 27

БЕОГРАД, УТОРАК 1 ДЕКЕМБРА 1898

ГОД. II

ИЗЛАЗИ уШорником, четвртком и недељом - «• Ц Е Н А : за 1 месец 3_ динар шш 3- круна Претплату примају све пош'е у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Уредник: Јаико Ј/1. јјеселинобић

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена тшеиа не примају се —83!Рукописи не враћају се. УРЕДН ИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9 ЕРОТ ХО ХТЕ 3 . рДц.

ЗА ТРЕНУТНУ СРЕЋ.У (СИГФРИД КАНЕР) «!»Ој 'олавују, ал' је пеема кратка, Што груд твоју испуни овом жћ.и, И одјекне, умилна и слатка, Као санак премалекне нсћи! Ну ма да се тек ва тренут вине, Ипак уздах из груди ми мами: За пе.смицу, за срећу што сине Ја еве дајем па и— живот еами! С. 2.. јУГијалкобић.

„ЦИГАНЧЕ

ИЗ ЗБИРКЕ „С И Т И И ГЛАДНИ" — Јанко М. Веселиновић —Ф-— (наставак) XXVIII Сама г-ђа управитељка опремаше Паву за представу. Собом је чешљала њене дуге, црне косе и китила разним позоришним накитима, дивећи се њеној лепоти. Пава је седела пред огледалом као у неком заносу од страха и стрепње. Лака дрхтавица подузимаше је да јој већ зуби почеше цвокотати. — Не бојте се, дете моје! Немојте се ничега плашити! То је сваком тако у почетку; а чим изиђете на позорницу и проговорите прву реч — онда ништа!... И ја сам тако исто! Чекајте, да вам лепо наместим овај накит на глави... Тако!... Сад само још овај цвет!... Ох, ала сте лепи! Залудцћете публику!... Ходите да видимо има ли публике. И узе је за руку па је поведе на позорницу, која беше застрта неким ћилимом. На позорници се беху искупили глумци обучени и маскирани. Неколико њих стојаху крај завесе провирујући кроз једну рупу на завеси. Кад им ове две приђоше они се склонише. Управитељка провири па се окрете Пави.

— Гледајте, шта је света! Пава провири и виде масу глава. — То је дивно! Ви сте срећне руке. Она ништа не одговори. Осећала је само како јој крв јури и од силне навале чисто се згушњава у жилама. Сва лица око ње изгледаху некако необична, чудновата.... — Дајте знак! — рече управитељ. Звонце зазвони. Један цигански оркестар поче свирати некакав марш. Управитељ јој приђе. — Тако! Па ви сте дивна! Просто очараћете публику! Онда се окрете и стаде наређивати нешто.... Музика стаде. Управитељ викну: — С позорнице! Сваки побеже на своју страну, а управитељка повуче Паву за собом. Звонце зазвони. Завеса се диже и управитељ изиђе пред публику, поклони се и рече правим глумачким патосом: — Јавља се поштованој публици да ће улогу Вукосаве играти г-ђица Милојковићева место г-ђе Грговићке, која је, из не знам каквих разлога, отказала своје суделовање у представи. Звонце опет зазвони и завеса се спусти, да се после неколико тренутака опет дигне.... Кад је на сцену изишла Пава ништа за се знала није. Заиахну је нека врућина и смрче јој се пред очима. За тренутак јој се свеза језик, али је опомену управитељка која с њом имађаше сцену. Падоше јој прве речи из улоге на памет и она их поче изговарати уздрхталим, али веома пријатним гласом, што је веома лепо утицало на публику те је с пажњом слушала. Кад је Бранковићка ошамари, она се истински заплака, а та природност донесе јој аплауз.... По свршеној сцени сви јој честитаху почев од управитеља и управитељке; чак дођоше и нека господа из публике да се познају с њом и да јој честитају. — Ванредно, г-ђице! — Помислите само, да до сад није на гшзорници била! — рече некако поносећи се управитељ. Окупише је питањем са свију страна Она је одгоЈварала једно те једно: да је из Београда и да је сироче.