Zvezda

БРОЈ 15

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 4 ФЕБРУАРА 1899

ГОД. ЈЈЈ

излази уторником, четвртком и недељом Ц Е Н А за 1 мкскц 1 динаг или 1 круна

1ретилату иримају све аоште у Србији и пиосграиству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

П ретндат.у треба слати : (Јтеви М. ВесељииовиИу ароф. Вогословгсје --«©3гНЕПЛАЋЈША ПИСМА не примају се

Рукописи не враЋају се. уредништво се налази: Кнежев Споменик бр. 9.

ВРОЈ 10 ПР. Д.

У редник : Заикс ЛЛ. сВгселипоЈ)

ВРО .Т 10 ПР. /1-

Чишаоцижа Једно због болеоти уредникове, а друго због премештаја листа из Штампарије Павловића и Отојановића у Радикалну Штампарију — број од уторника није изишао. Молимо читаоце да нас извине, а ми ћемо им то ускоро накнадити. Молимо све претплатнике који дугују Звезди што за прогалу годину и јануар месец ове године, да изволе послати дуг Штампарији Павловића и Стојановића. Претилату за Фебруар па на даље нека шаљу на адресу влаеника Звезде Стевана М. Веселиновића проФесора Богословије.

— Ти не питаш, кћери мила Да л' сам себе утопдила ? Ноћи, дааи, Неспавашг, Непрестано мучни рад; Ипак груди Бију студи Наго тедо — тешки јад „Научи ме, мајко мила, „Да улицом нросим дар ; и 11рошња би иас исхрашиа „ И одеда тело бар«. — Утри сузу, кћери мила, Задуду би оиа била. Нико бедне Ни да гледне, С невољом иас чека свет ; И у вају, Узднсају Живот ће нам ироћи клет. Шабац—У—89(3 г. I Коста Абрашеви!.

ШАТИ КИИ

ЖРТВА ЉУБАВИ

,Дај ми хлеба, мајко мила, „Ах, морп ме љута глад. ,0, како би окусила „ Макар црну кору сад". — Ти не пнташ, кћери мила, Да л' сам мрву зарадила ? Тешког рада, Горког јада, Препун нам је живот вас; Ми смо јаднн, Ми смо гладни, Наша иатња другом слас! „Зима ми јо, мајко мила, „Хаљину мн какву дај, „'Гело би ми утонлила „Зар не чујеш уздисај ?"

Н 0 В Е Л А

(наотавак)

Настаде и тај тренутак, али шта је даље било не иитајте — не памтим! То је био један чаробни сан, који се више у животу не понавља. Сећам се да сам говорио ватрено, иун одушевљења и страсти, али шта и о чему, Вог ће свети знати! Играо сам с њом заносно, онијао сам се њеним дивним очима, њеном близином, удисао њен дах ; сећам се да сам јој, по сврптетку бала, иомагао да се обуче ; бринуо сам се да не озебе, испратио је и помогао да седне у кола: нГбна иратиља, тетка, гледала ме је па се чисто крстила од чуда, али ја сам јој љубио руку и умиљато је гледао.