Zvezda

Стр. 154

3 В Е 3 Д А

Број- 20

кдан, па сањам Веру сву у белом. на лицујојсе огледа нека небеска милина и топлина; као да смо већ муж и жена, па шетамо по старом парку срећни и радоснн. Наједаннут појавише се нека ужасна и невиђена чудовишта са огромним гла вама, грдним шапама, искрљештила очима и са страшном дреком јурнуше на нас. Счепаше Веру и мене и повукоше нас у неку провалију, у неки бездан. Освестих се, лежах на патосу до кревета, а нада мном стоји посилни. Од страшна сна цеп тио сам као у грозници, а ио телу ме пробио хладан зној. — Господине потпоручниче, дижте се. Уђох собу, а ви лежите на патосу. Та дижте се за Бога! Ја се тргох, устадох. С мојим посилним беше теткина куварица. — Брже, брже. Вери је зло! рече она и нестаде је. Као суманит скочих, обукох се и јурнух тамо. Нико ме не дочека; полетим у собу: око њеног кревета мувају се неки људи и нешто полако говоре. Прогурах се између њих и приђох ближе. Она је лежала у кревету, по лицу се разлило грозничаво руменило, била је сва у ватри; сваког се часа од нечега трзала, бунцала и често ме спомињала — Веро! јецах ја и љубљах њену врелу руку. Од нрвог додира моје руке она се одједаред трже, отвори очи, погледа ме бесвесно и поче још јаче бунцати. Приђоше они људи, то су били док тори; ја сам морао изићи. Тетка је седила у тр пезарији и беше као у бунилу; њено црвено лице, и од суза уплакане очи сведочиле су о ужасном болу. ^— Тетка! Шта је с Вером? И занлаках се. Плакали смо обоје. Једза дођох к себи. — Реците ми, тетка, шта се десило. Та престанте.. умирите се... Откуд таква нагла про мена? .. Она се малко умири и поче кроз плач да ми прича. — Дође отац, пред вече, ваљда је било шест сахата, јако сетан и брижан. Она је седела у гостинској соби. Он се мало прохода, промешкољи се па пошто се одлучи рече јој: „Веро, дете моје, спаси несрећног оца' Данас је моследњи рок: данас му морам дати коначан одговор. Од њега зависи живот и част твога оца.» „Не не", одупираше се она кроз плач, па се одједном диже. У тај мах изгледаше као статуа и одсечно му рече: „Пре ћеш ме видети мртву него што ћу бити његова." „Проклета била!" рикну он ко рањени звер. Она се заљуља и паде. Он остаде на месгу као убијен. Притрчимо Вери, дигнемо је, нренесемо у кревет и одмах пошљемо по доктора. У почетку сам мислила, да то није ништа, да је то само један јачи душевни потрес, али од пре једног сата ено каква је, видео си... И тетка опет бризну у нлач.

— А где је сад отац? — Зар га ниси видео? Ено га у њеној соби, седи у ћошку, сав је скрушен и плаче као мало дете .. — А ујак? — Тамо је и он, дошао је са станице пред само вече. Докто, и говорећи нешто латински и немачки изађоше из њене собе, а ја уђох. Нриђем кревету и дуго сам је носматрао, она се канда малко умирила. И у један мах обузе ме нека туга. Љубави моја, сад те сви жале, ево их где плачу, ал већ је доцкан!... И ја сам плакао тихо, нечујно. Моје вреле сузе сливаху се и падаху на њену још врелију руку. Од тог трунутка нисам је остављао Ја сам јој метао хладне крпе на главу. квасио врела осушена уста, пазио сам на сваки њен покрет; тек П(. ед саму зору умири се и изгледаше као да је заспала. Освану дан, ал један од оних дана, којим нас само по кад кад обдари штедљива јесеи, ведар, јасан, а сунце умиљато баца своје топле зраке. Један зрак проби у собу, весело заигра на Верином лицу и по осталим предметима, па се од једном изгуби за облаком Вера се нробуди; у почетку гледаше нас мутно, бесвесно, на јој после поче поглед све више бистрити. — Ах како сам страшно сањала' рече она благим гласом и ућута... Владо!... — ПГга је Веро, шта је миље моје! — Миље, миље, поче она као у неком заносу, па јој заигра осмејак. Затим живо окрену главу, стисну ми руку и поче брзо говорити: — Је ли, да ме волиш? Је ли да ћемо бити срећни? — Јест, Јест, Веро! похитах да је уверим, а срце да ми пукне од бола. — Оче! што плачете? Ходите овамо. (Свршиће се) -ежж«*- —

ЈАВОР СТОЈИ... Јавор стоји у долини, Још и сад, Расиростире у тишипи Густи хлад; На гранчигџо славуј иева Сваки дап. А иод граном ружа снева Слатки сан. Долина је цвеКа иуна, Прави рај Само младост није туна И њен сјај,