Zvezda

БРОЈ 21

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 18 ФЕБРУАРА 1899

ГОД. III

и 3 л а 3 и уторником, четвргком и педељом Ц Е Н А за 1 меокц 1 дина1* или 1 круна Иреггилату ирима/ју свч иоште у Србији и ииостраиству

ЕЗДА

ПОРОДИЧНИ лист

] iретплату треба слати : Стеви М. Веселиновићу ароф. Богословије НЕПЛАИЕНА ПИСМА не примају ое Рукописи не враЋају се. уредништво се налази: Кнежев Споменик бр. 9.

број 10 пр. дин.

Уркдник : Зап&с ЛЛ. оВсс^липоЗи^

број 10 ир. дин.

5$ереници,

Ја те хоћу. — Ево руке врло радо, Из све душе што имадо' теби дадо'! И ти за ме, благо мени, вољно нриста; На руци ти прстен блиста — љубав чиста. У прстену један камен — цена мала, Ал' ти моја рука дала — кажи: хвала! Не варај се, да те злато не покудн, Нит' лакоми, нити жуди — стална буди! Злато само о страстима тек разбира, Протура се никад мира — варку бира; Буди добра, племенита, умиљата . . . То је срећа — ето злата и д) г ката! Нек лкф нама задовољство увек влада, Па ће бити дивна склада — слатка рада; Тад је сладак и залогај сува хлеба, Кад је света љубав с неба — то нам треба. Путем трње . . .! Још нас прати злоба клета! Напред само, нека света, па нек смета; Нек нас гони, нека куди, махне ре^а Ја окренем само леђа — па нек вре^а! Савест мирна, задовољна — нек се пева, Прохујаће што исмева светска врева; У кушању победом се живот слади, Са стрпљењем где се ради — нема глади! Слатка Надо, скромна Љубо, — Веро моја! Мени треба рука твоја — рад спокоја; Благо нама, и ако смо сиротани, Опет су нам срећни дани, — Вог нас брани!

Не љубим те рад младости и лепоте, Већ с нарави, због доброте и милоте; То те краси, узвишава и поноси, С тог и моје име носи — кажи: ко си! Београд, 1899. г. Вор. Л. Ценић,

ЖРТВА ЉУБАВИ

Н 0 В Е Л А —

(свршетак) Он загњури главу у њене јастуке плачући, а она га милује по коси. — Па мени је добро .. ја сам срећна.. А гле, ујаче, и ви сте дошли!... Ах ујаче, ујаче! рече она некако прекорно, па се на мах трже као да се нечега сети и намршти се. Гле, ту су сви мили и драги. — А где је тетка?... — Ево ме, чедо! одговори тетка журно бришући сузе и прилазећи кревету. — Ах како сам срећна! Аа-а! болно узвикну она и грчевито стисну моју руку, којом сам је миловао. Ја се нехотице придигох; оетали приђоше кревету. Тетка јој покваси чело, ја јој пружих етер. Посласмо по лекара Она се полако будила... — Ах, како ме овде тишти! рече и показа на срце. Потраја мало. —■ Сад ми је лакше .. лакше, рече, па окрену главу прозору. — Како је диван дан! Како еунце весело греје... говораше сама с неком сетом... Погле дај, како се зраци весело играју.. Мили мој, обећај ми нешто, поче ме молити љупким и умилним гласом као никад досад. - Све, Веро! све што кажеш, убрзах ја. чим оздравиш... — Је ли да ћу оздравити, чисто у неком непријатном страху запита ме. — Јесте душо, јесте, Веро, одговорисмо ми. Она се умиљато осмехну и захвално нас погледа — Ићи ћемо на наш пропланак додаде она.