Zvezda

Стр. 330

3 В Е

3 Д А

Број 42

ХАЈНРИХ (ХАРИ) ХАЈНЕ — Ђ Е Т И Н С К И -

(наставак) II Главна карактеристика Хајнеова је љубав, сав живот његов* проткан је љубављу. Он сам вели да га је несрећна љубав нагнала да пева, и његов биограФ Роберт Прелс , вели, да је ту чаролију извршила једна мала девојка коју је он у својим „Путничким сликама" изнео под именом Вероника 1 ). Код њега су — вели Прелс — остале две страсти целог века му : љубав спрам жена н сирам Француске револуције. Хајне се о томе изражава врло слободно: „библиотека и подруми вински упропастише ме, а и љубав мучи ме: Ја волим медицејски Венус што стоји у библиотеци, и лепу куварицу дворског саветника ]>ауера". И збиља, Хајне је волео једну келнерицу, али она у почетку није хтела да чује за њ; тек кад је сазнала да је он писац оних лепих песама, пружила му је усне за иољупце, и Хајне је доцније уверавао свога брата Макса: да му је тај мали хонорар више радости причинио, но сви звечећи златници његових издавача ХоФмана и Кампеа. Ону дивну песму : „Би 1)181; \у1е ете В1ите" (Ти си као цвет) спевао је Хајне једној сиротој лепој девојци, Мирјами, која беше дошла у Берлин са својим оцем, који јој изненада умре, и она остаде сама самохрана, и њу угледа Хајне једиога вечера како у очајању јеца и крши руке пред посластичарницом, без оца, без средстава, а у туђем месту; и Хајне занесен њеном лепотом, преда је Варнхагену и жени му Рахел, у чијој се кући тада скуиљала књижевна и политичка омладина немачка. За своју романцу „Дона Клара," пише Хајне 5. новамбра 1823 г. Мозелу: ,,сва је сцена из мог сопственог живота, само што је зоолошка башта претворена у баште Акалда баронеса у Сенору, а ја сам у св. Ђорђа или бар у Апола. Али нигде — чини ми се — није себе могао Хајне боље обележити, до у овим речима (у ,,Путовању по Харцу"): ,,докле је год моје срце пуно љубави, а главе мојих ближњих пуне лудости, увек ћу имати материјала за писање". Хајне није никад оскудевао у љубави:љубав је била елеменат његова живота, љубав му је могла изазвати и принцеза и келнерица, само ако су лепе. Он сам признаје, да у најлуђој младости никад нијс знао за жену ако није била лепа, јер је лепота телесно откровење божије ; или ако није била задахнута великом пасијом, која нас ослобађа од свију саможивих сићушних осећаја, жртвујући нам сва блага живота, иаисамживот Веле да је Хајне још као деран у шкојм на иениту, декламујући ПГилеровог „Гљурца", усред декламације заетао, смотрив мв]>у слушаодима једну златокоеу девојку, и пао је онссвешћсн.

У писму Левалду (П.Цаприла 1835) пише он ово : „ружични таласи силовито шуме око мене, мој је мозак још непрестано онесвешћен од завошљивог мириса цветног. да нисам у стању да се са вама паметно забављам. Јесте ли читали Соломонову „песму над песмама ?" Прочитајте је још једном и ту ћете наћи све, што вам данас могу казати". Три месеца доцније ма«о је одахнуо, јер већ мало хладније пише : ,,Сад је, хвала мојој несавладљивој снази духа, душа опет умирена, и ја живим весело и спокојно у замку једне лепе пријатељице 2 ) близу Сен-Жермена у милом кругу отмених лица". Али та мирноћа за мало је тра јала, јер је у скоро био опет жртва страсти и после неколико недеља ппше Лаубе-у : како се находн у замку најлепше, најблагородније и најду ховмтије жене, али у њу није заљубљен; ,.ја сам ироклет — пише он — да љубим само најниже и најбудаластије ... појмите ли како то мора мучити човека, који је врло поносит, и врло духовит". Па чак и на заходу свога живота Хајне је имао своју последњу љубав, то је била млада, једна интересантна, нешто проблематична жена, — Камила, Селден, коју је Хајне звао Муш (Мопсћ, мува; то је био и натпис на њеном прстену). Нарочито су интересантна откровења о њо.ј од А. Мајснера , који прича да се први пут са њом познао на путу од Хавра до Париза 1847 г. Били су обоје сами у купеу, однос између њих био је убрзо поверлшв, и она му је на растанку за успомену дала један прстенчић, али му име и стан свој није хтела да каже; рекла му је некјезове Марго. И дуго после тога иије о њој ништа чуо, нити је видео; тек 1849 г. посети га једна дама, то је била Марго, и ма да је сваки дан к њему долазила, ипак му није хтела да каже своје нраво име и стан. Идуће, 1850 годпне Мајснер је био у Лондону, и, какво изнена1)ење, кад јевидео г 1)у Марго у елегантној екипажи, са једном старом госпом, где одоше у једну јувелирску радњу; на Мајснеров поздрав она му је одговорила : да се упознао. Шест година доцније пошто је Хајне умро, добије Мајснер писмо, где га она позива да одмах дође у Париз, кад је дошао и са њом се видео. она му се представила не као Марго, и не као Кимила Селден, већ као Елиза де К.... Ето то је сва историја њена како, нам казује Мајснер- Свакако она је била склона за љубавне авантуре, прави женски пустолов досетљива, и доста искусна млада дама, која је хтела да буде интересантна и о којој болесни Хајне пева : „Ти си била цвет драго дете, Познао сам те но нољупцима твојим, Јер тако њежне нису усне цветне Тако не пале сузе цветне". Па како јој тепа са своје бодесничке посгеље; један пут цише „својој бесној пријатељици': «ја 2 ) То је била но спој прилици поаната нринцеза Ве1§појо80 због које је и нисао пре три меееца горн.е ретке, па је ау после извосно заменила каква куварица или бар — собарица!