Zvezda

стр. 730

3 В Е 3 Д А

вр. 92

Ал' све ово мајка у сну виде, У буду!шост ко да прозре сину, Од једном се трже и иробуди .. Лавеж паса прекиде тишину. На постељи син лежаше мирно. Бегае мртав. Мајци суза кану. Светла румен лице му озари, Прва румен сунца тек што грану. Тужна мати клече, руке склони; Туга јој се око срца свија. И побожно тек запоја тихо: „Да си вечно хвал>ена, Марија!" Шабац, 1895 год. Т К Абрашеви!..

У ВИНОГРАДИМА - ЕОРИСАБ СТАНКОЕИЋ -

Мирише ми земља на испуцано грожђе а магла хладна и мрка не диже се већ тако лако. Са свију страна само лупа од оправака на бачвама и крблама. Од како је настала берба, ноћ се не зна. У којегод доба а чаршија закрчена колима грожђа са села. Око њих лељо и дремљиво стоје сељаци, ишчекујући кунце, механџије, и, увијени у дугим гуњама, с дугачким штаповима „ост'нима" растерују децу која се тискају око кола, краду из њих грожђе, више ради забаве, и бацају га на све стране те где. год станете пуца зрно под ногама. Али кад дан осване и улицама које излазе у винограде или на „царски друм" ночну да иду коњи натоварени крблама, берачи, аргати, нросјаци, цигани и по неки газда на своме коњу или магарцу; иа кад све то ночне да се тиска, гура, претиче једно друго, онда ни кокош не би могла да прође с једне на другу страну улице а камо ли човек. Само се чује вика „коњара", шкрина белих кории што набацане вире из крбала, нерасушених, старих самара и вика деце која јашу, једва ее виде од крбала, у скуту носе бошче, за нојасам „ништољче" од чаурице а босе им ноге клате се и ударају коње но вратовима. У страну, поред зидова иде женски свет. Напред су жене у антеријама, „количићима" и загаситим шамијама; за њима девојке у тесним минтанима, шалварама, ципелама „на конче". Иду оне лако, нлашл.иво. Држе се рука за руку и косо окрећу к зиду, да им „мушкарци" пе виде набрекле груди. „А мушкарци" забацили доламче нреко рамена, утегнули се нојасевима до пазуха и с пушком у руци но четири у један корак грабе А неки бесан па баш иза жена онали из пушке; девојке цикну, сабију се у гомилу, зануше уши а жене грде, а коњч нотрче, крбле се одвајају од самара и лупају, дечацн се ногну, једном руком придржавају се за самар, лактовнма и трбус.има стиекају бошче што су им у

крилу, а другом заустављају коње који се брзо стишају, и пођу обичним корацима. и као нога у ногу, иду. Цункају, разривају пут копитама и грабе вииоградима који се из далека црне а по којима се већ свет размилео, вију димови наложених ватри, шарене се обешене женске „стајаће" хаљине о гранама већ голог дрвећа, одјекују пуцњи пушака, усклици, дорикивање. Небо је сиво, тмуро. Брда и брегови црне се и непомично оцртавају. Цела је земл.а влажна и мрка. По кад кад нролети јато гавранова, али не гракће, већ само шушти и брзо се изгуби у мрку даљину и маглу. А магла се иолако и развлачећи диже... Да, да, јесен ! Али тад не беше јесени. Срце младо, душа навирила, очи се рашириле па цео дан шврљам с друговима по виноградима, пуцамо из пушака, ложимо ватре од влажних, земљивих лозинака и нушимо дуван. Тек пред вечер ако дођем у наш виноград. Јога из далека, на улазу, вндим где се Марко коњар раскречио, шубара му штрчи на глави, он коленима притиснуо крблу* заврнуо рукав на кошуљи и муља грожђе што му жепе синају из својих кории грдећи сваку гато поред грожђа бере и сухо лишће, а оне га и не слушају шта их грди, навикле се, на га само пецкају и дирају, а он муља, виче и трчкара час ка трегањама где је ракија, час на нут да обиђе свога коња који чекајући на товар пасе суху траву но јендеку. — А, господинче, нредусрете ме Камо чича Марку ракије? Тако ли ти? Чекај, да ли ћу да ти играм на свадбу. Ућутках га дуваном и ућох у виноград. Жене ме једва дочекаше и осуше грдњама: где сам био, што не радим? како нећу ни вечеру да добијем и друго. Одговарам ја њима. Шалим се. Виле су све наше: тетке, стрине, ујне, неке из комшилука, а била је и она, Ј1енка. Само, као мени у инат, није се дала да је видим. ТТГ алии се ја, јер знам да ми мати није ту. Она је онамо иза тшнограда, при ватри где заједно еа комшиннцама из- суседних винограда кува кафу и нуде се ракијом. Затим одох ка трешљама које су биле у средипи и око њих била мала ледина. По гранама и око стабла билојеобешених и иоређаних женских хаљина. Ту је било свилених шалвара, антерија, минтана, лакованих папуча и ципела. Све оно што се при раду нрља... Почех да тражим што за јело једнако слушајући шалу, смех и кикотање наших што су брале око пута. По која, док јој се однесе пуна корпа и исиразни у крбле, устала би. Шамију забацила, разазурила се, без богаче, у устима држи зрно грожђа и сише га, а у руци јој, умрљаној од земље, сија се „косирче" што је од циганке купила за један грозд. И у сваком винЈграду тако. Свуда жене, девојке. Трче из једног у други виноград, састају се. Нестало је међа, граница. Све је једно. По дрветима беле се обешене хаљине, из јендека и међа вију се густи димови, чује се прасак сувих лозинака на ватри, узвицп ири товарењу крбла, њихово крцкање, кикот девојака, разговор жена и витлање деце... Свуда и