Zvezda

стр. 778

3 В Е

3 Д А

— Тај ће иокрити јесење усеве, да боље пожелети не можеш. А до ујутру биће га готово још за једну стопу, ако не и више. — Ако тако усиада, Бога ми, биће га и више. Ја истина немам земље, али ми срце чисто ноиграва од радости гледајући на ову благодет. Ако подржи, биће година плодна, као што је скоро не занамтисмо. Хе, што ће бити весеља о Божићу, ратари ће се све топити. Хе, на овај снег ваља још једну, — рече Ђура чисто поскакујући од радости; — деде, Мирко. — Бојим се да ће бити много. -— Та још ову половипу што нам је остало. Сутра и прекосутра и онако нећу имати с ким, а кад смо сами ми домаћи, никад не нијем вшпе од једне повеће чагае и то с водом. И тако, према обичају, мораћу чекати чак до другога дана Божића. Пријатељи се куцнуше и испише. А на вратима се појави Павле с кавом. — Из-з-вол'те. Ево к-к-ка.. ве — и постави служавник на сто, а Ђура се загледа у њега и стаде иреда њ. Павле преврну очима и пређе сад десном руком иреко лица и неспустивје остаде му иа десном образу. —• Па имао сам мно...го п-п-посла п-п ио ав-в-влији, час овамо, час он-н-намо. А з-з-зима, к-к-колик ки је с-с-сн...ег! пав-в-ваљдами се је-з-з-зик ук-к к-кочио. — Не лажи! — повика г Бура, а очи му сијнуше и издаваше да је то виите шала. — На среду с истином или... Павле задрхта, па се мало прибра. те руком на лицу заклони мало очи, па настави мање муцајући. — Иа госпођа ме слала да М-м-макрени донесем од оног цр-цр-ног врш-ш-шачког, Б-в врућииа у кухињи. ум-м-морна, да се расхлади. А како сам точио уд-д дари ми к-к киселина у нос. Ја се унлаших да није ц ц-ц-цикло, па г г гутљај по г г гутљај... Н-н н-нећу н никад више! — Само се усуди! — загрме још једном г. г ЈБура, сад озбиљније и строжије, па се онда окрете Мирку, да би сакрио свој смех и рече: — Знаш шта би сад добро било ? — ТГГ та? — Да се мало провеземо, да се иросањкамо. Истина, за соппк још није, докле се снег мало не убије и смрзне. Али неће бити згорег мало на свеж ваздух, а неће бити згорег ни да с мојим добрим коњима начиним мало пртиие кроз село. — Ја сам спреман на што хоћеш и шта зажелиш, — одговори Мирко. г Бура се окрете Иавлу, који стајаше као неки грешкик и само трепташе очима. — Несрећниче, иди ми иснред очију, па кажи Марку да спреми саонице — В-већ их је С-с-спремио, к-к-као да је з-знао. — Ех, то је кочијаш! — узвикну г Бура — а не као ти! — и Иромери Павла од главе до пете, а Павле само треиташе. — Нека упрегне бељце, а ти спреми обе бунде и остало што треба.

Павле не рече ни речи, само климну главом у знак да је разумео, трепну и излете из собе. Чим Павле залупи врата, а оба иријатеља прснугпе грохотом у смех — Е јеси ли га видео ? -— Одмах је он мени пао у очи, — одговори Мирко. — И то мора бити у сваком месецу по један иут не бирајући и не одређујући дан. У осталом да не можеш ножелети бољега. А сад да попијемо каву, то ће нас згрејати за сањкање. Обојица седоше за сто и почеше сркати каву. Иосле малог ћутања ногледа Мирко у Ђуру. — Баш бих те нешто замолио, брате Ђуро. — А шта ? — Да ми једном нокажеш оружје твојих предака, веома ме занима, ако је још у животу и ако је још у тебе. — Ако је само то, — сркнувши и иоследњи гутљај, одговори г Бура и скочи, — то ти могу жељу испунити одмах. Докле Марко извуче саонице из шуие и упрегне, ми ћем > бити готови. Јеси ли испио каву. Јесам. — А ти ходи — И узе га под руку, отвори десиа стаклена врата, прођоше кроз прву и другу собу, а кад г Бура отвори и врата од велике чисте собе, Мирко се загледа, засгаде на прагу и заћуга. — Та ући, шта си застао ? Ено га тамо на оном зиду пред нама. — Стани, стани; стрии се, молим те! Причекај, да се мало нагледам ове лепе српске собе... Гле! како је сав под застрт красним ћилимовима, не знаш који је ленпш од којега, а све су то радиле вилинске руке банатских девојака. Па гле те дивне завесе на нрозорима! Оне кратке што су на самим окнима и што дониру до половине, од сади шотиша и танке, да ти се чини да је бела свилена мрежа наукова и то она најтања ТГа тек ове унутарње, дугачке и с ћерћелијама, они дивни бели свилепи цветови, све руком рађеии. — Све је то откала и везла још моја баба Је лисавета, поп Самуилова ћерка и кад се удала мо\>е деди Богдану донела. Мирко се не могаше уздржати, него приђе са свим близу и опипа ирстима. — Е, оваког шотишког платна још не видех. А провидио је као јутарња маглица. — А грајно је до... иевероватности! — Знам да је трајно, ланено је, на и танко за чудо г Бура га узе за руку и одведе га једном орману, отвори једну Фијоку, нодиже неко чисто и као снег бело платно. — А сад погледај ово. Мирко се загледа у неку хаљину од зелене свиле, која беше сва у накрст нрошивена свиленим концем. (НАСТАВИБЕ СЕ) —-ак; | &