Zvezda

ВР. 103

3 ВЕЗД А

стр. 821

рија Александровна, ми ћемо се скоро видети... Али, неирестано ми је чудно, зашто да се раније тога, не сетим? Длвно и давно требало ми је отићи. До виђења Марија Александровна. 9 јула. Ја сам варочито оставио себи двадесет и четири часз на размишљаше и сад сам потпуно убеђен да овде немам рашта седети. Прашина је на улици тако љута, да ме и очи боле. Данас се ночињем паковати, а нрекосутра ћу, вероватно, одавде ноћи и носле десет дана имаћу задовољство да вас видим. Надам се да ћете ме примити као и раније. Је л' истине да је ваша сестра још код тетке у гостима ? Марија Александровна, допустите ми да вам чврсто стегнем руку и од свега срца кажем: до скорог виђеша. Ја сам се већ и тако канио ноћи, али је то писмо убрзало моју намеру. Рецимо ца то нисмо ништа не оиравдава, рецимо чак да се Нинета другоме, мени на пример, не би донала, ја шак полазим. то јс већ несумњива ствар. До виђења. Ваш А. П. XIII Марија Александровна Адексију Петрови^у 10. јула 1840 год., седо.... но. Ви полазите овамо, Алексије Петровићу, и скоро ћете бити код нас — је ли истина ? Не кријем вам да ме тај глас и весели и узнемирава. Како ћемо се ми састати? Хоће ли се олржати она духовна веза, која је, како ми се чини, међу нама отпочела? Да се она неће прекинути са састанком? Не звам зашто ми је тако тсшко. Не одговарам вам на последње нисмо и ако имам много да вам кажем. Мајка се врло рчдује вашем доласку... Она зна да се ми дописујемо. Време је прекрасно; ми ћемо много шетати, а ја ћу вам показати нова места, која сам нрон шла; особито је лена једна уска, дугачка долина; она лежи између брежуљака покривених шумом. Она као да се сакрила у њиховим вијугама. Мали поточић тече кроз њу и једва пробија кроз густу траву и цвећ".. Видећете већ. Дођите, можда вам неће бити досадно М. А. (СВРШИТ1Е СВ) ОН И ОНА (ГОМАН ЈЕДНОГ ДЕПТИРА) - ЈУЛИЈАН ВАЈС -Ш- Многи дептири живе само десет, највише дванаест сахата. Лине. Осам сахата. Геше већ освојио дан, кад мали лептир измнли из своје ча^ре. Још не беше честито ни очи отв >рио и светлост сунчану угледао, а време игре већ мину и наступи збиља живота. Мајка и отац не бдише над његовом колевком, јер та вредна чељад немађаше кад, да о сваком новорођенчету посебно води рачуна, пошто им се потомци из секунде у се-

кунду множише. Најмљена дојкиња, једна стара зврндаљка, однеговала га је у првим тренуцима његовог живота, с онаквом бруталном равнодушношћу, с каквом човек обично навија никлени сахат. Окупала га је у капљи росе, која је још била прилично хладна и пуна микроба, одсекла ч му нокте, истукла га неколико нута и напослетку му отворила груди и дала му сисе, да носле толиких горчина окуси и сласти живога, Његово блажено дегињство није трајало нп пун сахат. Затим је тромо долетео његов отац, (овај стари господин имао је већ готово десег сахатаЛ узео је дечака у наручје, а весео осмејак залебдео је на његовом лицу, кад је видео каквим се бујним младићем увећава његова породица. „Ако овако и даље потраје," рече он дојкињи, „ја се надам, да ћу у скоро моћи да краљу ставим на расположење читав корпус војске. Стагистичко одељење," додаде он чисто поносећи се, „има нуне руке посла иописујући моје синове." Девет сахата. Тата није имао кад, да се бави са својим сином, јер се морао вратиги својој супрузи, која је ненрестано вршила тешку материнску дужност. Та добра жена била је у свом Ц| зиву мајке и сувише марљива. Брзо је син уписан на велнку школу (срећом код лепгира не траје упис тако дуго као код нас људи) и иосле једног сахата изишао је из универзитета на кридима с докторском дипломом. Научио је јести, пити и летети шта више и одлично нузити, те му је нретсказивана лепа будућн ст. Какве ли су само наде испуњавале његове груди, кад је са сведочанствима зрелости изишао из универзитета, где је готово педесет и иет минута учио у зноју лица свог. Пре свега намеравао је да мало иутује, за тим да стече посланички мандат, па онда да постане државни секретар а по могућству и ми _ нистар. Пошто је он као што рекосмо, у иузењу био један од најбољих ђака, то су му у политичком животу прсдстојали нчјвећи усиеси. Али пре свега желео је да се позна са светом. Он нотражи свог оца, којн је, бодујући од костобоље, шетао преко мокре ливаде, и замоли га да му допусти да оде мало на пут. Старац му то допусти, и ако не беше Бог зна како усхићен. „Причувај се на путу," рече му мајка, кад се онростио с њом, „нонеси онај стари врскапут и иази, да те кола не прегазе..." Десет сахата. С младалачком безбрижношћу одлете млади дептир у свет. Он се спуштао ва сваку травку, на сваки цвет и не помишљај; ћи, да време лети много брже него он. Кокетовао је са сваким воденим цветом, са сваком мувом. Његова два велика ок^ са свима малим сноредним очима беху му довољна, да се диви лецоти света и он већ беше у свом усхићењу почео писати стихове. Али у том његовом небесном уживању узнемири га наједанп)т једна прозаична потреба: огладнео је. Никакво чудо, јер већ гогово четири стотине секунада кије ништа окусио. У једном грму спази он срећом скромну гостионицу, те одлете тамо, поручи обичан ручак и поједе га врло халанљиво. Док ;е он ручао, седе крај њега други туриста. Беше то водени цвет, већ иостарео, али још снажан. Он се иредстави младом леитиру и овај одмах увиде да има посла са весимистом, који себи и својој браћи лептирима живот огорчава.