Zvezda

4 И Н II

71

— невесео је. Кад на један мах чују : нешто над њима цвркуће, цвркуће! Погледаше, кад — над главом им се вију тичице, а једна тичица највише се вије над Тимошем. Чињаше му се, да чисто осећа како ће га сад дохитити криоцима! Хима га шчепа за руку. — Тимошу ! убиј ми ту тичицу ! вели му, а сва пребледела. — Ј Ито да убијам невину тичицу ? —• Убиј је, Тимошу ! Убиј, слатки мој ! моли га она и стискује за руку. — Окани се ! Нећу да је убијем. —г Нећеш ?! Не мариш што те жена моли, јер ти жена није мила! рече она, а сузе из њених очију покапаше га по руци и опекоше га као жеравица. — Жено! трже се Тимош. — Твоје сузе жегу као огањ! — Јерсугорке. Тимошу! И зар еам их мало пролила? И опет га стаде молити, да убије тичицу. Али је он не хте послушати. — Махни ме се, вели јој, — зла душо, махнита жено! Хима скочи и неста је из вотњака. А она се тичица све ниже и ниже спушта над Тимошем. Гледа је он, па му та тичица беше нешто мила, учини му се : не би никад очију од ње одвајао, не би се никад сит наслушао њеног слатког цвркутања ! И обузе га нека туга : сузе му тек грунуше из очију. Паде ничке на земљу и ороси је сузама. У том на један мах зашушта нешто високо над њим. Погледа он, а вран гавран растерао тичице, а ону најлепшу стиже и ухвати. Скочи Тимош, као ван себе, одјури у кућу, зграби пушку и устрели гаврана ; паде гавран на земљу пред Тимоша. Кад погледа Тимош, а то није гавран, него његова млада жена ; испод леве руке лопи јој црна крв, а десном држи његову прву вереницу — мртву. Исто онака, као што је била онда на