Borba, 22. 11. 1969., S. 19
мн
ООПРАВДА у МР как ВОРАРЕУТЕ
ПУТЊАА ОКА,
Жета[в:
Промашени покушај васпитавања и смисао за естетику двојице психијатара допринели су да је чо вечанство 1921. године добило нову науку: „психопатологију изра-
“
за .
Покушај васпитавања тицао се менталног болесника Адолфа Велфлија. који је после четворогодиш њег боравка У душевној болници У Швајцарској почео страсно да се бави цртањем. лекара, сестара и посетилаца тражио хартију и оловке у боји и обично је већ од самог јутра почињао да црта. Агресивно је реаговао чим би неко покушао да га омета; једва је налазио мало време на за јело. а Рад није прекидао све до касне ноћи, када би се, мртав уморан, срушио у постељу. Ни је успео покушај да се опседнутост цртањем код овог болесника кана-
лише у правцу неке друге. „корис није“. делатности, Самовољни шизофреничар никако није хтео да плете кошаре од трске, што му је, из педагошких разлога. било про-
сликара, Исус је — жена
писано. Међутим, ординирајућем лекару све се више допадала растућа гомила шарених Велфлијевих цртежа.
Коначно је 1921. године В. Мортенталер публиковао прву. данас већ класичну. монографију о креативном шизофреничару под насловом: „Душевни болесник као ут метник“.
Годину дана доцније угледало је светло дана стандардно дело психијатра Ханса Шринцхорна: „Сликарство душевних болесника, при-
Друмске трдосије британског „Лејланда'
; МОЈ Фибика БА РНИ
Непрекидно је од.
„Распеће“: за душевно оболелог
Боквоерева/та | Џ3
ТАНКЕ ОВЗЕКУКЕ. | КТРрру << “" тег" Је 246
ОГ РЕАМВА Ата ЕХРКЕ55
ПИТРАТУМНАН ТАМТА.
0 МЕ
рогу
Ггепедглт И
Мере 4,
Психопашолошја аикођно: израза
лудило: тринавета муза
|
лог психологији и психопатологији обликовања.“
И раније је било написа који су У различитим аспектима третирали дела и феномен спонтане умет ничке активности душевних болес ника. Било је и таквих аутора који су заступали гледиште да су сви велики уметници у неку руку душевни болесници. или да ће то постати. па су из тога закључивали да постоји нужна повезаност ге нијалности с лудилом. Наслов дела Цезара Ломброза. „Геније и лудило“ (у коме је овај италијански психијатар и судски лекар покушао да докаже биолошко сродство уметника с душевним болесницима) био је неко време права узречица. Шизофрени стил
Такво псеудонаучно схватање на рочито је одговарало малограђанској тенденцији идентификовања у метника с ђаволом; те мрачне слут ње нашле су своју потврду и у делима експресиониста, јер су Зорге. Верфл, Хајм, Паул Адлер и други изговарали своје истине кроз уста душевних болесника. У делима уметника могли су се чути и видети разни неразумљиви изливи „вриска“. шарене мрље. размрскани облици. деформисана лица, јези ви пејсажи. опсцени и банални прикази: укратко — уметници су полудели.
Узалуд су Моргенталер и Принц хорн протестовали против површних интенција да се по спољашним сличностима доносе закључци. о унутрашњим повезаностима, Моргенталерова изјава: „Велфли се разликује од нормалног уметника управо по томе што је болес ник“ представља почетак анализи рања дела уметника и душевних болесника без икаквих предрасуда.
Разуме се да ово схватање није успело свуда да продре. Обележје специичног „шизофреног стила“, која су била уочљива већ почетком овог столећа — деформација, апстракција. неприродне боје. орнаментика, неповезаност или загонетна повезаност садржаја слика, симболика индивидуалног кова, секс — постали су. у међувремену, својина уметничког ликовног изра за. Ове су карактеристике нарочито значајне ако се испољавају У делима оних шизофреничара који су се и пре болести бавили сликар ством. У таквим случајевима тотово је редовна појава упадљива про мена у стилу — уколико не дође до пресахњивања сликарових стваралачких импулса, што се најчешће код веома талентованих уметника збива. Промена натуралистичког и безначајно-перфектног начина сли кања у маниристички. апстрактни, симболички, садржајно и формал но оригинални ликовни израз доказује да су они под дејством психотичног доживљавања. Обрнуто. враћање ка баналном и реалис тичком начину сликања треба схватити као знак побољшања У процесу лечења.
Није тешко објаснити ову проме ну стила. Психозу карактеришу симптоми као што су потпуна одсутност успостављања контакта, аутизам (окренутост себи), отуђе-
и му 228 пу
ње од сопственог тела (деперсона“ лизација). прекид мишљења, растројеност. кататонија. халуцинација. сумануте мисли. Под утиском тих чудних доживљаја. шизоФреничар није способан да схвати себе као свесну личност каква је пре тога био.
Чини му се да су он сам, као и његова околина, измењени; неки му људи „извлаче“ мисли, или му путем гласова и справа друге усађују. Околина може да се доживи реално. а истовремено то може би ти и нешто друго (столица је понекад столица. али то може бити и деда). Облици комуницирања МОГУ бити својевољно употребљени и изопачени, Шизофреничари могу да стварају вештачке језике, да се сме ју из страха. да језиве. сумануте доживљаје излажу с неприкосновеним миром.
Ове су појаве везане уз неспособ ност за уклапање у осећајно нормалне и умно зреле перцепције и
за немоћ репродуковања надражаја који потичу из околне средине.
" Штавише, околина је за шизофре-
ничара неинтересантна, објекти У њој значе нешто само као симбол, као предмети са субјективним значењем. као знаци који наговештавају тајновитост. Апстракција и де формација саме по себи подразумевају; маниричне црте појачавају се степеном симболике — то јест, скривеношћу значења и амби валенцијом њиховог испољавања.
Порекло присилне креативности
До данас је остало необјашњено одакле потиче тако нагла и често присилна креативност код пот пуно необразованих шизофренича ра. Неки полазе од Принцхорнове хипотезе — он сматра да је нагон ка обликовању општељудска појава. да га психоза ослобађа из јед ног „расула насталог под утицајем цивилизације“. Постоји и дубинско-психолошка верзија овог проб лема; Сматра се, наиме, да код 06дарених људи услед психозе долази до дезинтеграције личности и да због тога лабави функција потискивања и кочења. па тако долази до изражаја оно колективно-несве сно. Интерпретација Леа Навратила своди се на настојање да се ликовно изражавање објасни као „по кушај реституције унутар самог процеса обољења“ при чему поново почињу да дејствују функције сопственог „ја“. које су у току аку тне психозе биле искључене. Међутим, тек је амерички психофармаколог Роланд Фишер дао одговарајуће теоријско образложење на научној основи.
На шестом међународном колок вијуму Међународног друштва за пеихопатологију израза (СИПЕ), који је недавно одржан у Линцу поводом десетогодишњице постојања друштва, говорио је Р. Фишер о „ритмично-орнаменталном у ха“ луцинаторско-стваралачком“. _ Ма ло ко је могао слутити да је под тим насловом наговештено предавање које ће на прихватљив и тре звен начин објаснити феномен у“ метничке активности шизофрени-
Еђ ПМ бб ом дека бе сар пе Же ленд ба
ТА ДЕ РЕВАКО Лев веру 1282 чај =7 ОФАЕСМ мом АЛ
аћтсате
„ЦАЈТ“, Хамбург
чара. Фишер је упознао своје евРан слушаоце са тезом коју је 8. изложио на петом интернаци
оналном колоквију СИПЕ,. у Лог Анђелосу.
Нормална стваралачка и психотична стања заснивају се, по Фишеру. на постепено све већем надраживању централног нервног си стема. Стваралачко стање каракте ризује пропорционални пораст надражаја и обраде чињеница. док су У узнапредовалој. акутно фази шизофреног узбуђења обрада чињеница и њихов нагомилани садр“ жај у потпуном раскораку. због че га настаје „бујица унутарњег доживљавања“. Стваралачко стање 0 могућује стварање нових асоцијација и нових мисаоних садржаја. док шизофрено стање спречава симболичну интерпретацију надра живања централног нервног система. У шизофреничара. као и код уметника. централни нервни систем лакше се! .пренадражи“ но У других људи. Ако надраживање шизофреног стања допре тако далеко да залази у област потенцијално-стваралачког степена, а болесник још располаже и талентом да активност свог централног нер вног система симболички интерпре тира, онда ће он моћи да нађе пра ви уметнички израз.
Лудило – када није „приватна ствар“
Фишерова поставка резултат је истраживања којима су психичке појаве покушале да се објасне по сматрањима и опитима у области физиологије мозга. Чини се даје У право то једна од двеју савремених могућности да се стваралаштво душевних болесника (као и уметника). научно објасни. Друга те за се мање бави процесом стваралаштва, а више самим уметничким делима. То је нека врста социјално-психолошког разматрања, којима се бавио Петер Горсен. научник и ликовни критичар. У свом раду „Уметничка критика и психопатологија — проблем њихове повезаности“ он је истицао да одређене изјаве психијатара стварају утисак као да постоји „огромни раско рак између поремећене. хаотичне свести психотичара о свету и „пул сирајућег“ живота који се сматра сређеним. здравим, имуним у односу на болесна стања, а такође и од утицаја маниризма. Сличност између маниризма и шизофреног израза ипак нас наводи на помисао да друштво које сматрамо нор малним видимо као надиндивидуално жариште патологије коме је својствена дијагноза психосоматске болести“. Тамо гдеово сазнање пре овлађује и где се „лудило не доживљава више као приватна ствар већ као катастрофа која је више симптом оног што сутра може да задеси свет, тамо уметност душев ног болесника постаје носилац про јекције овог става.“
Нимало не изненађује чињеница што је већини психијатара Гор сеново мишљење било неразумљи во и неприхватљиво. Он је морао наићи на глуве уши и инертне умо ве међу људима који без поговора спроводе психопатометријско испи тивање боја у сликама шизофрени чара (при томе се употребљавају
•
урвргевзо
за рит АИ демет
/)
„ЕХРКЕ59
Њ
22. НОВЕМБАР 1969. — БОРБА — СТРАНА »
——
Маскирано лице — рад једног менталног болесника
лоптице у боји по методу Филипа Ота Рингера; за поједине боје добија се вредност измерена мерачем у виду лука. па се према неким константним вредностима помоћу аритметичке средине утврђује кон стантна вредност за слику).
Међу научницима који уживају у психоаналитичком објашњењу Антона. Брукнера о „присилном“ пењању на Торањ (торањ као фалус. пењање на торањ као доказ потенције. вршење нужде у креве ту као прелаз у трансценденталност-слободно тумачење Ибсеновог „Неимара Солнеса“).
Прикривање – не откривање
На неразумевање оних што се ди ве накарадном објашњењу симболичне слике неког шизофреничара (гробље као прошлост, њива као будућност, а зид међу љима као будућност, ним дивљењем посматра самодопадљиво. приказивање портрета што их је др Е. Најман насликао о својим болесницима („Човеково лице је још увек најимпресивнији пејсаж на овом свету“).
Тамо где се нико није супротста вио чувеном психијатру из Халеа Хелмуту Ренерту. када је овај из јавио да „протагонисти неких модерних ликовних струјања са гото
б во страственом жељом за самоуни штењем руше и последње естетске границе“. а да лаици не желе њихово нормализовање и преформирање тог мрачњаштва.
Тамо где су се смело, са катедре, објављивале такве врсте идиличног сазнања о реалности, ненаучне методе и безначајни резултати, ту је један Горсен морао наићи на глуве уши и непријемчиве умове.
Савремени уметник Арнулф Рај нер је у једном свом предавању из јавио да је интересовање душевних болесника за сликарство и по езију потпуно ирелевантна ствар — уколико то наравно. не служи бољој дијагнози. Он сматра да бит не карактеристике уметности шизо френичара не откривају душевни живот болесника, већ га управо прикривају. Та је изјава многе збу нила. Рајнер тврди да психопатопошка уметност није „такође умет ност“. као што је желе видети они који јој се диве; то је својеврсна У метност чији изражајни облици ни су слика или рима. већ „симптоми кататоније, параноје и маније“. Те речи потичу. од уметника познатог по шокантним јавним испадима (пресликавање туђих слика, „ви зуелна самообликовања“). Све оста ло су „покушаји прилагођавања већ израженим уметничким облицима, чиме нас је обдарила „ампутација психопатолошке способности за обликовањем која се назива — лечење“.
Међутим, чак се и добро замиш- ,
љеној терапији мора прилазити критички и није довољно само с
а зид међу њима
шевних болесника. (Као да фотограф. снимивши бедан изглед глад ног човека. жели да спречи да му "се да нешто за јело).
Рајнер види у „виталној уметнос ти“ душевног болесника фасцинирајући израз специјалног људског битисања; Горсен у својој „документарној уметности“ види адеква тан израз за стање јединке у отуђеној средини, која човека емоционално исцрпљује и поробљава. О ваква су схватања тешко разумљи ва за лекаре који су навикли да траже „патолошке“ појединости не само У делима својих болесника, већ и у сликама модерних уметни ка. Тек када психијатри душевно патолошке појаве буду схватили као „последицу“ оног што је данас душевно нормално. тек када покажу спремност да следе Фишерово тумачење, Горсеново социјал но-психолошко или Рајнерово егзистенционалистичко схватање, тада им се никад више неће десити да замене науку о „психопатоло гији ликовног израза“ са „психологијом патолошког ликовног изра жавања“.
Каин и а Џонеонов орат:
Линдона су понижавали у ђелој кући
АСОШИЈЕТЕД ПРЕС, Њујорк
| Линдона Џонсона су „бесправ
| но понижавали“ чак и другора зредни службеници у апарату Беле куће док је био, три године потпредседник САД.
|
'
Ово тврди његов брат Сем Хјустон Џонсон.
„Биле су то три најјадније го дине Линдоновог живота“ пише Сем Џоџпсон у књизи коју ће ус коро у наставцима почети да 06 јављује магазин „лук“,
Брат каже да је бивши председник САД очекивао бар неки знак захвалности за то што је одиграо „крупну улогу“ у помо ћи Џону Кенедију да победи на изборима тесног исхода.
„Уместо тога.., познато ми је да се стално и увек изнова 0сећао пониженим, да су га игнорисали чак и другоразредни службеници у апарату Беле ку ће, који су му се ругали иза леђа и звали га „чика-Мита од жита“. Није он био човек број два у Кенедијевој влади. На то темском стубу био је она најни жа фигура“ '
Линдонов брат такође каже да је Жаклина Кенеди ставља-
названо „Велики момак ЈГТ“ 3а. превоз терета до 30 тона. Има дизел-малшиниј од 14 литара (14000 кубика) с девет брзина, а предвиђен је пре свега за транспорт контејнера за утовар У бродове тог тита,
а у 5 Евроће По угледу на ћражсу земаља па поре лееј раје Уа врака; и у Британији се сада предлаже а тамеки, произвођам камтона тосивости од За Прое 4 кампцона =— већ је комеримјалних возила — чајвениг ауто И пне најновије бата спреман за тај тренутак. На слици је њег
ла увредљиве иримедбе на ра-
чун потпредседника Џонсона ко
ји је, опет, „тврдоглаво био ло- | ! јалан свом шефу“.
времена на време проверити њене методе, већ обавезно и њен циљ. Многи лекари то нису хтели да увиде. Они су, штавише, окривили Рајнера да им је хтео оспорити њи хово право на стручно лечење ду-
Јо
–