Borba, 20. 04. 1974., S. 14

14 СТРАНА — БОРБА — 20. АПРИЛ 1974. - Е у

Муни «

УМЕТНОСТ ВЕКОВА — |

Видљиви свету _

синтетизованој (

Изложба старе кинеске уметности у Београду: специфичан начин уметничког обликовања и мишљења, антологијски избор из » ба готово свих дисцитлимта 2 иу

Изложба старе кинеске уметности у Народном музеју у Београду спада у најргпрезентативније хултурне догађаје послелњих децетија код нас. Две стотине и двадесет изложених експоната представљају праву антологију у којој су заступљене све главне уметничке дисциплине са изузетком сликарства Тиме је наша публика по први пут У могућности да види стару кинеску бронп зу. теракоту. лакове керамику полулрати камен и порцелан. што неминовно покреће бројне дискусије и ствара дилеме. јер умстину то је сусрет са једчим специфичним начином не само умет ничкот обликовања, већ и мишљења. врлс улаљеним ол наших устаљених

норми. Тако је кинеска уметност на: пр-'

зи. пбглел тешко схватљива за европског посматрача неприпремљенот и ненавикнутог на тако висок степен уметничкот хопштавеања који она показује.

Произишла из кинеског писма, управ»з из тенденције која претходи стварању писма, читава уметност Кине пра ти тај поступак и рекло би се илуструје тај процес Кинеско писмо датира: с почетка другог миленијума пре нове ере. и оно је убрзо почело да се од пиктограма трансформише у идеограме. чиме је створен једав мисаони поступак превођења стварности и видљивот света у симболе. То је дало печат читавој кическој уметности. Кинези су увек поседовали способност ла схвате реалност и да је изразе у синтези Која резимира

њеве глзазне особине. Реализам је ту само по' дан. јер је јасно присутна те жња да :е репродукује уопштена пред-

става видљивог света. а да се притом изостави све оно што би један природав облик разликовало од других облика исте врсте Тако се добија нова форма Која. не везујући се за детаље евоцира есенцијалне особености модела. боље рећи. лаје идеју о њему

Из тога је редовно следила или стилизација (заснована увек на реалности), или симболика која брише границе измзђу фигтуративног и апстрактног; измеу лекоративнот и монументалног. попа Беловно . задовољава оба критеријума То је оно што европски начин мишљења ставља на озбиљну пробу, јер је читав западни свет навикао да декоргтивно и монументално посматра као две супротности а такође и појмове: фигуративно и апстрактно. Уз то једна потпуна незаинтересованост за детаљ насупрот западној естетици. која се по-

чезши ол Грка интересовала увек више.

за летаље него за целину, више за посебас него за опште — збуњује неприпремљеног посматрача.

Све ово добро илуструју теракоте епохе Танг (УШ — Х века нове ере) приказане на изложби. Без религиозних поимесг (ни будизам ни конфучионизам нису посебно инспирисали кинеске умет нике) и без оптерећености медитацијом. она својом љупкошћу, и окренута оној оалосној страни живота, представља пра зу експресију расположења. а да при том никала не наруши главну компонев ту садржану у превођењу стварности на сичтетизоване појмове и симболе.

(С друге стране, снага израза гаран-,

тована је ритмом који је видљив на линијама силуета изложених предмета. а

ит

Како, и зашто, ексценфричном умешнику, познашом кафало

још боље на декору, при чему је од-. сутна свака брига за симетрију, и где

"ритам линија — и пре свега један уну-

тарњи ритам арабеске, без почетка и краја — скандира композицију. Ту нема златних пресека ни геометријских шема грчке и западне естетике. И лакови. и бровзе и теракоте. олишу равнотежом при чему део евоцира целину. Виталност ритма била је вековима основ кинеске естетике и прво од правила за уметнике. од којих се уједно тражило па се уклопе у „велики космички ритам који ставља У покрет и сам живот“. Тиме је избегнута статичност а проблем како да се притом сачува монументалност' (која је у свим уметностима била тешко замислива без статичности), решен је простудираношћу форми, чија је лепота базирана пре свега на дубоком унутарњем садржају лишеном сваког формализма. То најбоље показују изложене бронзе из У века пре нове ере, које својом озбиљношћу и својим слободким, „апстрактним“. формама делују и крајње монументално и декоративно у исти мах, бришући још једном границе између фигуративног и апстрактчогт. боље рећи: превазилазећи тај проблем и одбацујући сваку дискусију те врсте. Тиме се уметност Киње уздиже до неслућених висина а неупућеном по сматрачу потребна је дуга припрема да проникне у тај начин мишљења који се увек бавио искључиво општим идејама Тако, док је уметност Запада у највећој мери антропоморфна, чиме је и почевши још од старе Грчке људско тело било предмет идеализације а његове пропорције представљале мерило за читав ликовни универзум. Код Кинеза заинтересованих пре свега за хармонију (а не за савршенство којим су се бавили Грци), природа претворена у симболе послужила је као подстрек за превође-

'" ње видљивог света у естетске концеп-

ције синтетизованих форми чиме се ево пирг и макрокосмос и микрокосмос.

Мада је изложба направила пресек

з читаву рану историју Кине без фаворизовања било које епохе, уочљиво је . да главну славу кинеске уметности чине периоди Хан (два века пре и два века после нове ере), Т'ант (од УЏ до Х века ново ере), и време националне династије

" Минг (после ослобођења од Монгола у

15. веку). Тај последњи период дао је можда најлешпе примерке порцелана, мада нас ова изложба може уверити да и они рани примерци (из 13. века) поседују ако не техничко савршенство а оно већу свежину у арабескама силуета и у декору. МЕ

Ова културна манифестација прибли жила нам је Кину и њене духовне вредности. њену уметност и њену естетику, при чему се представљени облици не подударају ни са нашим појмовима ни са визуелном реалношћу а подређени су једној другој реалности уопштеној и бли 301 истини одређиваној увек ритмом, који овде значи сам живот.

Првослав Митић

Салвадор Дали, један од протагониста надреализма, пошто је прошао скроз футуристички и ку„бистички период и уз то кроз апстрактни рацио-вилизам, слика и ваја већ "безмало пола века. Ње"това најновија дела „одипту“ католичким мистицизмом и комерцијалистичким духом. а језик ему је пун жучних израза за све што не носи потпис „Дали“.

"Није нам познато откад

се овај ексцентрични. у-

: метник окомљује на цр= начку уметност и на са„времену џез музику. Ме-

„ђутим, није успео да не=тира ни једно ни друго

без обзира на то што се позива увек на своје име

и фему која га прати.

о Као каталонском католику — родио се 1904. У месту Фигуерас на каталонској Коста Брави —

' последњих тодина Дали-

ју сметају, изгледа, некатолици и људи тамне боје хоже — Кубанци, Јамајханци, Бразилци и црнци на свим континентима,

Дали не може чак да за-.

мисли како афрички дивљаци (реч је њетова) могу уопште имати "своју уметност и музику:

_ Црначка уметност је срамота човечанства, Зар ви називате уметношћу оне предмете ружне као самртни греси2 То је дивљачка уметност. Замислате та јадна бића. што су као лишће дрхтурила

од страха пред васионом — толико да су морала измислити · тамтам...“ Са зи

Кад је у питању џез. Маестро је још категоричнији: 1

„Ако ми се црначка

уметност дубоко не сви-.

ђЂа, још мање ми се свиђа џез“ у <

На ове и сличне јаве _ Салвадора Далија дао је свој коментар Ж. Нн' Диеј, сарадник часописа „Жен Африк“, по

служивши се једним раз- |

товором који је са познатим уметником водио Ив

Делатур. такође уметнич- |

ки критичар, Часопис је штампао на истој страници у свом најновијем

броју интервју и. комен-' ·тар под заједничким на-

словом „Презир црначке уметности и немоћ код Далија“. Интервју и ко-

ментар афричког сарад- ·

ника врло су занимљиви, па стога преносимо неке делове и из једног ијиз

из·„ ских бркова:

"је био геније,

"је што се могао

тласило; да ли су свети-

другог. Најпре — " разговор познатог. уметника „надреалисте _ вођен са Ивом Делатуром.

_ „Може ли се бити ге-

није (пита се аутор ин-.

тервјуа) и истовремено имати скучене идеје Ако се неко | зове Салвадор Дали. све је дозвољено, нарочито. кад се никад не. зна где код њега почиње искреност, а где завршава. обмана. Међутим,

· почните да разговарате са Далијем о црначкој умет-

ности, . Маестро ће поцрвенети: ол беса, претећи махати штапом и згромљујући вас демонским погледом изнад тореадор-

„Не - постоји црначка уметност! Истина, Пикасо али није био интелигентан, Доказ преварити кад се ради о црначкој уметности коју ја сматрам сумњивом работом која нас је највише обезпчастила“. |. __Ако анализирамо Дали-

"јево сликарство, размип"ља Далијев : зар у њему нећемо наићи

сатоворник,

на велике карактеристике и афричке уметности7 Следеће моје питање је

ПРИРОДА ПРЕТВОРЕНА У СИМБОЛЕ: бронзана стату-

ета из 1 века пре налце ере

ВИТАЛНОСТ РИТМА, ОСНОВ ЕСТЕТИКЕ: камила, гле-

ђосана керамика (УП—Х век наше ере)

Расизам (или немоћ) Салвадор

нском католику, смефају некашолици иљуди шамне боје

ња, одушевљење, занос ирационални7 „Никако! — . одговара

уметник и одмах наставља: Ја сам католик, Римљанин... и Румун, што је још више... А читава та магија црначке уметности стоји на супротној

страни од католицизма. Уметност почиње тек. са, католицизмом“,, Маестро зацим, _ ремизира. једлом једином реченицом "духовни афрички живот:

„Најнижа степеница У духовном животу је матија у примитивном стању, представљена преко свих ових предмета које би заиста ваљало сакрити. А ми смо учинили велике напоре да оне људе у Африци покрстимо шаљући Шта се догодило са највећим нашим Рејмондом Лулом27 Каменован је и мучен у Бужију у Алжиру“.

· Илузорно је, размишља Далијев саговорник, настављати разговор, копати још. дубље за разлозима

· сликареве мржње према афричкој уметности и му-

зици. Он нам зато не да-

„ружне изразе,

им мисионаре.

теологом | вајући уз, воду.

је ни времена; устаје и полази уз примедбу:

„Дивљак, то је нешто најгоре на свету. Ако је дивљак уз то још и црнац, катастрофа је потпуна... Ја: сам увек учтив, не Али, искрено да вам кажем, црначка уметност је ђубре.“ "Коментатор Н' Диеј је Делатуров интервју са Далијем пропратио комен таром, исто толико жуч-

ним као што су и умет-' никове речи о црначкој

уметности. Коментатор се осврће на чињеницу да Салвадор Дали за пола века рада „својом ексцентричном _ палетом“ није успео да негира црначку уметност, Његов најновији разговор о њој пред ставља само начин да се актуелизује макар пли„Право човечанство има посла него да се занима за изјаве остарелог уметника из Фигуераса. Међутим, у неким леглима врло многобројним _ где још владају искварене и олињале · индивидуе виталност црног “света постала је неподношљива, 2 ПРЕ

окњижевне путеве“

а Далија

употребљавам'

друга,

КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ

Смрт или

васкрснуће романа;

Шта, значи парола: „Уништимо реакимонарну буржоаску књижевност!“, м друга: „Створио бескласну литературу!“

Роман је мртав, живео „роман“ мото је теме о којој се ко зна по који

пут сада опет веома озбиљно расправља

у књижевним круговима Париза. Прошлогодишња француска литерарна „про дукција“ — која је била већа него икада раније, али са „поражавајућим последицама“ нераздвојивим од свеопште „материјалне и духовне кризе човечанства“ — опасно је' угрозила не само „опстанак садашње књижевности, него и циљ саме људске егзистенције“!

Да је проблем „више него аларман-_

тан“ потврђује и париски политички неутралан лист, »Те: МоцуеПез иМегајгез«, који је један од својих последњих "бројева од 24 странице готово цео посветио овој теми под насловом „Смрт или васкрснуће романаг“ И пре него што ће. двадесетак најодговорнијих за књижевност њихове земље рећи о овоме своју реч, овај једини преживели књижевни недељник (некада је у Француској било на десетину таквих листова) ће посредством своја два уводника, „Тирани“ -и „Путеви ћутње“ —. непосредно, али недвосмислено сву кривицу за такво стање пребацити на саме књижевнике и њихове групе које „на дрзак начин тероришу литературу“. -

Нови роман

Шта је у питању — квалитет или квактитет новообјављених књига2 Ни је дио ни друго, већ проблем стила и тема које обрађују представници „новог романа“, „ново-новог романа“ и присталице формалистичких, структуралистичких, промарксистичких и других ултра левих тенденција. Сви они, под паролом „уништимо _ реакционарну _ буржоаску књижевност“ (неки ту сврставају и сопијалистички реализам као форму буржоаске надградње!2! проповедају „нове који нису уствари ништа друго него чудни експерименти појединаца — готово нечитљиви за оби чан, па чак, и за „буржоаски школован“, али неупућени свет!

Мако овај недељник анализира само тренутну ситуацију француске књижев

|ности, добри познаваоци њених прилика "не могу а да не закључе да се ова кри-

за, која је сада у завршној фази, појавила још пре две деценије, одмах после рађања новог или „анти романа“. Тој првој ·неполитичкој групи „отпадника“ са Ален Роб-Пријеом, Мишелом Битором, Натали Сарот и Клодом Симоном на челу (која ће се под утицајем Џојса и Фрројда заувек одрећи историје и реалности) супротставиће се после догађаја из маја 1968. нова политички ултра ле„во, чак дреко ангажована групација писаца под паролом „створимо бескласну књижевност“!

Представници овог новог „таласа“ који у стнарности сада потпуно контролишу књижевну ситуацију у Француској су између осталих Ролан Барт („цар

међу краљевима“). Филип Солерс, Жан

љају око часописа „Тел кел“ и „Шанж“ и три најпознатије издавачке куће „Галимар“, „Минуи“ и „Сеј“.

| Објашњавајући опширно | тренутну

књижевну ситуацију, познати историчар уметности Р. М. Алберес у овом недељ-

неосвојив непријатељ. Ове индивидуе нашле су У Далију закаснелу славу. Стога ми се намеће од-. говор који морам да изнесем: Салвадор Дали је фосилизирани геније. Он се не понаша као уметник већ као докони милијардер, а његова мржња према црначким народима и њиховој · култури значи само једно неумољиво стање које се зове немоћ, његова _ властита немоћ. Притиснут годинама, 0старели Маестро почиње да цвили. Он је био брод у епохи када се лукавство плаћало више него таленат; "утолико више. што је уметност некад била ограничавана међама. Данас се лукавство и салонски генији више

Пјер Фај и књижевници који се окуп-.

ПРИТИСНУТ ГОДИНАМА,

нику каже: „Пре десетак година Марк Сапорта штампао је као „роман“ свој текст на стотинак страница веома шареног картона. Свака страна почињала је првом речју једне реченице, а завршавала се последњом речју неке друге реченице. Мешањем картона добијало се безброј различитих текстуалних садржаја. Као у картама за игре“!

Побуна или терор: >

Књижевник и философ Жан Рикарду, писац књиге „Нови роман“, мишљења је пак, да је рађање ове књижевности било политички условљено од са мог друштва. Он каже: „Маларме, кога у његово доба није читало можда ни сто тинак особа, учинио је више за идеолошке промене него многи друти писци чија су дела. штампана у хиљаде примерака. (...) Циљ „новог романа“ је да уништи основе данашње владајуће идеодогије, а нема довољно читалаца из простог разлога што већина њих чини стуб буржоаске класе“. 2

Наравно, са оваквим мишљењем се не слаже „конзервативни теоретичар“ Шјер Буадефр, писац између осталог и десетак историја француске књижевности, који (у опширном члаткју (Криза | цивилизације доводи у питање роман и будућност неаративне књижевности“) ка же да роман није само „неважан феномен, него ствар читавог друштва“. „Мислити данас — значи тражити критичку ревизију свих досадашњих вредности“, каже он, а затим додаје: „Чини ми се да је природно што нова литература ствара неред и доводећи у питање цивилизацију жели да је осуди на смрт. Бојим се само да империјализам „новог романа“ не угуши слободу стваралаштва“! Ролан Барт и Филип Солерс нису директно одговорни (претпостављамо за то што не желе да сарађују у. „буржо-

аском листу“), али су штампани одломци њихових текстова у којима се „јасно 57,

види какву књижевност заиста желе“! Неколико других писаца покушало је, међутим, да нову књижевност објасни искључиво као „производ распеваних душа“ уз образложење да она нема ништа заједничко са спољним светом и друштвеним приликама!

Објављени су опширни одговори и уредника едиција романа издавачких предузећа „Галимар“, „Грасе“, „Сеј“, „Минук“., „Робер Лафон“ и „Фламариона“ Сваки од њих, на свој начин, тумачи појаву нове књижевности. Њихови општи закључци су, међутим, веома позитивни, што је и разумљиво; уз много., похвала за младе писце који тек треба да постану „звезде“ Књижевне републике у Паризу. у

Зашто ли су појединци ипак забринути за стање у овој „држави у држави“ остало је питање без одговора које је за сада изгледа заиста тешко пронаћи! Душан Станковић

МАЕСТРО ПОЧИЊЕ ДА

не котирају,. _ Кубанци, ЦВИЛИ:, Салвадор Дали, у карактеристичној позни „Бразилци, амерички и у ; афрички црнци. изража- _кадемија. „Шта „мислите стаје вулгаран и тужан вају се без посредника. 0 Далију%“, њихов, одго- Његово последње прибе"кад се ради. о уметности. _вор ће бити само сме- жиште је дендизам. Још То зна цео свет, вили и _шак. : | једав депли је рођен. цени. Збуњени _ разни „Непризнат и извргаваи | Остаје свмо „мали човек „Лалији“. као очерупани _подсмеху, , нагризан јет- са стојим' парома“,. Зато овлави. _ извлаче | сада кошћу једне епохе на за: што није _ умсо ла чита канџе, : ласку, уметник Салвадор | врсте, „сло га је. напуАко ·запитате. младог. Дали — закључује, свој | стило Му Твропљенине или Амеђт. | коментар сарутнимч чађи ВЈ "камца са умстничких |а- писа „Жен Афђрик“ — по- у 5 о имају ИУ лом