Borba, 24. 12. 1988., S. 4

Завера непринципијелне коалиције _

Пише: · Стеван Никшић

Ми — каже пре неки дан високи политичар пред милионским телевизијским аудиторијумима — купујемо социјални мир, а заправо не знамо зашто.

___ Наравно, синтагма о „куповању социјалног мира" у овом случају означава ноторну операцију олаког пристајања на све финансијске захтеве штрајкача. Дакле ону врсту нагодби на које је још давно, кад су се те данас масовне појаве тек назирале, указивао социолог Јосип Жупанов: југословенски радници не доводе у питање политички легитимитет владајућих кругова, а ови за узврат испуњавају све њихове финансијске захтеве, не питајући за квалитет и продуктивност рада...

Та врста купопродаје несумњиво асоцира на подмићивање. Или, на својеврсну — корупцију. А, мито и корупција се, као кривично дело — рећи ће вам сваки правник — тешко доказују; зато што је у. таквим случајевима у нечелу крив и онај који даје, и онај који узима што му је дато. Стога се такве ствари обично раде у потаји.

У поменутој трансакцији сада се све чини јавно: јавно се испостављају захтеви, јавно преговара и исплаћује...

На чији рачун2 Ко у свему томе остаје крактих рукава2 О тој теми се за сада најрадије — ћути. Не зато што би то можда било непријатно за политичаре. Политичари сада и много теже ствари подносе углавном стоички. Ова тема табуисана је из других разлога: зато што би, како се чини, могао бити угрожен својеврстан мит о прогресивности радичке класе, која данас,

Јован Радовановић

Нашавши се пре неколико година на једном научном скупу на Универзитету Флориде, др Драгомир Војнић се сусрео са Аба Лернером, познатим именом међу америчким економистима, који је у младости био социјалиста. Лернер је негде пре П светског рата објавио једну од ретких књига која се бавила економиком социјализма, у којој је закључио да проблеми социјализма не би били тако велики када би развој социјализма био тако једноставан као што је трансформација капиталистичког власништва и државно социјалистичко власништво. Говорећи с Војнићем четрдесетак година касније, овај амерички

· професор, непрестано се извињавајући,

оценио је да многе југословенске тешкоће и слабости имају корене у потцењивању улоге и места економских и тржишних законитости, односно значаја економске принуде у развоју друштвено—својинских односа.

Ово нас Војнићево анегдотско подсећање опомиње да се значајне ствари некада лакше уочавају издалека. Данас већ сасвим официјелни представници државе и партије, па чак и они међу њима који би само пре неку годину свако слично објашњење осудили као јерес „капитализације“, сада готово хорски говоре о потреби редефинисања концепта друштвене својине, указујући беневолентно на широке могућности учешћа разних облика својине у изградњи социјализма. ,

Да се догме о експлозивности друштвене својине што пре треба ослободити, данас се може чути и на седницама Централног комитета, уз прагматичне захтеве да се отворе путеви плурализму свих облика својине и омогући њихова слободна интеракција, што значи међусобно повезивање, мешање, удруживање, као и конкуренција: Очигледно је, то показује и последња седница ЦК посвећена идејним питањима привредне реформе, да дубина југословенске кризе и међу онима који су до јуче одбијали разговоре на ову тему, отвара путеве за рецепцију некада „јеретичких“ идеја.

„Југославија је у прошлости успевала да релативно лако поправља или мења привредни систем, а у педесетим годинама и његове темеље, У осамдесетим, међутим, изгледа да је таква способност прилагођавања глобалним структурним променама ишчезла, па се скоро једну деценију налази у кризи у којој је најдраматичније управо системско стајање у месту“, рекао је пре неколико месеци словеначки економиста Јоже Менцингер, да би директно одговорио на питање како је то могуће објаснити: „Силаском са сцене политичара који су увек 'знали' шта треба да се уради и који су управо због тога наслеђени медиокритетима7 Или се ради о формирању коалиције од којих је свака довољно јака да спречи било какву промену, а уједно суви-

Друга страна медаље: руши ли се мит

о прогресивности радничке. класе

Политичари којима се обраћају незадовољни радници, у непосредним преговорима са њима склапају неку врсту аранжмана на рачун тре-

ћег.

у

у узаврелим социјалним приликама, има

брсјне ватрене удвараче.

Чистачице стижу директоре

Прошле недеље у два босандска угљенокола, Зеници и Какњу, након недавних рударских штрајкова уследио је карактеристичан расплет. |

Какањска прича текла је овако: Раднички савет рудника обавештен је да су средства за испуњење штрајкачких захтева прибављена веома неповољним кредитом од банке. И, предочено му је да овакав потез води колектив у губитак. Али, како су делегати у Радничком савету остали код својих захтева упркос неповољном кредиту, председник Пословодног одбора рудника и два директора поднели су оставке на своје положаје. ј

У Зеници је сценарио од почетка био истоветан: штрајк, затим обећање да ће сви захтеви бити испуњени; и на крају неповољан кредит за испуњење финансијских захтева рудара, који овај колектив сигурно води у губитак. Уз све то, да би се исплатило оно што је рударима обећано, требало је прекршити и неке изричите законске одредбе. Само:што ве у Зеници, уместо да поднесе оставку, руководство рудника одлучило на другачији потез: у Скупшти: ни БиХ затражиће се одговорност републичких функционера који су преговарали са рударима обећавши да ће сви њихови захтеви бити испуњени и тако принудили Пословодни одбор и Раднички савет руд ника на незаконите одлуке.

Као што се види, политичари су иу једном и у другом случају, преговарајућу са рударима, глатко. жртвовали — посло водне структуре колектива. А рудари су, захтевајући да'добију што су тражили, исто тако глатко жртвовали — своје директоре. Ради се о феномену са могућим далекосежним последицама: под притиском оправданог радничког _ незадовољства

изазваног ниским примањима, од којих се више не може живети, ствара се једна нова непринципијелна коалиција; они којима се незаводољни радници обраћају, у непосредним преговорима са њима склапају неку врсту аранжмана на рачун трећег, Јер, кад се „послови“ склапају на тај начин, „трећи“ је — сувишан.

Како било да било, сада у многим југословенским фирмама неквалификовани радници имају веће плате од инжењера, чистачице убрзано стижу генералне директоре, а сви заједно се опасно приближавају просечној плати од 100 западнонемачких марака месечно.

Пре неки дан су новосадске писмоноше обуставиле рад захтевајући да им се садашње. плате удвоструче: током дана штрајк је проширен на двадесетак поштанских филијала по граду и испостављен је нови захтев да се плате подигну на милион динара. Квалификовани радници и службеници са средњом школом, иступили су са готово истоветним захтевом. Другим речима; радници су се солидарно одлучили за „уравниловку“, под условом да се она формира на довољно високом нивоу. Ко је најугроженији |

Статистички гледано просечан југословенски радник овога тренутка ради за катастрофално ниску просечну надницу с којом тешко може да се прехрани. И, зато је сасвим разумљиво што штрајкује, захте-

. вајући више, Али, кад се праве поређења

те врсте обично се испушта из вида да плата југословенског инжењера, правника, економисте, а о платама привредних руководилаца, менаџера, директора да и не говоримо, далеко више заостаје за платама људи одговарајућих категорија или профила у било којем систему савременог света. Та категорија људи у Југославији, за сада, по правилу не штрајкује. Мада се, разумљиво, људски солидарише са захтевима оних који су у овом тренутку најугроженији. Али је и она незадовољна. И: угрожена.

Кад се говори о реалном паду просеч-

них зарада у Југославији обично се превиђа чињеница да су реално највише обезвређене тзв. високе зараде: инжењера, правника, економиста..: Да. је обезвређен сваки креативан рад. Наставно особље Београдског универзитета добиће, како је недавно објављено, повишицу плата од се: дамдесет процената. Кад им то буде исплаћено, добар део београдских универзитетских професора и научних радника стићи ће с платом београдске трамвајџије, који су — незадовољни својим платама — најавили штрајк и још о томе преговарају с политичарима. Овај проблем је, наравно, вишеструко условљен дуготрајним идеолошким кон: троверзама око тржишта. рада. У међувремену, нешто налик на такво тржиште имали смо само у фудбалу: тамо су радници (фудбалери) и стручњаци (тренери) избо-

"рили натпросечне зараде. У чврстој валути. Које им често исплаћују високи функцио нери армије и полиције, дакле људи заду жени да штите постојећи систем и прокламоване вредности

У земљама с тржишном привредом као што је познато — инжењери, правници, економисти и остали стручњаци зарађују много више од осталих, а економија по правилу функционише боље него у системима где је ова категорија људи сразмерно лоше плаћена; способни менаџери успешних фирми у земљама с тржишном привредом остварују баснословне приходе. Зато што су способни и што се њихова способност исказује кроз — профит. У земљама у којима се робује идеолошким флоскулама о радничкој класи, а профит је проскрибован, бројни економски проблеми и технолошка инфериорност могу се, најједноставније, објаснити — доминацијом политичког волунтаризма над креативним и стваралачким потенцијалима друштва. У

Кад се сада под притиском радничког незадовољства, наврат—нанос, пронађу паре (макар и узимањем скупих кредита) за повећање радичких плата, увек досеже само за плате оних на дну лествице. Они „трећи“, зато што, они сада наводно нису угрожени, тако реално тону још ниже.

Испразна идеолошка прегањања у поводу најављене економске реформе и даље се неретко исцрпљују у дилеми: да ли ће робна производња рестаурирати капитализам у Југославији2 Као да се нико, бар не јавно, и не пита: неће ли нас ова садашња ситуација довести до рестаруације овог 06расца тзв. реалног социјализма који се убрзано напушта и у земљама у којима је до сада практикован

И кад се ризикује, разум налаже да се ризик — рационално прорачуна.

"Рубикон привредне реформе

Својина: да ли се примичемо крају заблуда о надмоћи друштве не над свим осталим облицима својине

Нема никаквог стварног разлога да социјалистичко друштво не омогући пуноправно развијање свих облика својине. Социјализму је у развоју само сметао политички октроисан модел једног облика својине и ње-

гова „заштита“ државном силом

ше слаба да направи помак Мислим да свега тога има по мало, али да се, ипак, ради о доласку до Рубикона преко којег се једино може прећи уколико се напусте темељи система, пре свега друштвена својина као свачија и ничија“.

Већ је деценијама на јавној сцени оштар сукоб између заступника познате идеје да је друштвена својина историјски, априорно, прогресивнија, и оних који тврде да је она у 70 година постојања социјализма доказала своју тоталну економску неефикасност и да је, стога, „рекапитализација“ социјализма неминовност. Без обзира на богата искуства светског социјализма, Југославија је стекла довољно искуства с последицама тзв. несвојинског концепта друштвене својине, тако да је сада, у предвечерје- привредне реформе, све јасније да ће он, брже или спорије, бити напуштен.

Идеолошке заблуде о кобној улози приватне својине у ликвидирању социјализма, југословенски економисти већ годинама покушавају да разбију, додуше с невеликим успехом. Вероватно и зато што, пре тога, ваља признати неколико истина, на које, по ко зна који пут скреће пажњу и недавни Округли сто „Економске политике“ посвећен трагању за одговором

на једноставно питање: Чије је власниш-

тво2

Правничке _ конструкције

Постоје само два облика својине: државна и приватна. Све остало су мање—више правничке конструкције. У новом

закону о предузећима се тражи да радни-.

ци морају очувати друштвену својину, а када се то тражи од предузећа, од титулара, сасвим је јасно да се таква својина може очувати само на административан начин. И даље се тврди да ће друштвена својина остати доминантни облик својине. Али, ако је она мање ефикасна у нормалним тржишним приликама, где постоји тржиште капитала, не може дуго да остане доминантна. Њу ће увек превазићи ефикаснији облици. Ако она треба да остане доминантна, значи ми не дозвољавамо да

" се развије тржиште капитала и тржиште

рада. (Јоже Менцингер) >

Укинута догма

" Сада остаје проблем како операционализирати друштвено власништво. До сада се читава ствар могла у приличној мјери регулирати захваљујући службеном важе-

" њу једне економски бесмислене догме.

Она је гласила: капитал није фактор производње. Сада су амандмани укинули ту догму и баш у првом реду уставних амандмана пише да је капитал фактор производње. То је фундаментална промјена. (Анте Чичин—Шаин)

Најпре, ваља коначно отворено рећи да нема неког „чистог“ модела друштвене својине, она је, заправо, државна, или колективна. У нас се, на жалост, не признаје улога државе, она је скривена, иако је њена нерационална и неодговорна улога у руковању друштвеним капиталом, одлучујућа. Др Иван Максимовић са Правног факултета у Београду, каже: „Држава поседује друштвени капитал, али из тога се не извлаче никакве консеквенце. Преко тог поседништва, држава је наметнула обавезе и привреди и друштву, али на сасвим другом плану. Наметнула је обавезе у смислу узимања великог дела вишка вредности, вишка рада, а не у смислу неког рационалног коришћења средстава.“

Да с том врстом признања неће ићи сасвим лако, на известан начин говори др Љубомир Маџар, члан „Микулићеве комисије“, откривајући да је питање својине „централни проблем“, око кога „има највише тешкоћа“ и „с којим се највише мучимо“. Основна ствар је у томе што није могућно обезбедити с једне стране нормалну покретљивост капитала и одлучивања које ће бити на линији ефикасног привређивања, а с друге стране, задовољити априорне идеолошке захтеве који су део дефиниције социјализма, без обзира како социјализам схватали.“

, _ „Својина је историјски еволуирала под утицајем два велика интереса, од којих је

један био врло стабилан и развијао се кроз.

читаву историју, а то је приватни, лични интерес, а други је био јавни“, помало професорски објашњава др Иван Максимовић. „У модерним друштвима тај јавни интерес је у великој мери јачао и довео је до извесне поделе, утицаја на приватну својину која је тако додељена да нема јединствене, хомогене својине. И оно што се зове приватном својином то је у светским размерама у великој мери ограничено. Без обзира што је у последње време утицај државе и јавног сектора у извесном малом повлачењу, он је несумњив и јасан. С том разликом што је тај јавни и друштвени сектор код нас дискредитован и примитиван, из различитих разлога. Не мало и због тога што смо, идеологијом одумирања, државу учинили .„неодговорном, а у ствари је претворили у фактор који је радио шта је хтео. С друге стране смо норматизовали, институционализовали кроз раније уставе, посебно кроз Устав 1974. године, а у великој мери задржали и овим амандманима — уставну концепцију која "је заснована на једном монистичком, утопистичком концепту. Створен је привид да постоји нешто што се зове друштвена својина, а сви елементи друштвене својине су тако конципирани и институционализовани да представљају утопистички концепт у којем је укинуто свако разликовање различитих интереса, у коме имамо јединствену радничку класу, или бескласно друштво са удруженим, уједињеним радом, у коме практично нема више тржишта него имамо директне договоре и споразуме“.

На савременом степену друштвеног развитка, ваља друштвену својину јасно артикулисати у колективну и јавну својину, као и сасвим прецизно одредити место државне својине, сматрају југословенски економисти. Остали облици својине су ствар политичке и економске демократије. Они треба да постоје, јер нема никаквог стварног разлога — економски посматрано — да социјалистичко друштво не призна и омогући пуноправно развијање свих облика својине. Ефикасности привређивања може само допринети конкуренција различитих својинских облика. Социјализму је у развоју само сметао политички октроисан модел једног облика својине и ње-

' гова „заштита“ државном силом. За лржаву је у савременим развијеним друштвима резервисана улога доброг домаћина, помагача, а никако тутора и харачлије.

НЕДЕЉНА БОРБА 24-25 децембар 1988. страна

тамних коцкица

Разгледница из Скопља

Док месаре личе на галерије, богате експонатима, али без посетила-

„ца, све више је оних који чепркају по контејнерима. — Зашто Атина тврди да се према њој воде две политике Југославије — београдска и скопска. Коме смета Ромско позориште

Исо Рус |

(О привредним, економским и политичким невољама Македоније — рекло би се — у Југославији се доста зна. После откривања „целе работе“ око „ФЕНИ"-ја, његових замашних динарских и огромних девизних дугова, било је'јасно да становништву ове републике убудуће неће цветати руже. Уосталом, оно и сада плаћа „намет“ за ову пропалу инвестицију, и из личног дохотка и приликом куповине било које робе. у

Слике из живота су најречитије. Ових се дана у скопским продавницама појавило месо из ЕН увоза, чија је нижа цена проузроковала гужве које се једино могу упоређивати са онима за „народни“ хлеб. Обичне месаре и даље личе на галерије, богате експонатима али без посетилаца. На огласним страницама скопског „Вечера“ појавио се ових дана оглас младих запослених родитеља који траже одећу за своју дечицу. Све су бројнији они који чепркају по контејнерима и тамо налазе понешто што је за њих вредно, а што је неко други бацио. Међу „контејнерашима“ има и старијих лица, уредно одевних који се очито овим послом баве у виду. заната. И поред већег броја обустава рада или демонстрација, каква је била она Жељезараца у Скопљу прошле или радника у Кавадарцима и Прилепу ове године, ширих социјалних потреса није било, што не значи да их неће бити.“

Крајем лета влада је имала праве муке да се са пекарима нагоди око производње довољних количина „народног“ хлеба, Показала је у тих десетак дана, руку. на срце, и пуно незграпности. Гужве за његову куповину биле су таквих размера да је, рецимо, у Титовом Велесу била и двадесетак повређених који су се јавили Медицинском центру тражећи лекарску помоћ. Незадовољство становништва још је више подгрејано оним што се дешавало око Дојранског језера. У свему томе било је све више оних који су тврдили да македонско политичко и државно руководство недовољно енергично, упорно и ефикасно делује на нивоу федерације. Нису ретки и они који о њему говоре као о недовољно способном и компетентном. и

Та „црна“ слика Македоније у већини југословенских средстава информирања била је довољна да се о Македонији говори као о банкрот републици, тамном вилаје: ту. Вевчани су јој додали и епитет „неде мократске средине“. Овај сложени соци јални мозаик оптерећен је деловањем ал банског национализма и сепаратизма, за хлађеним међунационалним односима у мешовитим срединама. Проблеми образо: вања на албанском језику, такозвани „мешовити разреди“, бојкоти наставе и демонстрације албанских ученика у Куманову и Гостивару јопл више су усијали укупну политичку атмосферу. Догађаји су оцењивани у дијапазону од „подржављеног македонског национализма“ и „антиалбанског расположења“ до „националистичког патернализма“ им „све јачег деловања албанског национализма у Македонији повезаног са националистичким центрима на Косову, редовима политичке емиграције у иностранству и круговима НСР Албаније“. Да ли је лако живету ту;

Летошњи сусрети деце избеглица из Егејске Македоније када се у Скопљу сакупило више хиљада њих из целог света и недавне тихе демонстрације испред конзу-

лата Републике Грчке поводом одбијања њене владе да скине забрану за школовање грчких студената на македонским универзитетима где се настава, наводно, одвија на „шире непризнатом језику“ могу се посматрати и као могућност актуелизације „македонског питања“ и у нашим југословенским оквирима. Јер не ретко се међу Македонцима среће мишљење да у оквиру јединствене спољне политике није до сада чињено доста, што је било основа за Атину да тврди да постоје две политике Југославије према њој — београдска и скопска

Ни једном Македонцу, наравно, не пада на памет да од било кога тражи да га признаје као народ и СРМ као његову државу у оквиру СФРЈ, јер је то реалност коју је у светским оквирима изборио сво: јим развојем, језиком, културом, те нико не множе то оспоравати Тешко му пада када та негирања не наилазе на шири, доследнији југословенски одговор, још теже када се и у неким југословенским срединама над његовим постојањем постављају упитници.

Некима можда овај осећај угрожености Македонаца са свих страна личи на „преосетљивост“. Једно је сигурно тешко је када те у Бугарској асимилирају и не признају постојање твоје мањине, када у Грчкој признају твоје име само као географски појам или. ти у Албанији не дају сва права која ти припадају Питање је, међутим, какав осећај може изазвати факт да ти и у оквиру твоје земље не признају цркву, или говоре о македонском народу као вештачкој творевини

Но питање које се у последње време све више поставља, које је поставио и Стице Шувар на седници Председништва ЦК СКЈ о Македонији гласи има ли манифес тација македонског национализма2 Пита. ње је на месту, јер до сада македонски на: ционализам никад није прецизно дефинисан, тако да се стиче утисак да једина На ција без национализма јесте македонска

Многи су спремни да однос према Те атру Рома „Пралипе“ из Скопља објасне и као манифестацију македонског национализма Ово по много чему јединствено по: зориште Рома у свету, учесник свих нај значајнијих фестивала у земљи, са завих ним успехом у свету (од Нансија, Кракова, Театара нација у Амстердаму, ло успешних гостовања у Немачкој, Француској учеште на фестивалу класичне грчке лраме у ок“ виру манифестација Атене као културне метрополе Европе) за ову је годину добило средства у укупном износу од 27 милиона и 200 хиљада старих динара, плус 100 сте“ рих милиона за пројект „Мара/Сад“. ЊУ" хов је уметнички вођа кажњен умањењем личног дохотка од 20 процената за три Ме сеца, са образложењем да није радио 87" шта, мада је у току ове године позориште успело да реализује два пројекта (наша““ ши за то само финансије), да учествује #2 многим летњим манифестацијама, да 0 твари гостовања по земљи Присећају (5 чланови театра и замерки да су „усмрдел“ салу у којој је одржана премијера њиховог првог успеха „Маутие“, избацивања њихо“ ве сценографије за представу „Људи и го лубови“, покушаја да им се онемогући рад под јединим кровом који их засад прима ___ „Све нам праштају, само успех не“ из јави недавно Кустурица у сарајевској 7" емисији „Радознала камера“. Рече тала исти човек да је зачуђујуђе то што су Роми упркос сталном ниском социјалном нивоу успели одржати у свом богатству своју културу, али и јетко изјави да је однос пре“ ма њима и угњетавање и расно запостав“ љање.

= а ; дине

,