Borba, 19. 01. 1989., S. 9
какманов „ликовни роман“
ратроспектива Косте Хакмана у Музеју савремене уметности у Београду
(организовање ретроспективзложбе дела Косте Хакмана
41961) — сликара који је у | ограду „провео готово цео свој
урина дрхеологија Бвро-Азије
од вечерас до 26. фебруара сеоградска публика ће у Народ музеју моћи да разгледа етне експонате на изложбу Археологија Евро-Азије“ који стигли из фонда Државног ијског музеја Москве. (бухвативши, 140 предмета асталих од 20. миленијума пре У ие ере до 12. односно 13. века пе ере, изложба је својеврсно сведочанство о животу, насеобинама, светилиштима и некроподама пог периода. Поједини предмети. су ремек-дела праисторијске уметности. Тако мерџерви кип Афродите, пронађен „ кемпама (северна обала Црног мора) | представља _ споменик светске вредности. Ту су и знацајни предмети из Јужног Сибија — златне чиније, гипсане пое маске и други, затим и парадви накит кијевских кнеже-
1 с.)
радни век“ — у Музеју савреме-
не уметности овог града, један је од најзначајнијих ликовних догађаја на прелазу 1988. У 1989. годину. Значају овог догађаја доприноси и податак да је ствара-
лаштво овог уметника — који је, 3
између осталог, однеговао и не. колико генерација сликара предајући на београдској Академији било тешко окупити на једном месту с обзиром да се многа дела, чак и нека најзначајнија, налазе у приватном власништву. Поставка, међутим, иако није велика, приказује Хакманов раскошни таленат.
Изложба је конципирана управо тако да прати успон Хакмановог сликарства, акцентујући онај његов најплоднији период између два светска рата. Уочљиво је и касније његово тихо „повлачење", манифестовано не толико у опадању сликарске вештине, којом је давно овладао, колико у извесној немоћи да дело „натопи“ оним артистичким соковима ранијег периода. Али, и поред тога у одређеним тренуцима Хакман ствара слике високих домета. Такав је, на пример, „Ентеријер с виолином“ насликан у последњој години његовог живота који је потпуно на разини његових најбољих остварења.
Цео свој уметнички век Хак-
ман је био заокупљен сликањем неколико реалистичких тема. То
су: предео, мртва природа, ентеријер и човек, Уосталом за пејзаж и акт на завршном испиту краковске Академије добио је награде, а на Светској изложби у Паризу 1937. године освојио је
латну медаљу, за две слике рађене његовим реалистичким маниром којима за освајање оваквог признања није била конкурент чувена Пикасова „Герника“
изложена на овој манифестацији. Иако се школовао у иностранству, те боравио на усавршавању (Праг, Беч, Краков, Париз) где је могао да се сусретне са свим токовима ликовне уметности којима су се кретали сликари прве половине двадесетог века, Хакман није имао потребу да се упусти у било коју „авантуру“ тадашњег „модернизма. За-
„државши до краја свој „реалис-
тички однос“ према окружју наплатна га је преносио не избегавајући његову препознатљивост. Зато и ова изложба делује као један „ликовни роман“ у коме су се само личности мењале оставивши простора за повремени“ аутобиографски податак (серија аутопортрета).
Ову значајну изложбу, после београдског, примиће још један галеријски простор то је Уметничка галерија у Сарајеву, где ће трајати до маја.
С. Јелић
џисци перестројке гости Удружења књижевника Србије и СКЦ-а
(тереотипи лете у ваздух
земљотрес звани перестројка избацио је низ нових тема, попут затвор(ког, логорског живота, рада тајних полицијских служби и сл. — На реду је естетско престројавање и ослобађање! — речено поред осталог у разговору совјетских и наших писаца
(београд, 18. јануара). — „Ви сте остали без владе, а ми само маштамо о томе; иако нисмо против наше, волели бисмо да и ми осетим то искуство“ — рекао је, поред осталог, Јуриј Лопусов, совјетски писац и члан делегације „писаца перестројке“, у разговору који је у њихову част данас приређен у Удружењу књижевника Србије, Оле на
Писве из СССР, у име домаћина поздравио је Александар Петров, подсетивши да се сусрет одвија у кући српских писапа која је прва запалила свећу „југословенске гласности и перетројке“. Говорећи о актуелним превирањима у совјетској литератури Јуриј Лапусов је такође поменуо низ иновација на којима би могао бити изграђен концепт књижевне перестројке (којег још нема) — то су, на пример, теме из затворског живота, да КГБ-а и НКВД-а, и друге:
—3За нас, Југославија предтавља пример историјског искуства у смислу демократије. Криво нам је што сте дан — даке испред нас! — рекао је Лопу(0ћ, Виктор Јерофејев,по општој оцени најталентованији из групе млађих, „авангардних“ писаца, упоредио је совјетску перестројКу са њиховим летом за Београд, 4 преко Софије. По њему, најкжнији циљ је разбијање нациовалних, културних, а нарочито
естетских стереотипа које треба дићи у ваздух. И учинити доступним совјетским читаоцима врхунска дела совјетског филозофског идеализма, пре свих, Соловјева. Млада критичарка Ала Латињина коментарисала је податак да су писци УКС малтене једногласно прихватили предлог о увођењу вишепартиј-
ског система, рекавши да би се у њиховом Савезу писаца тешко могла постићи већинска сагласност било о чему. За њу је, пак, перестројка у књижевном смислу, говорећи језиком метафоре, прави земљотрес који је срушио ранију званични совјетску културу. ,
В. Р.
УРУЧЕНА НАГРАДА „МЕША СЕЛИМОВИЋ“
Похвала књизи
(Београд, 18. јануара) — Новоустановљена награда Пословне заједнице издавача и књижара југославије и „Вечерњих новости“ из Београда — „Меша Селимовић“ за најбољу књигу у 1988. години, која је припала Милораду Павићу за роман „Предео сликан чајем“ и Дубравки Угрешић за дело „Форсирање романа — реке“ уручена је данас, на свечаности у Међународном прес центру у Београду. У присуству великог броја гостију, међу којима су биле и Дарка, удовица Меше Селимовића, и њихове кћерке Јесенка и Маша, награда је уручена Милораду Павићу, а у име Дубравке Угрешић (тренутно у Америци) признање је примио Алберт Голдштајн, уредник издавачке куће „Аугуст Цесарец“, која је штампала ову
књигу.
Захваљујући се на додељеном признању Милорад Павић је рекао: „Мило ми је што сам овде са вама, што сам са породицом Меше Селимовића и што се данас сећамо њега. Сада су овде, на гомили три писца: Дубравка, Меша и ја. То је мало много, па ми је веома тешко да говорим..."
Списатељица Д. Угрешић послала је писмо у коме, између осталог , стоји: „Награду, ипак, не сматрам особном побједом. У овом времену заборава културе, сматрам је похвалом књизи, чежњом за културом, позивом за заједништвом у култури. Лијепо је што награда носи име Меше Селимовића. Драго ми је што је дијелим с врсним писцем какав је Милорад Павић". 1
Варвари долазе
Борислав Пекић: „Нови Јерусалим“, приповетке, „Нолит“ — Београд,
1988.
Довршавајући поједине крупније књижевне пројекте, Борислав Пекић (1930) написао је и књигу приповедака „Нови Јерусалим“. Са већ обавезним и за овај проседе битним поднасловом — овај пут „Готска хроника“, у пет прозних целина Пекић је затегао лук који премошћава шеснаест и по векова! Прва прича догађа се средином четнаестог века, последња у претпоследњој години нама незамисливог тридесетог века.
Повести о различитим подвижницима и особењацима, с тим што на крају литерарни јунак бива (трудом археолога из далеке будућности) и „цивилизација“ Гулага, повезује неколико елемената. Најпре је то околност да у овим прозама увек неко пати и страда. Затим су смишљени уводи за сваку понаособ приповетку, у којима се помињу људи чији животи остављају овлашне или неизбрисиве трагове — све зависи од тога каква су бића: ватре, земље, воде, ваздуха или метала.
Град велики или нови
На почетку књиге је мото позајмљен из Новог Завета, још прецизније: из Откровења светог Јована Богослова, где се, већ при самом крају, помиње „град велики, свети Јерусалим“. Пекић је цитат малчице преуредио, у „Нови Јерусалим“! Вреди, најзад, побројати и наслове пет повести будући да су врло битни за „Варварску хронику“ (присетићемо се да „вонсо“ на италијанском значи „варварски“).
Приповести се нижу овим редом: Мегалос масторас и његово дело, 1347; Отисак срца на зиду, 1649; Човек који је јео смрт, 1793; Свирач из златних времена, 1987, и Луче Новог Јерусалима, 2999.
Најпре се појављује мајстор резбар, Думетриус Кир Ангелос, из аркадијске Тегеје (Алеје) на Пелопонезу. У време куге, велики столар довршава уникатну столицу за поручиоца из Цариг-
|
почео да бира које ће невољни-
ке, на описани начин, амнести- '
рати! Чинио је милосрђе све до часа кад се превара (опет случајно!) открила, Жан Луј Попје завршио је живот на гиљотини.
Писац је сведок
У четвртој повести, авети прошлости која је неизменљиво била таква каква је била, закуцале су на врата 1987. године. Сведок и саучесник је сам писац, Пекић, који без радости инвентарише судбину политичког конвертита, уз то још и свог вршњака и пријатеља из младости.
Последња прича је персифла- |
жа живота у стаљиновим робијашницама на далеком северу, на Колими и другде у Сибиру. Тобожњи археолог реконструише „цивилизацију“ Нови Јерусалим, „узор-цивилизацију Гулага“. Миленију касније подастире се псеудо-научни извештај и он, у карикатуралној форми, осликава сав јад и чемер нељудских конц-логора.
Књижевни захтеви Борислава Пекића су максималистички, што се даде наслутити већ из ових неколико натукница о пет проза из књиге „Нови Јерусалим“. Све те повести изведене су са много опреза, са упорношћу и страшћу савршеног професионалца. Макар се понеком учинио мало распричанијим него што треба, аутор своје перо упреже у текстове који су изведени са свом списатељском озбиљношћу и с пуним обзиром према меритууму ствари. Пекић потанко, чак филигрански изводи повест, спретно дозирајући све релевантне чињенице. Уз стрпљење исконске преље, · извлачи он приповедачку нит тако да се, лагано али убедљиво, помаљају беспрекорни портрети главних јунака повести. Верна је и реконструкција времена у којем они дејствују и јасно назначени мотиви који људе покрећу да чине ово или оно.
Заблуде радикализма
Пекић, наравно, не пише причу ради приче. Све његове прозе савршено прононсирају одређенб идеје, а ове пак, по систему мозаика, обликују укупну грађевину, целину књиге; дакле врхунско начело. У збрци „Нови Јерусалим“, делови мозаика су моћне страсти које покрећу главне јунаке. Но, како се ближимо крају књиге, наглашена персоналност лагано узмиче. Испоставља се да је цивилизацијски развитак ретроградан. Свет 14. века потресале су 60лештине. У 17. веку испречио се био верски фанатизам. Осамнаести век је донео велике заблуде револуционарног радикализма. У 20. веку опомена стиже с два краја: једно су наше домаће заблуде, друго су, пак, заблуде градитеља укупно наопаког модела живљења (тоталитарна држава,
стаљинистичког кова). Све ску- Ђорђевића (рођен 1954. у Слапа делује прилично неутешно, јини код Вучитрна, објавио јер се испоставља да је тзв. мрач- збирке Додир лета, 1977, Како на прошлост мање невесела ОД сте, 1981, и Пробуђени језик, окапања и патње наших дана. 1987) представља покушај транПета приповетка „Новог Јеру- споновања у поетско горке збисалима својеврстан је омаж ље на Косову, односно естетизаАлександру Солжењицину, ОС- цију оног што је још светлост, трашћеном борцу против заблу- џпто је „ослобођени језик“ оног дази репресије социјализма тде то се још „без речи збори". најбоље функционише робија. У _— Поетска визија стварности овом контексту, четврта повест прогона, прогонилаца, слутњи, била би последње збогом нашој страха јесте у литерарном смиссопственој невеселој послератној лу изазов, говор из грла, говор младости, кад смо „изгубили који би се сав могао преточити у битку коју нисмо ни водили“. једну реч. Али је у књижевно-теТо је врло опипљиво искусио и оријском смислу особит проаутор „Новог Јерусалима". блем успешности и уметничке Готска хроника Борислава убедљивости таквог поступка. Пекића узбудљиво је сведочан- Негде на средини између успество о непосусталој имагинаци- лих песничких слика и оних маји, о траумама прошлости као ње снаге и једног набоја емоциопокретачу стваралачке руке; о налног, горљиве речи о косов„истинској узбуђености списате- ској стварности — могло би се ља који — за разлику од страдал- тргати за песничким успехом ника Солжењицина — није умео Милоша Ђорђевића. да мрзи. Истина, наш писац је и Реч је о људској тескоби, о семање пропатио, али је тачно и обама које су више универзална то да је његово стваралаштво ви- трагања за човеком, за лепотом шезначајније, од финије грађе. која је некада ту била, трагања Ученик је, у ствари, најзад, мега- за светлошћу, јер свеукупна лос масторас. Богдан МРВОШ књижевност, заправо, хоће из
Стих као
Песничка књига Милоша
рада. Али, када је и сам постао Белешке с предумишљајем
свестан ремек-дела, Кир Ангелос кришом резбари дупликат! Наручиоцу, са закашњењем, испоручује нову рукотворину, док он, металос масторас, умире, готово блажен, у омиљеној столици. Пристигла га је куга.
Мастер Џон Блексмит, рођен је у месташцу на обали Северног мора. На југ Енглеске спустио се са жељом да свира на флаути, а прославио се као откривач вештица. Грађанин Жан Луј Поџпје, у јеку Француске револуције један је од писара у Палати правде. Његов редовни посао је да у протокол уписује пресуде револуционарног суда (обично на смрт! а онда их је додавао чиновнику који је састављао списак за погубљење на гиљотини. Случај је хтео да, из страха од наиласка Робеспјера, писар Попје остатак уручка стрпа у папир а папир ћушне у џеп. На сав ужас, касније је установио да је употребио једну пресуду на смрт. И да се не би открила случајна грешка, мали писар је код куће кришом исцепао пресуду а комадиће прогутао. Будући да сав жар револуционара није открио пропуст, грађанин Попје се охрабрио и
Бајке из нау
Само заљубљеник у науку широке културе и изванредног познавања савремених збивања, могао је да напише овакву књигу. Њен аутор, доктор физичких наука Владимир Ајдачић, познат је нашој јавности по свом успешном ангажовању, на популаризацији науке у штампи, на радију и телевизији. Мање је позната његова ранија, ништа мање пажње вредна, научна делатност у физици. Срећна комбинација ових животних преокупација објашњава јасноћу казивања и зрелост одбира тема у књизи НАУКА КАО БАЈКА.
Атих „бајки“ има 101! Оне читаоцу говоре о веома различитим темама, почев од Свемира и његовог почетка, преко црних рупа, квазара, звезда и потраге за ванземаљцима, до елементарних честица материје и збивања у свету атома. Ништа мање успешно су заступљене и земаљске теме, као на пример шта све
голуб може, или зашто паун има но чита на конвенционални налеп реп. Или оне из науке и тех- чин. Чини се да читање на месту нике, које су ушле у новинске где се књига отвори чак може да наслове: о првом авиону који је има и своју драж.
за погон користио енергију сун- Нема сумње да добра популачевих ћелија и превалио пут не- ризација науке мора да садржи што дужи од једног километра, јасно приказивање чињеница. или о свемирској сонди „Пио- Међутим, уколико се све своди
БОРБА 19. јануар 1989.
Гордана Јоцић: „Ботичели — пролеће“ (цртеж)
нир-10“ која је после пређених 4,3 милијарде километара напустила Сунчев систем и отиснула се у дубине наше Галаксије. Врло је надахнуто дата атмосфера у лабораторији, као на пример при опису открића прве честице антиматерије, или посматрања трагова алфа честица у Вилсоновој комори. Топло су изнети неки детаљи у вези са нашим великим научницима, Николом Теслом, Михајлом Пупином, Милутином Миланковићем, Павлом Савићем.
Текстови су кратки, ретко дужи од две странице. Разноврсност тематике, и начин обраде, не захтевају да се књига обавез-
на суву фактографију, задовољава се само један аспект, онај 06разовни. Да би популаризација била у правом смислу успешна, она мора не само да образује него и да одушеви. Чак бисмо рекли да је ово друго и важније. И аутор у томе изванредно успева. По нека штампарска грешка или непрецизност у тексту, може строгом читаоцу и да засмета, али не и да умањи вредност ове изузетне књиге.
Постоји, на жалост, нешто у чему аутор-издавач није успео. То је да књига ефикасно стиже до оних којима је са љубављу намењена, младим читаоцима. Она је тешко приступачна и по-
побуна
Милош Ђорђевић: „Побуна у грлу“ — „Нова књига и Пан-публик“, Београд, 1988.
таме у светлост.
Стваралачки простори Милоша Ђорђевића подразумевају и конкретизоване слике косовске збиље, без ламентираности која би значила очај. Додуше, у песничку слику нашег аутора често се уплићу епски моменти и мотиви, што јој донекле дају опорост или инертност. Јасно је да тај слој подразумева и „јаснију“ лексику, па се исказ помало искосио у појединим деловима књиге.
Збирка „Побуна у грлу“ направљена је у пет циклуса, са шездесет песама неједнаке снаге и тежине. Додуше, песничко 06ликовање суровости и драматичности косовске збиље добило је у литерарној обради и историјску димензију. А враћање мотивима легенде и поезије косовске прошлости дало је вишезначност и универзалност.
Песничке слике Милоша Ђорђевића остале су понекад недограђене. Али елементарна снага зова и снаге људске скучености и немоћи у овој поезији су дубока људска потреба за светлим и хуманим.
Б. ЗЕЈАК
не лабораторије
ред скромне цене (12.000 дин). Сем у књижари Матице српске, у згради Коларчевог народног универзитета у Београду, као да за њу нема места на полицама наших књижара. Нису за ово криви само они који живе од продаје књига, па ни домаћи издавачи који се нерадо прихватају научно-популарних текстова. Одговорност лежи првенствено на научницима који седе у бројним комисијама у нашој вавилонској кули СИЗ-ова науке. У друштву које се припрема за ХХ!1 век и мора да рачуна са младим људима вољним да се посвете науци и техници, популаризација науке је неминовни саставни део сваке научне политике. Део средстава које друштво одваја за науку мора да иде за подршку издавачима и ТВ продуцентима, без којих нема реализације про: грама популаризације науке.
Др Иван Драганић
НА МАРГИНАМА РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ЧАСОПИСА ЏЈ БЗУМРОЗОМ
Поуке једног „случаја“
Смењивање редакције часописа иј Зутровјоп,
који је до 9. маја 1983. излазио у Новом Саду, отво-
ђило је проблематику специфичног положаја мађарске литературе која се ствара на тлу Војводине Депетог маја 1983. године на(илно је смењена редакција ча(описа ()] бутровоп који излази У Новом Саду, на мађарском јеИК. Уследиле су познате мере Голитизованог _— источноевроп(ог глобуса: репресије са разлиТим варијантама (профињеМЈИМ или агресивнијим) егзисенцијалног угрожавања, произне су морално-политички Ма личности против кона учествовање у редакцији па имисаног часописа могло
Ористити у различите сврхе. па тексту недавних политич-
'Х ерупција и после интервенк: Друштва књижевника Вој-
'не догађаји из далеке 1983. „ "Најзад" дошли у први план, „тучај“ је дефинитивно испли44 површину, оно потиснуто % (Спољило, Као да су боце са ајним позивима за помоћ које
Чланови редакције овог мрач-
Г часописа пуштали у воду пр година, изненада нашли скло аоце, који су показали
ност да реконструишу шта
„иста догодило. Не би треба-
заборавити наиме да су чла-
Зи дотичне редакције преко ром те настојали да свима шива Угославије стављају до зна-
У каквој су се ситуацији на-
5 али захваљујући нашем
Дералном типу комуникаци-
је и конфедералном типу одношења они су де факто остали сами уронивши у донкихотовску борбу.
Скептични члан бивше редакције часописа И] Зутрозјоп и због свега овога се са амбивалентним осећањима опходи према насталој ситуацији коју умногоме, дакако, одређују прагматично-политички моменти. Дакле, он уопште скептично гледа на микро и макро динамику политичке прагматике: у ствари политичка прагматика је та коју би желео ако је могуће достојан ствено да превазиђе. Њему није стало до тога да се инсистира на томе да се замерио овом или оном политичару, њему није стало до светлуцања површине која скрива оно дубинско. За њега није важно толико идентифи“ кација појединачних доприноса фамозним догађајима пре пет година колико анализа разлога блокаде саморефлексије једне културе, њени комуникацијски „шумови“ и социо-културни дефицит једног модела, Његов циљ је да избави „случај иј бутрозјоп из гравитационог поља интереса и да ствари постави на принципијелну раван, да избави рефлексије о овом „случају“ из дискурса који у свему ви: ди афере и „жалосне догађаје“. У
догађајима 1983. год. он види првенствено пораз једног пројекта који је напрегнуо алтернативну субјективност наспрам једног институционализованог модела, назван моделом гета. Он би желео да говори о „случају“ 0] бут розјоп као догађају који баца светло на егзистенцијалне проблеме једне културе, који представља нужан продукт објективне логике модела гета и који је израз и последица не само трендова унутар војвођанске мађар. ске културе него и глобалних југословенских констелација, Посматрајмо модел гета, његово функционисање и интегративне капацитете у склопу парадигме теорије система Никласа Лумана, дакле у склопу односа између система и њетове околине! Тиме се истиче да је тежишна тачка анализе на функционалним императивима а не на тражењу кривице или субјективних интенција. Али, пре него што се упустимо у анализу, потребна су нека објашњења о оном контексту у којој се појавио „случај“ 0) бутрозјоп. Војвођанска мађарска култура је егзистенцијално везана и за мађарску и за југословенску културу — ова констатација је фразеолошка ако је не схватимо као перманентни изазов осмишља-
вању социо-културног идентитета (Да ова констатација није фраза, осетили су на својој кожи и чланови бивше редакције дотичног. часописа, јер је њихова комуникација и са мађарским и са југословенским културним простором представљала предмет и сумње и оптужбе). Наиме, доследно прихватање овог изазова би значило отворени проток информација, максималну деблокаду комуникације, креативну прераду доспелих садржаја па и могућност учења тј. корекције својих поступака, отварање „нових опција“, односно држањем отвореним могућности нових, алтернативних решења у погледу проблема, Стратегија отворености међутим није домишљена, мада ће се видети да не само због иманентних разлога. Овај недостатак се манифестује нпр. у недоумицама У погледу идентитета војвођанске мађарске књижевности, која сходно источно-европском под“ небљу представља парадигматичан облик друштвене свести. Концепције се протежу од за мисли да је војвођанска мађарска књижевност аутохтона (и да представља довршену, остварену целину) па све до тога да она представља органски део универзалне мађарске литературе.
Сада нас не интересују различите варијанте ових концепата колико тешкоће да се оне подигну на стратешки ниво. Све ове концепције су остале изузетно осет-. љиве на прагматично-политичка стремљења, на тактичка померања. Што у одређеним тренуцима спречава мобилизовање ресурса у циљу остваривања једног отворенијег модела. За културу У целини се поставља питање и у вези могућности интеграције у југословенску културу У целини, ако узмемо у обзир запажања оних истраживача југословенских констелација који су указали на недостатак општег, југословенског дискурса и на недостатак опште југословенске социо-културне комуникације. Заправо би требало истраживати како се ови проблеми рефлектују на војвођанску мађарску културу, односно посматрати блокаду саморефлексије војвођанске мађарске културе у оквиру истог проблема у оквирима југословенског друштва или блокаду комуникације аналогно томе. Поставља се и питање у погледу осмишљавања социо-културног идентитета у овом нашем простору који нуди облике пре-модерних друштвених идентитета, могућност самореализације у природно датим (дакле не изабраним) заједницама, при чему појединац не бира своју субјективност него дословно преузима себе као члана, дела неког
-· претходно датог колектива.
Тиме је, истина само у форми тезе, назначен хоризонт темати“ зирања модела гета. Затвореност која карактерише овај модел дозвољава неке видове комуникацијских односа као нпр. превођење књига чиме се реализује важан модус посредовања ма-
ђарске и југословенске културе. Питање је како се систем опходи према својој околини, преко којих медијума се врши селекција информација и садржаја. Ако останемо у оквирима теорије Лумана онда се може рећи да је модел гета аналоган концепту аутопојетских · система, — који представљају аутономне подсистеме · комплексног _ система. Унутрашњи процеси аутопојетичких система нису одређени од стране комплекснијег система, јер како вели Матурана, од кога је и Луман преузео овај концепт, унутрашња структура пропушта све садржаје комплекснијег система преко својих филтера. Тако, наставља Матурана, аутопојетски систем (у нашем случају „модел“ гета) у процесу репродукције ствара нове елементе помоћу већ постојећих елемената.. Ако – пројектујемо овај концепт на војвођанску мађарску културу, онда ћемо наћи објашњење за запрепашћујуће „неистодобности“ које су чланови бивше редакције Зутрозопа небројено пута искусили: тако је тематски број о еротици, упркос устаљеној пракси у другим срединама је још и на почетку осамдесетих година представљао политички проблем, санкционисање говора о кризи југословенског друштва се заснивао на сасвим друкчијим критеријумима од других средина они су морали увидети да се у оквиру модела гета политичке санкције деле према другим аршинима, да је политичка семан: тика различита у односу на оне ван гета.
На то се надовезује и следећа значајна карактеристика модела гета: персоналне уније између политичке и културне сфере.
Ова веза је далеко директнија од утицаја политике на културу од којег се нисмо ослободили ни у глобалним, југословенским размерама. Ова симбиоза политичке и културне сфере условљава да политички систем предстанља онај филтер преко којег се врши селекција социо-културних садржаја комплекснијег система. Резултат тога је не само недостатак комуникације између културне и политичке сфере, него колонијализовање културе од стране политике. Ово колонијализовање је омогућено и хипер-централизацијом _ војвођанске мађарске културе, што је нарапно имало своје историјске функције, мобилизовање ресурса и очување вредности. У перспективи свега овога треба гледати и на интеграцију Џј утрочјопа у „велику издавачку кућу“ Форум, што се сасвим уклопило у културно-политички тренд на крају седамдесетих (сходно томе се интегрисао и новосадски часопис Поља у Дневник). За војвођанску мађарску културу је ово значило систематске сметње настанку сваког врста плурализма што је неминовно, независно од субјективних интенција актера морало довести до таквих фено-
мена као што је случај Џј утро. зопа. Настао је систем који спвоје конфликтне ситуације без политичке репресије није могао решавати. Случај Зутрозјопа сксплицитно показује немогућ ност комуникације између политичке и културне сфере у оквиру модела гета, немогућност комуникације између једне културне групе која је покушала довести у питање упрапо модел гета и политичког „подсистема“ који је претендовао на монолитну селекцију свих „страних“ сад“ ржаја.
И на крају: наш скептик са симпатијом гледа на концепције као нпр. критички регионализам, који настоји осмислити могућности посредовања између локалних карактеристика и универзалне цивилизације, могућ. ност дијалога партикуларног и универзалног, понудивши нове облике друштвеног идентитета. Јелан од услова овакве стратегије је стварање једног отпореног културног модела што опет захтева значајне институционалне трансформације: _ превасходно ослобађање од стега суперцентрализације и политичког подсистема. Алпар ЛОШОНЦ
Бранислав Милошевић тражи посао
Бранислав Милошевић, некадашњи директор београдског издавачког предузећа „Рад“ и потом председник Републичког комитета за културу СР Србије, од нове године је на СИЗ-у за запошља-
вање града Београда.
Пошто је 28. децембра 1987. године поднео оставку на место председника Комитета, тачно годину дана био је на такозваном
располагању.
Дд. Ш.
а а па а ДЕ а тмини не ПИР пета Аб ен а Ре и ЛиГ ит лав али ит р РИ иани