Borba, 06. 03. 1989., S. 7
СВЕТ
БОРБА 6. март
1989. | а страна
У
ЗАПАДНОНЕМАЧКА ЛИЦА И НАЛИЧЈА
Мрља на савести
Европе
У потрази за бољим животом, хиљаде југословенских Рома стижу у СР Немачку, али их ни тамо не чека много боља будућност Ф Колика је морална обавеза Бона да се заложи за побољшање статуса ромске мањине,
у земљи и ван ње
(Специјално за „Борбу“)
(Бон, марта) — Вехбија Аџовић, Југословен, Ром, отац дванаесточлане породице, и с њим још деветнаест Рома, штајковали су недавно глађу на месту некадашњег концентрационог логора Нојенган у близини Хамбурга. Тиме су желели да протестују „против политике протеривања и прогањања Рома и Синта
Савезној Републици Немачкој“. Вехбија Аџовић имао је и додатни разлог за овакву акцију: њему и његовој породици, после дужег боравка у Хамбургу, прети протеривање у Југославију, камо он нипошто не жели да се врати. Каже; „Ја сам одрастао у мрачном времену, али, дошли смо овде и видели да је ова земља добра за нашу децу. Сваког дана смо се смејали“.
Од смеха у међувремену није остало ништа. Ханзеатски град на северу жели да се реши својих ромских суграђана. Захтев за
добијање азила који је Вехбија Аџовић поодавно поднео одбијен је, а истекао је и последњи рок до којег су му западнонемачке власти одобриле боравак у земљи. Штрајк глађу није њетова прва спектакуларна акција којом је покушао да спречи повратак у беду из које је стигао у далеки град на Северном мору. Недељу дана раније, са троје деце, поливен бензином затворио се у просторијама хамбуршког Удржења Синта и Рома најављујући трагични карај. „Овде /настаје први концетрациони логор Савезне Републике Немачке“ драматично је прокоментарисао председник хамбуршких Синта и Рома, кандидат партије „зелених“ за изборе за Европски парламент, и сам Ром без држављанства, Рудолф Кавчински.
У потрази за западним благостањем
Прича породице Аџовић још
је једна потврда трагичне судбине југословенских Рома који у потрази за сигурнијим животом стижу у Западну Немачку. Још пре две деценије започети талас долазака Рома из Источне Европе на Запад, нарочито је појачан од 1986. када се привредна ситуација у социјалистичким земљама драстично погоршала. Западнонемачка Конференција градова третира ове људе као „економске емигранте“. Њихов број процењује се на око пет до шест хиљада. Реч је претежно о Ромима из Југославије, и у малом „броју из Мађарске и Румуније. По проценама Централног савета Синта и Рома у СРН, ови су људи делом без држављанства, делом располажу југословенским исправама, али речје најчешће само о крштеницама.
Упорност са којом многи Роми из Југославије покушпавају да издејствују стални боравак у Саваезној Републици Немачкој, да из беде искораче у нормалан живот и обезбеде егзистенцију у новој средини, оповргава све мистификаторске приче о народу који воли да путује и свира, слободан од свих грађанских стега. Но да се овде, као и у земљи из које су дошли, из ђавољег круга беда-криминал-беда, у којем сами заправо нису починиоци већ жртве, тешко излази, уверавају се већ при првим корацима „на Западу".
Од 20.000 „азиланата" — колико их је овде стигло из Југославије у протеклој години — око 80 одсто били су Роми. Већина стиже са југа Југославије, где се тешка привредна ситуацвија
указује као катастрофална управо за Роме. Очајнички верујући да се негде може и боље живети, многи од њих продају невелику имовину, да добијени новац троше за обезбеђивање превоза за многочлане породице и плаћање услуга „менаџерима“ илегалних, такозваних „шлеперских“ организација који овим људима обећавају лак живот, водећи их у још већу беду. Већина, наиме, бива враћена у Југославију одмах по доласку, често и истим авионом којим допутују.
Ни они који остану тешко да се могу надати хепиенду. По овдашњем Закону о социјалној помоћи, право на примање социјалне помоћи нема онај ко у СР Немачку дође само да би ту помоћ примао. Наравно, мали је број случајева у којима надлежни органи одлуче у корст Рома-придошлица. Тако је од готово 500 југословенских Рома који су протекле године живели у боравишту „Буцвалер хоф“ у Келну
— који, иначе, важи као град наклоњен Ромима — само пет до десет одсто њих примало социјалну помоћ.
Југословенским Ромима, као и свим незваним придошлицама у ову земљу, најчеше се даје помоћ у облику бонова за куповину животних намирница. Уз то, и упутство продавницама да за ове „емигрантске“ бонове не продају никакву другу робу, поготово не технику који многи тако желе да набаве.
Без многообразложења
Захтеви за добијање политичког азила у СР Немачкој завршавају још неповољније. Међу 19 прошлогодишњих случајева у којима је југословенским грађанима дато да искористе право записано у уставу ове земље, није било ниједног Роба (искључиво Албанци са вишегодишњим казнама затвора за собом). Власти захтеве одбијају без много дубљих образложења, као и у случају Вехбије Аџовића, коме је хамбуршки Сенат кратко одговорио да „не види да је поменути, како због припадности Ромима-циганима, тако ни због других разлога, био изложен репресалијама на основу којих би му могао бити пружен политички азил“
Криминал је, разумљиво, наредна степеница која чека југословенске Роме, особито децу. Тако је, на пример, келнска полиција само у једној прошлогодишњој рацији привела 37 деце испод 14 година која не подлежу никаквом кривичном поступку. Полиција их најчешће препусти уредима за бригу о омладини, који се, међутим, не брину о деци континуирано те се ова после само неколико дана нађу на улици. Не треба ни наглашавати да реакционарна штампа користи сваки овакав случај за оживљавање расизма и мржње према људима друге културе и боје коже. Вреди подсетити да су из картотека заподнонемачке полиције тек 1983. и после жестоких протеста Централног савета Синта и Рома нестале ознаке коришћене да припадника ове мањине: „ЗН“ (кратица за „циганско име“) „ЛДФ“ (скитница).
Централни савет Синта и Рома се, уз бригу за око 60.000 немачких представника ове мањине, ангажује једнако и када суу питању и Роми других земаља, па и из Југославије. Из новијег времена вреди поменути спор који је ова организација водила са фирмом „Сони“. „Сони“ је од градске управе у Келну ултима-
тивно и са крајње расистичким образложењем захтева да из његове близине уклони насеље југословенских Рома. То насеље је сасвим иронично, на истом ||
оном простору који је пре шест | _
година послужио као велика по-
зорница приликом посете папе“ јована П СР Немачкој. Менаџер |:
„Сонија“ ускоро се, после вели-
ког притиска, извинио због своје | ~
изјаве речима "Ми заиста нисмо расисти и немамо ништа против цигана“.
Романи Розе председник Цен- | тралног савета, посебно истиче |Е
— имајући у виду страховита |: страдања Рома у окупираној Европи у време нацизма — моралну обавезу Западне Немачке да учини све да се побољша статус ове мањине не само овде, већ и у Источној Европи.
И многе друге алтернативне, хуманитарне, црквене и антифашистичке организације покушавају да помогну југословенским
ШТА ЈЕ ОСТАЛО ОД СМЕХА: Логор Рома у околини Келна
Ромима у Западној Немачкој. У организацији, баш таквих група одржан је недавно у Келну конгрес „Инострани Роми у СР Немачкој“, опет превасходно посвећен нашим земљацима. Осигуравање права на боравак и одустајање од протеривања када је реч о Ромима без држављанства — били су захтеви овог скупа, формулисани у такзованом „Келнском апелу“. Разгађивање предрасуда и клишеа о Ромима и уклањање дискриминације којој су Роми изложени у медијима даље су тачке овог докумета.
Немачко-ромско кумство
Град Келн — који је у прошлој години издвојио милион марака на име помоћи новопридошлим Ромима — развио је, захваљују ћи пре свега активностима помињаних алтернативних група, и специфичне форме помоћи овим људима. Реч је о такозваним кумствима или партнерствима којима је омогућено да се 100 југословенских Рома стално настани у овом граду на Рајни. Наиме, активисти ових организација успели су да пронађу за сваку ромску фамилију по једну немачку која им помаже да се снађу у новом животу: да опреме добијени стамбени простор, сместе децу у школе, описмене се (и већина одраслих је неписмена), евентуално пронађу какав посао, стекну навике да посећују лекаре (због лоших животних услова здравствена ситуација је, поготово код деце, катастрофална). Град Келн замолио је и друге западнонемачке комуне да испитају могућност да на сличан начин прихвате по неколико ромских фамилија којима, у противном, прети протеривање из ове земље и наставак лутања по (ускоро) уједињеној | Европи.
Не би било лоше упутити један овакав предлог и неким комунама у Југославији, да би се још једном сетиле тешке социјалне беде која Роме доводи у Западну Немачку. Биле би то исто толико умесно колико и планови о акцијама за откривање „шплеперских“ организација које тељуде допремају овамо. Они којима је добро не напуштају свој дом, они који га немају, спремни су да крену било куда само за надом да ће га ипак стећи. Али, за Роме и у богатој Европи дом изгледа све даљи
Снежана БОГАВАЦ
ИЗА ИЛИ ИСПРЕД ВРЕМЕНА: Хидроенергетски систем
ЕКОЛОГИЈА И ДИЈАЛЕКТИКА
у изградњи
на граници Чехословачке и Мађарске
На лепом прљавом Дунаву
Недавна „еколошка конференција на Дунаву“, одржана на броду, показала је да перестројка има и зелену боју и да се у неким социјалистичким земљама све више размишља о чистијим моделима привредног развоја
Концентришемо се на при. вредни раст, али можемо ли наћи чист модел за раст Како да достигнемо Запад, али и сачувамо природно окружење2 Ова два питања толико су „зелена“ да је тешко, у први мах, поверовати да долазе са Истока. Па до јуче се тамо на еколошки покрет гледало као на још једну западњачку ујдурму да се поткопа привреда земаља у развоју.
Но, с перестројком ипак креће и њен зелени талас, у који, додуше, још нису сви спремни да без резерви ускоче.
Ево једног примера за то: мађарски научник покушава да убеди свог совјетског колегу да гигантски хидро-електрични систем на реци не мора да буде таква катастрофа како то еколози покушавају да представе, а Рус му не попушта и одлучно изјављује да пројект треба зауставити док је још време.
Све се то заиста догађало крајем прошле године на једном броду који је мирно пловио „лепим плавим“ Дунавом, из Русе у Бугарској, ка Пасау у СР Немачкој. На том броду одржана је
Еко-Дунав конференција у организацији Еко-форума, међународног клуба са седиштем у Софији, Довршимо сада приказивање сцене. Мађарски професор Јанош Закоњи одговорно је совјетском саговорнику да је и СССР помогао планирање пројекта скуп брана који би, како тврде противници, претворио Дунав у „отворену канализацију“, тровао воду за пиће и угрожавао живот дивљачи. Професор Борис Ласкорин, са московског Института за хемијску технологију, одговорио је на то да је сарадња из времена стагнације његове земље и да Совјетски Савез од тада покушава да призна и исправи грешке. Последице таквих пројеката, закључио је, могу далеко више коштати у односу на корист коју доносе.
Заиста, отрови пливају низ Дунав, са Запада ка Истоку, од богатијих ка сиромашнијим, од СР Немачке и Аустрије (где такве бране лако могу доживети уклањање после „зелених“ демонстрација), ка Чехословачкој и Мађарској (у којима је зелени
ПОЉСКА СЕ ОБРАЧУНАВА СА „ОСТАЦИМА
СТАЉИНИЗМА“
Бјерут на тапету _
Све жешће осуде некадашњег првог секретара ПУРП и председника Републике Ф Фабрички комитет партије у жељезари „Бјерут“ у Ченстохови предложио да се комбинату врати раније
име
(Од сталног дописника „Борбе“)
(Варшава, марта) — Да ли ће име Болеслава Бјерута, некадашњег првог секретара ПУРП и председника Републике, почети да се брише из назива разних места, предузећа и институција2 Први корак у том правцу већ је учињен: фабрички комитет партије у жељезари „Бјерут“ у Ченстохови предложио је да овај металуршки комбинат промени назив у жељезара „Ченстохова“, како се некада и звао.
Раднички савет жељезаре одлучио је да о томе распише референдум, који ће се одржати 13. и 14. марта, приликом избора за нове самоуправне органе. Сви су изгледи да ће референдум „успети“, односно да ће Бјерутово име бити избрисано из назива фирме.
У Пољској, иначе, има још неколико предузећа и институција које носе Бјерутово име, а и два места — Бјерутово и Бјерутовице. Откуда сада Бјерут на тапету2 Пре свега, отуда што је у По-
·љској у току процес обрачуна са
„остацима стаљинизма“, а Бјерут
је, по општој оцени, био највећи ,
пољски стаљиниста. Историчари и политичари нису сагласни у оцени да ли је Бјерут био и „пољски Стаљин“, али не доводе у питање чињеницу да је био један од најпослушнијих и најоданијих ученика Стаљинових.
Некадашњи _ секретар ЦК ПУРП Јежи Моравски, у анкети варшавског недељника „Политика“ — Да ли је Бјерут био „ло-
љски Стаљин“ — између осталог, каже:
„Име Бјерута остало је симбол. Симбол лажи као методе владања, чији посебно драстичан и гротескни пример може бити чињеница да је Бјерут, читав низ година, по налогу Стаљина, изигравао ванпартијца, јерје Стаљин рекао Черчилу да Пољска има председника ванпартијца! ф „Име Бјерута такође је трајно повезано с кршењем законитости у Пољској — наставља Моравски. Он је тај који је одржавао сталне блиске контакте са иследним официрима министарства безбедности, он је тражио од њих потребне политичке исходе, он је потписивао смртне пресуде и одбија да потпише предлоге за помиловања. Упркос легенди која је стварана о доброћудном оцу нације, много указује на то да је то био човек без скрупула, спреман да изврши сваки наложени задатак...“
То је досад најоштрија оцена, најжешћа осуда Бјерута и његове личности и страховладе из епохе највећег стаљинизма. Према званичној верзији, Бјерут је умро у Москви 1956, непосредно после 20. конгреса КПСС, на којем је Никита Хрушчов прочитао чувени „тајни реферат“ о Стаљину и култу личности. Међутим, овде се све гласније и отвореније говори да је Бјерут, у ствари, извршио самоубиство (обесио се), схвативши да му повратка у Пољску нема и да би и сам морао да полаже рачуне за своја стаљинистичка (не)дела.
Н. БУРЗАН
покрет још слабашан). У међувремену, фабрике бљују ли бљују свој отпад... Па кроз Југославију, Бугарску и Румунију (она је највећи загађивач и са најмање шанси да се у њој чују „зелени гласови“), ка Црном мору у које пристижу смртоносни метални отрови.
На поменутој конференцији доминирали су совјетски представници. С научницима су дошли и један песник, филозоф и музичар. Академик Ромањенко, директор украјинског Института за хидро-биологију, рекао је да је Дунав тако пун петрохемикалија да се стиче утисак да протиче кроз област у којој се прерађује
„нафта. Чак су и званичници ко-
ји се не баве науком звучали као заклети „зелени“: помињане су
потпуно нове вредности“, „ре-
организовање целокупне привредне активности“, прелазак са екстензивне на интензивну индустрију, примери совјетских фабрика које прерађују укупан отпад...
Али, има једно али. На питање научника као укључити младе људе у ширење покрета, одго-
вор је био у типичном стилу „апаратчика“ — да не треба допустити да да емоције преовладају и да само научници треба да процењују статистике.
Ако се већ питате шта је са марксизмом — није га недостајало. Понешто је углачан, измешан са „зеленишом“, те је академик Иван Фролов, на пример, рекао како је „чисти технократизам квази-марксизам“, а „проблеми мира и очувања природе у дијалектичкој су спрези“.
Зелени покрет у СССР, међутим, није без препрека. Ако буде превише гласан, може уплашити државу. Протест Јермена фебрара 1987. због фабрике синте-
тичке гуме која им трује околи-'
ну прерастао је касније у кампању за повратак Нагорно-Карабаха. Еколошки протести у Бугарској и Мађарској такође слабо пролазе. Мађарски демонстранти, који су прошле године подигли глас против изградње хидросистема Габчиково-Нађмарош (чехословачко-мађарски
пројекат финансиран од Аустријанаца), ништа нису постигли.
Док Мађарска почиње двадесетогодишњу испоруку 80 одсто своје струје Аустрији ради отплате зајмова, аустријски еколози, наводно, крше руке осећајући кривицу због „извоза“ свог еколошког проблема суседима низ
реку.
У Братислави — где се еколошки брод са учесницима конференције зауставио ради „словачког еколошког митинга“ — један ватрени активиста упитао је зашто не прекинути изградњу система и новац уложити у повећање продуктивности, кад је
"расипање произведене енергије
у привреди неколико пута веће од енергије која би се добијала уз помоћ постављања брана. Показало се да је то питање прилично испред свог времена. један домаћи функционер на то је предложио да се страни гости врате на свој брод, а они ће „своје проблеме сами размотрити касније“.
Готе
петокраке, МОЛИМ...
У таласима реформи (или у покушајима да се реформе покрену), који у последње време посебно запљускују Мађарску, све упадљивија ревност ка променама одсликава се и у досад недодирљивим областима. При том се, ваљда неизбежно, и много тога оспорава — ових дана, чак и национални симбол. Грб.
Са званичних места је саопштено да досадашњи симбол мађарска тробојка изнад које је велика црвена звезда — више не одговара духу времена. Петокрака представља — какоје то сажео извештач лондонског часописа „Економист“ из Будимпеште неприкладно подсећање на везе које су некада биле успостављене са Совјетском Савезом. Хроничари се сећају да је током првих дана великих мађарских нереда 1956. године на удару маса била управо и црвена звезда.
И шта сад7 Тражи се нови симбол који би „верније одражавао мађарска очекивања од најављених промена устава“. Пошто су дуго претурали по старим архивама, неки мађарски научници су предложили два могућа решења — прво је везано за краљевину Мађарску, друго је садржано у „Кошутовом штиту“.
Крајем прошлог месеца, представници МСПП сагласили су се са оба предлога. Очекује се да ће се они ускоро наћи и на днев-
ном реду парламента, а неки чак помињу могућност референдума. Све ово је, да још једном цитирамо „Економист“, нова потврда садашње носталгије Мађара за оним временима која су владала до пре 40 година; носталгије која се крајем фебруара сликовито показала и током посете сина последњег аустријског цара и краља Мађарске, Ота фон Хабзбурга.
Предлози су — као што се види на илустрацији (цртежи испод грба) — прилично слични. На првом је, истина, круна светог Стефана (краља из 11. века); Мађари, међутим, тврде да круна пре одражава државност него краљевину — а крст на њој више традицију него религију.
„Кошутов штит“ добио је име по човеку који је 1848. године предводио устанак против аустријске владавине. Ово решење чврсто подржавају снаге изван Мађарске социјалистичке радничке партије које у њему виде „симбол националне самоодлучности“. При томе, подсећају да су Пољаци већ успели да у своје национално обележје врате сребрног орла, а Чехословаци дворепог лава. Управо стога, британски часопис на крају поставља и питање — ако су то могли да ураде Словени, зашто не би могли и Мађари.
3. М.
изјава за данас
„Имам Хомеини није могао, полазећи од одредби Курана, да не осуди човека који је увредио ислам. ВАДИМ БИРЈУНОВ, комен-
татор совјетске агенције ТАСС