Borba, 01. 12. 1990., S. 2
\
Y si S e | :- NVO ai VN Re Ni %
Počasni krug „jugoslovenara“
Stevan Šićarov
_* lovenija se graniči sa Italijom, Austrijom, Mađarskom i — Jugoslavijom! Ova veštačka državna tvorevi-
ha, nastala na razvalinama dvaju svetskih ratova, poslednji je istorijski oblik potčinjenosti slovenačkog naroda koji je, na Osnovu prirodnog, prava na samoopredeljenje i u uslovima parlamentarne demokratije, na plebiscitu svojom voljom odlučio da Slovenija postane samostalna, suverena i nezavisna država.Ovakav (ili sličan) zapis ne samo što nije „futurističan“, kako bi se to nekome moglo učiniti, već bi se vrlo uskoro mogao naći u nekakvim „dajdžestiranim” priručnicima istorije, gde bi još moralo stajati da je, nakon vekova provedenih u austro-ugarskoj „tamnici naroda“, slovenački narod u JU-Kraljevinu „uvučen“ od strane klerikalaca, da su ga u JU-Federaciji prisilno držali komunisti koJi su, kako se već tvrdi, najveća slovenačka „prolazna avantura“, i da su napokon klerikalci ispravili svoju istorijsku grešku. No, bez obzira kako bude napisana ta „nova istorija“, teško je poverovati da će se u njoj naći lepih i nostalgičnih reči za Jugoslaviju, a još manje za jugoslovenstvo. Kolukcionari kurioziteta svakako ne bi dopustili da promakne jedan od takvih najlcpših detalja — naime, odluka Osvobodilne fronte da proslavlja Dan ujedinjenja 1. decembar, u partizanima 1941. ali je ovde reč o nečem drugom. O tome da je „cvolutivna putanja“ jugoslovenstva od nacionalnog romantizma, preko državotvorne ideje |I instant-nacije, sve do — u poslednje vreme — ličnog stava, dospela na najnižu tačku prOsknlbovanodti, kada svako ko se odredi kao „pristalica jugoslovcnstva”, to čini na — vlastiti rizik.
Prava i dužnosti slovenačkog naroda
Ako problem nije u tome šfo Slovenci hoće da se oicepe, već u lome kako prikriti da lo neće svi Slovenci, nije li onda samo korak od idenlifikacije „narodnih izdajnika“ čije „profiv“, u slvari, znači „za“ — 24 Jugosl8-
iju
Jer, u javnom i političkom životu Slovenije nema ničeg posprdnijeg od izraza „jugoslovenar”, što označava „pristaliću jugoslovenstva“ i zvuči kao prava „ideološka psovka“. Stoga ga se i dešava da se oni koji istrajavaju na toj „poziciji“ mogu prebrojati na prste jedne ruke, i da se rapidno smanjuje broj opozicionara koji u aktualnoj plebiscitarnoj HIpČE O ERai zagovaraju pregovore sa ostalim republikama, pošto je takva teza upravo par excellence — „jugoslovenarska“. Svako ko bi dozvolio da mu se „zadene“ oznaka „jugoslovenar“ u najboljem slučaju bi mogao računati na dugoročnu marginalizaciju, mada su puno realniji izgledi da bude proglašen „narodnim izdajnikom“.
o je primerom sa poslednjeg skup-
štinskog zasedanja i potvrdio Milan
Balažič, poslanik nekadašnjeg SK, a sadašnje SDP. Naime, pre nego što je počela rasprava o plebiscitu, Balažič je postavio dvadesetak „defetističkih” pitanja. Kao: kako ćemo se zaštititi od mogućeg vojnog udara takozvane JNA, gde su jemstva za sutrašnji mir i hleb, sa kim u Jugoslaviji se nameravamo pogađati, šta će se dogoditi ako ostanemo u Jugoslaiji, hoćemo li se voziti u „bubama“ sa oznakama SL — Sijera Leone, hoćemo li imati standard te države, kako se unapred zna da će plebiscit uspeti...Nakon što je Rudi Šeligo (Slovenački demokratski savez) „podučio“
Balažiča da na taj način prezire petstogodišnji oslobodilački rat slovenačkog naroda, za Balažičov predlog da se zbog svih takvih pitanja odloži rasprava o plebiscitu — glasalo je svega 6 (šest) poslanika?! Međutim, kada je Marjan Podobnik iz Slovenačkog seljačkog saveza kasnije optužio Balažiča (i Janeza Kocijančiča, koji je zapitao zašto nisu konsultovani savezni organi hoće li priznati ishod plebiscita, i upozorio da se na kraju može desiti da se „otcepimo od zdrave pameti”), da je deklarativno za, ali deluje protiv plebiscita i pravi anti-propagandu, Balažič je reagovao instinktom iskusnog „ce-ka đaka”. Najpre je rekao da nema nameru da sam od sebe pravi „jugoslovenara“, što je do smeha oraspoložilo dvoranu, a potom je kao „kontru” dodao da je iz te stranke on jedini koji se javno zalagao ne samo za plebiscit, već i za otcepljenje. i Tako je Balažič manirom rutiniranog polčati uspeo da, bar privremeno, izegne prokletstvo „narodnog izdajnika“, mada je neizgovorena reč „visila? tokom šestočasovne neprekinute rasprave, ali je zvonki smeh „uvaženog zbora” istovremeno „odzvonio“ i počasni krug „jugoslovenarima“. Jer, plebiscitarna euforija je donela „logiku bez ostatka“, u kojoj kategorija „neopredeljenosti” ne postoji. Isključujuća „ili-ili” matrica odmah je delovala na nametnutom opredeljivanju „za ili protiv” plebiscita: određenje „protiv“ značilo bi
„za” za Jugoslaviju, a to sebi nije dopustio niko ko računa da se pojavi na nekom od narednih izbora. Novija, „obogaćena“ matrica glasi: ako si za konfederaciju, onda si protiv Slovenije. A to je jednostavno nemopuće, jer je osim političkog: momenta, sadržanog u tezi o „istorijskoj prelomnici“ slovenačkog naroda da postane nacija sa vlastitom državom, u igri pre POO etičko pitanje koje je formulisao Rudi Šeli0. Po njemu, plebiscit je izraz volje naroMa da postane postmoderna nacija, i u tom svetlu ne postavlja se pitanje prava naroda na samoopredeljenje, već dužnosti naroda da postane nacija. ;
iti „jugoslovenar“, u takvoj „uklješ-
tenosti“, znači raditi u korist svoje
štete, što se, s druge strane, upravo sada javlja kao ključni problem o. kojem piše poslednja „Mladina“: naime, problem nije u tome što Slovenci hoće da se otcepe, već u tome kako prikriti da to neće svi Slovenci.Stoga i razlika između „prikrivanja” i „otkrivanja“ nije samo interpretativna, nego i konstituiše i histerizuje današnju političku scenu u Sloveniji. To znači da se „jugoslovenari” mogu „furati“ svć dok ih jednog, dana neko ne „otkrije“, a taj dan je toliko blizu, da njegovim pulsom kuca celo „narodno biće“. Hoće li to značiti da će, s obzirom na sadašnju plebiscitnu euforiju, u samostalnoj Sloveniji najpre tragati za narodnim neprijateljima i petokolonašima i da će, kako već sada beleže neki komentatori, samostalna država najpre postati policijski lager, ili će doći do aktiviranja nekih potisnutih potencijala, svakako je nezahvalno procenjivati.
Još je, međutim, teže razuveriti sumnjičavce, kada vam, recimo, pod nos poture stavove Mladih hrišćanskih demokrata da sloboda pojedinca znači haos i smrt naroda. -
Igrači kenda, a među galaksijama
Vesna Ćosić
a tradicija nije dugme, sjajno je opisao astrofizičar Karl Segan (NASA) u jednoj sceni romana „Kontakt“, kad glavna junaki-
nja, američki astronom Eli Erouvej, u ·
super dizajniranom novotehnološkom centru na Hokaiđu kroz prozor
_ vidi čudnovato događanje: zamršenu
borbu motkama dve osobe u srednjevekovnoj odeći. Sa stanovišta domaćina, prizor je više nego običan: dva japanska astronauta, u vreme pauze za ručak, vežbaju drevnu veštinu kendo. Seganu, naravno, samurajska igra kosmičkih letača služi, pre svega, kao dobro strukturisana slika — uputstvo gde se obrela glavna junakinja „Kontakta“. S druge strane, čak i čitanje SF produkcije u domaćem ambijentu, osobito ako je tema komunikacija, kontakt, saradnja, neizostavno lecne čoveka. Jer, ako je i za „bliski susret treće vrste“ neophodni uslov poštena, radna, kreativna saradnja globalnih razmera na planeti Zemlji, e onda smo ga načisto ugasili. Plus što smo sve krivo razumeli, pa i zapadno shvatanje biznisa, ponajviše ga razvivši trgujući sa rođenom tradicijom.Smemo li uopšte više da se pitamo, sledeći kanone liberalnog obrazovanja, koja je to mera uronjenosti u tra-
dicionalno u cilju čovekovog ispunje- :
nja? Kada izlazak iz zavičajne ušuškanosti predstavlja radost oslobođenja, a kada se pretvara u užas pred čove-
Grejanje na retrogradnoj vatri Ko će ga znafi koja je mera uronjenosli u tradiciju, a kad se prelazi u I0r-
barenje istom
sledimo Tukidida, Platonovu domovinu, staru Grčku, opet, srozala politika.) E, pa da li je taj čarobni štapić možda saradnja? Komunikacija? Rad OD projektima? Pitanje je sad.
Kad je senator Vilijem Fulbrajt, zajedno sa kongresmenom Vejnom Hejzom, pokrenuo 46-te godine „Ful-
kovom nezaštićenošću? Vodi li torba- · SI i še
renje i POPOWSFIČ tradicijom u makbetovsku „bajku što tikvan priča nju, prepunu buke, pomame i besa, posve praznu“? To što sejanje straha, mračna isključivost i samozaljubljena samodovoljnost, sa patosom, il' bez njeBa, erotizuje umnožene tipove što
„ nutkaju il' nameću svoj put u raj, dok
mi iz očiju viri gladež za vlašću, a iz
. krasnorečivosti rešenost da teraju do
. daske, gore je od samog straha. Jer,
od kako je Kain ubio Avelja, čovek nema većeg zadovoljstva do da ubije
_ svoga brata.
_ Balkanski pičvajz
Nepgovanje ksenofobije i grejanje
· na retrogradnoj vatri samozatvaranja
u vlastite školjke, uz horor kidanje
"listova sa YU cveta po sistemu „s
' ovim:hoću, a s ovim neću“, ako neče· mu vodi, onda je to nicanje novih zi-
%
"iu kolo
dova. Za čije podizanje nas neće pitati čak ni u kontekstu izvođačkih radova. O dizanju i da ne Bovoi:P10. Što je najgore, to i nije neka tajna. Balanski Si ušetao je kao metafora ijalno ćaskanje belosvetskih
građana. O stratezima i kreatorima globalnih odnosa, bolje je i nemisliti. Okreni — obrni, očigledno, nešto nam fali. I pitanje je da li je to Istina, u koju nam se od Đevđelije pa do
„Triglava (o, kako to arhaično zvuči!)
„sa rukom na srcu, ili udarajući se u
"prsa junačka, kunu ovdašnje mudre
· glave. Osobito što ovako jedna i več-
na zgodno egzistira još samo u Plato" novoj vreći ideja.
Što je već stvar za filozofske čitanke. (Plus što je, ako
a
brajtov program“, iako su siromašni i izolovani čitavu stvar videli kao priliku za vlastito usavršavanje, a cinici je etiketirali kao igračku bezazlenih sentimentalista koji nastoje da ubede narode sveta da se uzajamno vole, smisao osnovne ideje programa ni najmanje nije bio narušen.
„Ljudi su uglavnom puni straha i podozrenja prema strancima koje ne poznaju i čiji su običaji i vrednovanja
različiti od njihovih sopstvenih. Naj- .
bolji način do sada smišljen da se prevaziđe ovaj strah od stranaca, je rad na zajedničkim poduhvatima, kao što je ovaj program razmene. Raditi zajedno, ka zajedničkim ciljevima postepeno rađa uzajamno razumevanje i poverenje u namere i stremljenje, i tako smanjuje netrpeljivost koja vodi sukobu. U dvadesetom veku svet je postao ujedinjen u čisto fizičkom smislu ekonomske i tehnološke međuzavisnosti, dok u psihološkom i duhovnom pogledu on ostaje podeljen u nacionalne zajednice čija je vea briga sopstveni suverenitet nego zajednički problemi čovečanstva, pa čak i veća od brige za sopstvenu bezbednost. Jedan od ciljeva međunarodnog obrazovanja, u stvari obrazovanja u celini, jeste da pomogne u pre-
_ — oa-: er a a a a aa: e ala aa
mošćavanju opasnog jaza između
ekonomske, i tehnološke međuzavis-· ' nosti svih naroda sveta i njihove psi-
hološke i duhovne otuđenosti. Ovako zamišljeno međunarodno obrazovanje predstavlja osnovni faktor međunarodnih odnosa, ništa manje značajan od diplomatije ili vojne moći u svom uticaju na rat ili mir“ — poruka
S — == _———' IO — SO Ca —< za pg a Na poi o Aa a e Sta AO S a ~ a ~
aa
je senatora Fulbrajta iz ne tako davne 84-te godine.
Ju informatička milja
Sa druge strane, nova komunikativnost kao suštinska odlika informatičke ere u koju je svet zakoračio, pri-
morala je na prestrojavanje čak i one čija nesumnjiva internacionalna moć nudi iz ovdašnjeg ugla dovoljno prostora za manevrisanje unutar vlastitog, dobro definisanog okruženja. Za razliku od motiva gospodina Fulbrajta, koji lepo pristaje pod kapu opšteg dobra, ma koliko to zvučalo navijenim pakosnicima deplasirano i samarićanski, i planetarna trka za profitom, jureći svoje ne osobito čedne interese i videći Zemlju sasvim jednoznačno, što će reći Po veliku pijacu, perspektivu vidi u transkulturalnom povezivanju i saradnji. ;
„Vremena kada su softverske kompanije mogle da ignorišu realnosti međunarodnog tržišta su odavno prošla. Danas je uspeh sinonim za globalni Mape a inostrana tržišta mopu biti ključ za brzi rast. Kad me-
a dugu. O S aa ao
a o aa O Na a Se ag ZOSTO oka a a pa,
đunarodno tržište postavlja zahteeve pred softversku kompaniju, ono omogućava da ta kompanija dosegne preko granica postojeće tehnologije i da iznalazi puteve razvoja i građenja proizvoda. Svi od toga imaju koristi. Potrebe korisnika softvera na raznim kontinentima imaju više sličnosti nego razlika: Problemi, za kojE"je po-
" ftebno rešenje su univerzalni. Među-
tim, način na koji ljudi rešavaju'ove probleme je različit u svakoj kulturi.
Razlike između zemalja mogu se primarno karakterisati kao jezičke barijere. A softver ima intimnu prirodu
O
ape abaa a \ S ar paaa a O OI
— mora da radi na način na koji to korisnici čine i da ih ne prinuđuje mnogo da menjaju svoje navike. Velike firme sa multinacionalnim operacijama, posebno zahtevaju softverske standarde koji su konzistentni i kompatibilni u svim jezičkim verzijama. Zbog široko rasprostranjenih varijacija u kulturama među zemljama, softverske kompanije imaju pravi izazov: da obezbede visoko kvalitetna rešenja preko kontinenata, bez ustupaka i kompromisa u specifičnim situacijama“ — kaže Filip Kan, predsednik upravnog odbora, predsednik i glavni izvršni direktor Borland International. E, sad, hoćemo li (p)ostati informatička mrlja sveta, izvancivilizacijsko ćoše i ukleta kuća puna mržnje, stvar je izbora. I mogućnosti. I kontinuiteta. Perspektiva Buridanovog magarca i mudrolije tipa „u se i u svoje kljuse“ teško da mogu biti ulaznica % budućnost. Što reče Hamlet Horaciju: — Blago onima kod kojih se krv sa razumom tako pomešala, da nisu dirke na svirali fortune, i da daju glasove po njenim ćudima.
subota-nedelja 1-2. decembar 1990.
NEDELJNA BORBA
strana
Mitinzi na Jugu
Istorija i politika -- već viđeno
Godine 1933. novoformirana Jugoslovenska nacionalna stranka 0držala je veliki miting u Nišu, kada se na Trkalištu sakupilo Vise od 200.000 |judi
· iz cele Jugoslavije
Piše: Momčilo Pavlović
ije tačna tvrdnja koju, u odu-
ševljenju, iskazuju ncki pre-
stonički dnevni listovi, uglavnom „organi” SPS-a, a povodom mitinga u Nišu na kome je narod pozvao svog Predsednika da mu obeća budućnost (jer mu svi ostali, po njemu, obećavaju prošlost i rat) — „DA NIŠ TO NE PAMTI“. | Pamti grad Niš mnoge i mnoge man!festacije, vladare i dinastije, političke partije i Rrupe ali i to da posle svih tih manifestacija, mahom ostaju svi problemi sa kojima su ljudi na jugu Srbije suočeni. A veliki miting u Nišu organizovan je 1933. godine, otprilike sa sličnim naslovom i ciljem. Naime, aprila 1933. novoformirana JNS (Jugoslovenska nacionalna stranka) organizovala je, takođe, na poziv naroda, veliki miting u Nišu koji je imao za cilj da promoviše ondašnju, novonastalu političku stranku, da po'kaže slogu naroda, odanost i ljubav prema državi, dinastiji i Kraljevskoj vladi. 'Spontana organizovanost ili organizovana spontanost, svejedno je, koju su komunisti u poratnom periodu doveli do savršenstva, a kojom se, bogami, i socijalisti umešno i uspešno koriste, ostvarena je tako što je Kraljevska vlada, radi dovođenja i privođenja naroda, upotrebila sve tri klase državnih želenzica — besplatno. Navalio je narod i onda da džabe putuje u Niš. Na velikoj poljani, tzv. Trkalištu, sakupilo se, daleke 1933, preko 200.000 ljudi iz čitave Jugoslavije. Tad ih je bilo čak i iz Slovenije. lako se na kapitalističke mitingaše na njihovu nesreću, sručila nezapamćena kiša, miting je ipak održan. Narod | vikao: Živela Jugoslavija, Živela veika: Srbijaj/Živela vlada. Ali, takođe, is Dolevlada, Kopovi, itd... 000 3lavni govornik” Užunović konštatovao je da kiša pada i da žali što se neće moći izvesti planirani program, ali da će kiša doneti veliku korist narodu za useve i zemljoradnju. A na kraju, potvrdio da je pokisli narod pokazao ljubav i odanost prema državi, Kralju i Otadžbini. Skup nisu mogli da ometu ni antidržavni elementi i komunisti koji su najviše dizali dreku, ali bez nekih većih ekscesa.
Na Kraljevo insistiranje, Uzunović je izračunao da miting košta 10 miliona dinara. Tako je to bilo u truloj Kraljevini... I dok manifestacije prolaze, problemi ostaju. | Jug Srbije je pun paradoksa. Područje je od rata naovamo gotovo ispražnjeno, tako da je etnička granica na jugu Srbije svedena na nekoliko desetina kilometara. Nova komunistička vlast je iz ovih krajeva samo 1945. iselila 25.000 srpskih i crnogorskih porodica, a nijednu šiptarsklu, što je posebno zanimljivo, jer su i Šiptari bili isto toliko siromašni i gladni hleba i zemlje. Cinici bi rekli: Kakvo skandalozno zanemarivanje Šiptara na ovim prostorima!
Možda je ovde nešto drugo po sredi. Varoši poput Crne Trave, Medveđe, Bojnika itd. svedene su na sela sa nepovoljnom nacionalnom strukturom. A tek sela, ona što nisu opustela, svedena su na nemoćne starce. Na jednom kilometru kvadratnom ima područja gde živi tek 20 ljudi. S druge strane, demografska eksplozija Šiptara prirodno traži nove prostore... Ima sela na jugu, tačnije jugoistoku Srbije, koja samo podsećaju da su tu nekad živeli ljudi. Ona koja još životare nemaju puteva, struju su dobili pre godinu-dve, i to još ne sva. Kuće su neokrečene, putevi razvaljeni, šljivici napušteni. Pre neki dan sam, prolazeći tim krajevima, svratio u selo Buvce, nedaleko od Lebana, gde sam u osmogodišnjoj školi, kojoj preti zatvaranje, gledao decu koja nose opanke gumenjake, bele vunene čarape, pletene džepmere sa poderanim laktovima i vunene torbe. Od 1933. godine u selima poput Buvca, Poroštice, Klaića, Štulca, Svinjarice, itd, gotovo da se ništa nije ni promenilo. Možda je taj narod pre neki dan ponovo sanjao miting Nikole Uzunovića.
Jugu Srbije, iznad svega, potrebna je
| paineć, Potrebni su mu.putevi i ljudi
oji će obnoviti napuštene kuće i imanja, Karte Dačene na manifestacije i godišnjice treba uložiti u te ljude i krajeve, pa makar pravili suve daske. I to odmah dok ne bude prekasno i uzalud. Kraj koji je kralj Milan oslobodio od Turaka, a potom „očistio“ od Šiptara, ispražnjen je i katastrofalno zanemaren. Tu siromašni narod još živi u prošlosti, i teško od zaostalosti može pobeći sam. Mitinzi su mu, kako se vidi i po prošlosti i po budućnosti, slaba uteha.
još jednom... še enkrat... ušte endnaš
Pioniri maleni, a
bez ljubičice
Nema više pionira! Odnosno crvenih marama i titovke sa petokrakom zvezdom —
:| za najmlađe. Prođe i prvi posleratni praznik republike bez prigodnih priredbi i poučnih
igrokaza na temu: „Pionir sam, tim se dičim”.
Ni pred praznik nije, doduše, kao ranijih godina, glavna tema bila majstorstvo kako spojiti dane vikenda i priuštiti sebi mali godišnji odmor. Čak se ove godine, za razliku od dve-tri prethodne, manje pominjao i istorijski 1. decembar iz 1918. Valjda zato da bi sve
3 | proteklo u duhu vladajućeg višestranačkog pluralizma, i predstojeći, mada, eto, „odlože-
nih” prvih posleratnih slobodnih izbora, u Srbiji. I dežurni kritičari su utihnuli, sa svojim konstruktivnim kritikama na račun Avnoja i bivšeg nam predsednika J. B. Tita.
Uostalom, sa Titom su novopešeni osnovci rasčistili još 1. septembra, kada su im os-
'vešćeni učitelji rekli da, doduše, ne moraju kupovati nove udžbenike u kojima, inače, nije
na prvom listu odštampana slika Josipa Broza, da nije red ni da cepaju knjigu, ni kulturno, pa će zato biti najpametnije da i mame i tate kod kuće nepoželjni portret slepe sa
prethodnom stranicom. Sve svoje savete dobar broj nastavnika razredne nastave je pro- ·
pratio i konkretnom akcijom: skidanjem slika bivšep najvećeg prijatelja pionira, koje su na počasnom mestu, levo od iable, dugogodišnjim bitisanjem na zidu, ostavile beli oti-
sak.
Nedugo zatim, prvacima su na internoj razrednoj svečanosti uručene pristupnice u Dečiji savez. A da ih niko nije pitao, kao i toliko puta do tada. Učlaniše se, naravno svi listom, a neupućenim mamama i tatama je objašnjeno kako je cela akcija sprovedena radi sprečavanja manipulisanja decom. Zato će mališani težiti miru — kao da su ikada prizivali rat ili mržnju. A sve to simbolom cveta...
1 tako, ovogodišnjeg 29. novembra, ne bi svečanosti u čas Dana Republike i radosti
mlađanih đaka. Neki od njih su sa mamama i tatama otputovali rođacima na selo. Pone- · kog je mrzovoljni deda, neupućen u stvari, zapitao gde su mu pionirska marama i titov-
ka. Međutim,
nekog samo, jer sva ta „neispolitizovana detinjstva” već su vrbovana, re-
cimo, u podm. adak „belih orlova“ ili nešto slično. A njihovi vršnjaci se pojavljuju na reklamnim spotovima mnogih partija, dižu dva prsta u vis, nose zastavu. Pojedinačno, bež zatucanog kolektivnog učlanjavanja prilikom koga bi pevali pesmu u slavu ljubičice i naj-
draže pionirske ljubavi,
Valjda su došla takva, pluralistička, demokratska i. višestranačka vremena, pa najmlađi nisu obavezni da vole samo crveno, da pevaju samo određene pesme, da vole naznačene lidere i u dotičnim stvarima manje slušaju mamu i tatu, a više ideolopizovane učitelje. A mame i tate, sad, imaju neki svoj izbor, što će i pokazati na izborima. Doduše, neki otresitiji đaci uveliko se raspituju o izborima, a jedan prvak, tu ovih dana, beše
mnogo nesretan kad je čuo da neće izaći na
lasanje u svojoj mesnoj zajednici. Kako Vi
možete, a ja ne mogu — pitao je roditelje? ! dobio je klasični odgovor: čekaj da porasteš! Koliko li će biti privilegovan što raste uz politiku, za RV od RBĆJ bol, koji su
„rasli uz ideologiju? (J. P.)
: aun auuu uuu uu „IAA A Cu i mumia “