Borba, 07. 05. 1991., S. 22
22 UTORAK, 7. MAJ 1991. GODINE
Piše: Miloš Mišović
Proces grupi kosovskih Albanaca, održan sredinom 1956. godine pred Okružnim sudom u Prizrenu, jedna je od onih tema koje su dugo uzbuđivale javnost i političku temperaturu na Kosovu, u Srbiji, a i u dobrom delu Jugoslavije podizale do tačke ključanja. To je tema o kojoj se mnogo pisalo i više puta zvanično raspravljalo (uvek iza zatvorenih vrata), ali o kojoj prava istina nikad nije puštena u javnost.
Nedavno je objavljena, a ovih dana i zvanično potvrđena vest da će prizrenski proces ponovo preispitati. Proema onome što je do sada objavljeno Savezno i Pokrajinsko javno tužilaštvo žele da se pokretanjem postupka preispitaju okolnosti pod kojima je marta 1968. godine izvršena takozvana revizija ovog procesa i zbog čega je tadašnji Pokrajinski javni tužilac odustao od optužnice, na Osnovu čega je donesena oslobađajuća presuda osuđenih, koji su već bili izdržali izrečene kazne. ~
Do kakvih će zaključaka doći oni kojima bude poveren ovaj nezahvalni zadatak — ostaje da se vidi. Pisac ovog teksta, koji se i sam bavio istraživanjem ovog i drugih procesa, nije uveren da će | se najavljenom revizijom otkriti prava istina i skinuti poslednji veo kojim je ovaj pravosudni delikt decenijama bržljivo uvijan. Ali je u mogućnosti da sadržajem nekoliko dokumenata prikaže kada i kako je doneta odluka da se prizrenski proces proglasi inceniranim i ko je o tome formalno a ko suštinski odlučio.
Odluka formalno neformalnog skupa ~ -
Ра se prizrenski proces proglasi lažnim i insceniranim odlučeno je posle jednog razgovora na formalno-neformalnom skupu održanom 5. januara 1968.
godine u Centralnom komitetu SK SrbiJe. Kažem formalno-neformalan zbog toga što je svaki od dvanaest učesnika u tom razgovoru imao svoju formalnu funkciju, ali sam skup i njegovi zaključci nisu imali ni zakonsku ni statutarnu Osnovu, što bi praktično trebalo da znači da nikoga nisu obavezivali. Međutim, kao što će se kasnije videti, nije tako bilo.
Suština odluke donesene na tom skupu i definisane u 16 zaključaka, o kojima će kasnije biti reči, izražena je u rečenici formulisanoj u tački 7, koja glasi:
„Obnovu prizrenskog procesa, koji je već politički osuđen, treba svesti na što kraću formalnost: da ga sud oglasi lažnim i insceniranim i donese odluku o rehabilitaciji. Posle toga treba dati jedno saopštenje“. -
Danas teško može da se shvati zašto su se ti ljudi, kako se može zaključiti iz zapisnika sa tog skupa, bez dvoumljenja opredelili za takvu odluku. Ali, кад зе zna da se većina od njih u to vreme пајаzila na istaknutim političkim i državnim ” funkcijama, zbog čega je verovatno i odabran takav sastav, i kad se tome doda vreme u kome se to događalo, može da se pretpostavi da je inicijativa za „preimenovanje“ prizrenskog procesa pokrenuta na drugom mestu, a na ovom skupu joj je data odgovarajuća forma. Naravno, poduprta važnošću mesta gde je skup održan i autoritetom funkcija na kojima su se nalazili njegovi učesnici.
Ali pre nego što pogledamo šta o svemu tome kažu dokumenti, potrebno je učiniti još dve napomene. Prva je lične prirode i tiče se potpisnika ovog teksta. Već nekoliko godina sam u dilemi da li da objavim dokument koji otkriva kako je nastala političko-pravosudna misterija o prizrenskom procesu. Razlog: dvoumljenja bili su ljudi. I to ne oni iz prvog reda, već pre svega ličnosti koje više nisu među živima. A takvi čine bezmalo polovinu učesnika na skupu na kome se raspravljalo i odlučivalo o sudbini prizrenskog procesa. Pitao sam se dugo neću li, objavljivanjem tog dokumenta, učiniti greh prema ljudima koji nemaju mogućnosti da objasne zbog čega su pristali da stanu iza takve odluke.
Kada se pre nekoliko godina u štampi povela rasprava o prizrenskom procesu i njegovoj svojevremenoj „reviziji“, ko-
___RIZRENSKI PROCES — MISTERIJA | ISTINA 1} ovest jednog dokumenta
lega koji je znao da raspolažem dokumentom koji bi mogao da osvetli značajan deo istine o tom procesu, predlagao mi je da iziđem s njim u javnost. Nisam prihvatio tu sugestiju, jer mi se učinilo da još nisu sazreli uslovi za otvoren razgovor o prizrenskom procesu. Po svoj prilici tada ni nadležna tužilaštva, počev od Pokrajinskog do Saveznog, još nisu bila spremna da istaknu zahtev za ob-
'navljanje procesa. Nisam taj dokument
hteo da iskoristim ni u knjizi „Ko je tražio republiku“, iako sam tamo izrazio ozbiljnu sumnju u istinu koju su o prizrenskom procesu izrekle i iza koje su stale najviše političke, državne i pravosudne organizacije Kosova i Metohije.
Sudski proces u političkoj orbiti
Danas, kada je došlo do osetne izmene političke klime, i kada je zvanično istaknut zahtev da se preispitaju okolnosti pod kojima je prizrenski proces oglašen, „lažnim i insceniranim“, smatram da nc postoji valjan razlog zbog koga ovaj do-
Proces politički osuđen: Petar Stam-
bolić
kument, kao deo istine o prizrenskom procesu, ne ti brebalo predočiti javnosti, a i nadležnim pravosudnim organima, ukoliko ga nemaju.
Dokument koji nosi naslov „Beleška“ u stvari je širi izvod iz zapisnika (stenograma ili magnetograma) vođenog na sastanku u Centralnom komitetu SK Sr-
· bije 5. marta 1968. godine. Sastanku je
prisustvovalo dvanacst partijskih funkcionera — članova Pokrajinskog komiteta SK Kosova i članova CK SK Srbije — od kojih su neki bili i članovi Centralnog komiteta SKJ. Petar Stambolić, Dobrivoje Radosavljević, Veli Deva i Fadilj Hodža su bili i članovi Predsedništva SKJ, a Miloš Minić i predsednik Skupštine SR Srbije. Zaključci sa ovog skupa, definisani u 16 tačaka, dostavljeni su svim učesnicima, a uz njih i četvorici funkcionera koji nisu prisustvovali razgovoru (Miloradu Dostaniću, Milanu Zečeviću, Slavku Zečeviću i Rajku Đakoviću), valjda zbog funkcija koje su zauzimali u republičkim organima:
Svrha druge napomeno je da podseti čitaoce na okolnosti u kojima je donešena odluka koja više svedoči o vremenu u kome je nastala nego o razlozima zbog kojih je doneta. Prizrenski proces, odnosno njegova revizija, ne predstavlja glavnu kariku u lancu političkih događaja iz tog vremena, ali revizija tog procesa predstavlja najbolju ilustraciju како је politička moć u tom угетепи vladala nad ljudima i institucijama pravde.
itaocima koji duže pamte neće biti teško da se prisete da je taj proces lansiran u političku orbitu u vreme kada su se bezmalo sve stvari posmatrale kroz prizmu poznatog Brionskog plenuma i kada je nizom sličnih preispitivanja „potvrđena ispravnost politike“ usvojene na tom skupu jugoslovenskih komunista, koji još nije dobio svoju istorijsku ocenu. U tom cilju pokrenuta je i akcija za preispitivanje serije sudskih procesa održanih početkom pedesetih godina u Autonomoj kosovsko-metohijskoj oblasti (tako se tada zvala). A zašto je odlučeno da зе samo jedan proglasi „lažnim i inscenira-
Zašto je nedavno pokrenuta pravna inicijativa za obnovu poznatog „Prizrenskog procesa“? Kako je pre 23 godine grupa od dvanaest politićkih funkcionera Kosova i Srbije odlučila da izmeni karakter tog sudskog procesa i. od njega stvori jednu od najvećih naših posleratnih misterija? Na koji je način sa Javnim tužiocem i sudijama Kosova prethodno postignut sporazum da se proces proglasi lažnim i insceniranim i da se donese odluka o rehabilitaciji? Šta je bio cilj takve odluke i da li je ona bila rezultat savesnog ispitivanja činjenica ili je donesena pod nečijim pritiskom? Da li je moguće da niko od tih „dvanaest političkih apostola“, među kojima je bilo i pravnika, nije razmišljao o posledicama tako grubog kršenja zakonskih normi i pravila moralnog ponašanja? Zašto je pomenuta grupa funkcionera zauzela stav da se lica umešana u prizrenski proces ne pozivaju na sudsku već samo na politič-
“ku odgovornost? Da li je sa svim tim bio
upoznat politički vrh Jugoslavije?
Proces svesti na formalnost:
nim“, a svi ostali ispravnim, čitalac će moći da zaključi iz dokumenata koji sle-
(5
Tokom 1967. godine dopisnici sa Kosova su više puta izvestili da se tamo često pominje sudski proces održan jula 1956. godine u Prizrenu na komc je grupa kosovskih Albanaca osuđena za krivično delo špijunaže. Kaznc koje su izrečene na tom procesu dovođene su u vezu sa Rankovićevom politikom prema albanskoj narodnosti, koja je osuđena na Brionskom plenumu. Međutim, to su više bili nagoveštaji nego Кагеропспе tvrdnje. Ali, i na njih nije trebalo dugo čekati.
Od zvaničnih organa prvo se oglasilo Izvršno veće Kosova ı Metohije. Na osnovu prethodnih zaključaka Skupštine, ono je 9. februara 1968. razmotrilo izveštaj Državne komisije koja je ispitivala zloupotrebe organa Službe državne bezbednosti u Pokrajini. U saopštenju koje je dato posle tog razmatranja konstatovano je da prizrenski proces predstavlja tešku zloupotrebu položaja nekih pripadnika Službe državne bezbednosti u Pokrajini. Naglašeno je da je proces bio „vešto i perfidno aranžiran od strane nekih pripadnika i funkcionera Državne bezbednosti“.
Bilo je to saopštenje u kome je upotrebljeno mnogo optužujućih konstatacija i kvalifikacija, ali je najzanimljivija bila tvrdnja da je sve to učinjeno da bi se pribavili iskonstruisani dokazi „protiv većeg dela političkih i državnih rukovodilaca, izraslih i odanih kadrova iz redova Šiptara u Pokrajini, kako bi ove diskreditovali u očima Partije i naroda“.
Saopštenje je završeno ocenom Izvršnog veća Kosova i Metohije da su se „stekli svi uslovi i politička potreba da se obnovi krivični postupak prizrenskog procesa“ i da je u tom cilju data preporuka pravosudnim organima. Naglašeno je i da je predloženo „odgovarajućim političkim organima da rehabilituju lica koja su imala političke posledice iz OVOg pro-
cesa i da se uzmu na političku одроуог-
5Ков ргосеза o
nost inicijatori i organizatori prizren75 Neupućenoj javnosti naviknutoj u to vreme da joj se serviraju mnoga „senzacionalna otkrića“, izgledalo je da je tim saopštenjem prizrenski proces, kao novootkrivena „politička afera“ praktično okončan, jer Je dobio političku osudu. Sa pravnog stanovišta, međutim, ocene prizrenskog procesa iznete u saopštenju Izvršnog veća Kosova i Metohije bile su neodržive. Posebno je bilo nelogično što se u saopštenju govorilo o „većem delu političkih i državnih rukovodilaca“, a u prizrenskom procesu nije suđeno licima
"ва takvom političkom reputacijom. Za-
tim, čudno je zvučalo i to što je traženo da se uzmu na političku, a ne i na krivićnu odgovornost, ljudi koji se optužuju za teška krivična dela. Ali, pogledajmo kako su stvari dalje tekle.
Sastanak u Centralnom komitetu Srbije
Saopštenje Izvršnog veća Kosova i Metohije objavila je „Borba“ 12. februara 1968. godine, a 5. marta iste godine najistaknutiji partijski funkcioneri Pokrajinskog komiteta SK Kosova i Metohije i Centralnog komiteta SK Srbije u CK SK Srbije sastali su se da raspravljaju „o nekim političkim pitanjima u vezi sa procesima u APKM“. Sastanku su prisustvova-
_li: Petar Stambolić, Miloš Minić, Dobri-
voje Radosavljević, Stevan Doronjski, Kolj Široka, Predrag Ajtić, Mirko Popović, Veli Deva, Fadilj Hodža, Blažo Radonjić, Ilija Vakić i Ilijaz Kurteši.
Prema pomenutom izvodu iz Zapisnika sa tog skupa Stevan Doronjski (sekretar CK SK Srbije) — je upoznao drugove sa diskusijom i stavovima koji su zauzeli na sastanku, održanom 12. II 1968. godine u Pokrajinskom komitetu SKS u Prištini (tri dana posle sednice Izvršnog veća Kosova i Metohije). Tom sastanku su prisustvovali: Stanoje Aksić, Kolj Široka i Stevan Doronjski iz CK SKS, a iz PK SKS Veli Deva, Fadilj Hodža, Blažo Radonjić, Ilija Vakić i Ilijaz Kurteši, zatim jedan broj članova Predsedništva PK SKS i IK PK SKS i članova PK SKS koji rade u pravosuđu i SUP-u. Na sastanku je, pored ostalog, razmatran izveštaj grupe Pokrajinskog izvršnog veća, koja je ispitivala materijal oko prizrenskog procesa. U belešci se o tome kaže:
„Drug Doronjski je izneo stavove i mišljenja sa tog sastanka: da obnovom prizrcnskog procesa nc treba pokretati sudski postupak za organizatore procesa; da prema ljudima koji su pominjani u tom procesu nisu primcnjivane nikakve pravne i političke mere; da je zauzet stav da Kontrolna komisija izvrši političku rehabilitaciju članova SK koji su isključeni tokom procesa. – :
Zaključeno je da Izvršno veće izda jedno mirno saopštenje o tome procesu, pošto je on i ranije osuđen. Saopštenje je izdato i ono je uglavnom dobro.
U vezi sa procesom se postavlja pitanje forme u kojoj će se on obnoviti; uzZimanje na političku odgovornost inicijatora i organizatora tog procesa 1 pitanje u kojoj širini ići na to. Pominjan je Ceda Mijović, ne samo u vezi sa procesom nego iu vezi sa drugim greškama, pa je dogovoreno da se materijal sredi i pošalje Gradskom komitetu SKS Beograda. Sa tim bi trebalo povezati i njegovo držanje posle Četvrtog plenuma CK SKJ.
I pre Četvrtog plenuma:bilo je procesa na Kosmetu na kojima su osuđivani uglavnom Šiptari, pa i to treba razmotriti i preduzeti izvesnu rehabilitaciju. '1DRabalo bi da se oceni kakve sve političke posledice mogu da stoje iza pokretanja ovih procesa i drugih mera na Komitetu u ovom pravcu. Mora se znati da to sve prelazi granice Kosmeta, pa i Srbije, i da ide i van granica naše zemlje. Treba da ocenimo kakva interesovanja i mišljenja to sve izaziva u javnosti. U Srbiji to može da daje političku hranu raznim nacionalističkim elementima. Procesi jedan za drugim, mogu da stvore utisak da se na Komitetu ništa drugo ne radi, već samo organizuju procesi, što naravno nije tačno, da je to neka vrsta revanšizma i sl.
_ Mora se voditi računa da mere koje se
preduzimaju na Kosmetu dobiju širu podršku, ne samo na Kosmetu, već i van njega.“
(Nastaviće se)
FELUTON
O OU RO OU OOU