Borba, 11. 05. 1991., S. 17

| BORBA и

!

Propinjanje političkih dei

|| Piše” · Desimir Tošić

iko nije sanjao da će nas takva ideologija, kao što je bila ideologija marksizma-lenjinizma, udaljavati od sistema objektivnosti, racionalnosti i suđenja u istorijskom smislu. Ali, ne u istorijskom unazad, u po deset vekova unazad, nego u „istoriju budućnosti“ od jednog veka, ili bar u istoriju budućnosti od nekoliko deccnija. Tako i u pogledu naše makedonsko-srpsko-bošnjačko-hrvatsko-slovenačke želje da „uđemo“ u Evropu. Kao da je reč o otvaranju običnih vrata na zgradi. I samo našom željom da uđemo. : Istina, ima tu nekih razlika između severozapadnih i jugoistočnih jugoslovenskih republika. Dok se prve dve slomiše da se prostru pred Evropom, u jugoistočnom prostoru jugoslovenske zajednice još vlada onaj sumnjičavi i optorni duh. Ali, ono u čemu su sve sadašnje republike složne, odnosno i njihove vlasti i njihova javna mnenja, jeste sledeće: svi oni, i pred sobom, i pred jugoslovenskom zajednicom, i pred evropskim javnim mnenjem (ukoliko ih ono uopšte sluša ili čuje), raspinju se od istorijske vizije u prošlosti, vizije o sebi, i naravno ne u nekim objektivnijim okvirima, već svodeći sve svoje „Vvizije o svojoj prošlosti“ na propagandističku gimnastiku. Nema tako velikih istorijskih i „starih“ naroda kao što su jugoslovenski! - I vrlo zaslužnih za Evropu! ~ Možda su u tome pogledu najskrom-niji Slovenci, Jer, i pored izuzetnog dara da sačuvaju svoj identitet u katoličkom

Т

Piše: Dr Milan · Popović

| „Po tom planu (to jest po planu L. Trockoga — M. P.) našoj revoluciji ostaje amo jedna perspektiva: da tavori u SVOim vlastitim protivrečnostima i da trune ina korenu očekujući svetsku revoluciju.“ | (Staljin, J.: Pitanje lenjinizma) Blasfemič'.no proročanstvo, izrečeno u žaru partijske | borbe, pokazalo se kao tačno — privredı no, društveno i političko truljenje došlo je, ı naime, kao krajnja konsekvenca višedeceı nijskog isključenja, zatvaranja i izolacije i-tzv. socijalističkih društava i sistema.

Fanaticima revolucije odnosno tzv. re7 volucije to proročanstvo je u svoje vreme i moglo izgledati neverovatno. Danas to ni(је tako. Ono, međutim, što svakako čudi, ito je — ponavljanje priče o „osloncu na 2 sopstvene snage“ ovde i danas.

„Savezno izvršno veće i vlade uticaji nih država rade, dakle, saglasno. Te drža7 ve mogu da razumem, one imaju svoje iniiterese i ciljeve ali se mora postaviti pitanje » da li su interesi naše zemlje i naših građana sa ovakvom politikom zaštićeni ili ugtroženi.“ (Dr Borisav Jović: Iz obrazloženja )iostavke na funkciju predsednika Predsedn nistva SFRJ, Borba, 21. mart 1991.)

. Kada bi demagogija „oslonca na sopgstvene snage“ bila ograničena samo na 4 pripadnike vrhunske političke elite, razloвура та zabrinutost ne bi bilo. Demagogija o #\kojoj je reč uzima, međutim, masovne razm mere, stvara se masovna psihološka i drumiga baza za neko novo višedecenijsko isMiključenje. Sveopšta pauperizacija, glad i muravnilovka, super-etatizacija, podložniš/Ptvo ı gerontokratija, unutrašnja i spoljašninja mržnja, agresivnost i nasilje odnosno ratovanje, kao i sve opojnija ideologija

|a,spasćnja u liku starih i novih komunistič'kih partija — samo su majvidljiviji spoljaš-..

>

___ ______JUGOSLAVIJA

Zašto još ne možemo u Evropu

lako u Evropsku zajednicu ulaze države | državne zajednice, one već па ulasku moraju da svoju nezavisnost | svoju suverenost počnu гађогау-

Јан

austrijsko-italijanskom moru, nemaju čega mnogo da kažu o svojoj istoriji pre XIX veka. Već je slučaj Makedonije sasvim drugačiji i dosta žalostan. Tu se propinju i nadmeću i bivši i sadašnji rukovodioci u veličanju jednog velikog naroda koji je poznat po tome što se „sam“ oslobodio nacizma-fašizma 1944/45. godine (Crvenkovski) i koji je jedan od „najstarijih naroda Evrope (Gligorov). U Bosni Bošljaci muslimani, posebno politički demagozi, ubiše se dokazivati kako Bosna može biti nezavisna država, potpuno izdvojena iz jugoslovenske zajednice, i to na osnovu istorijskog dokaza što je kao država postojala u srednjem veku. Zaboravljaju za trenutak da ta država nije imala Bošnjake muslimane kao većinsko stanovništvo, a ovo nije bilo „opkoljeno“ dosta svesnim srpskim i hrvatskim stanovništvom, i takođe Hrvatskom, Crnom Gorom i Srbijom.

Najzad, verovatno su dva naroda juгозјоуепзка „najopasnija“ u pogledu sadašnjeg istorizma. Istorijsku grešku iz 1941. godine hrvatsko javno mnenje ponavlja ove 1991. godine: država po svaku cenu, i to na osnovu srednjovekovne države i hrvatskog državnog prava iz modernog vremena, i to sve više izbegavajući da podvuče načelo prava samoopredeljenja naroda (ne država, čak i kada su one zamišljene). Pisac ovih redaka je uvek bio mišljenja, ne želi da kaže koliko godina i koliko decenija — da su naše srpske i, posebno, srbijanske greške „najveće“, ne zato što su drugi u pravu, nego zato što mi Srbi i Srbijanci i ne pokušavamo da saznamo

Žargon periferije

neke činjenice iz razvoja drugih naroda i da ih posmatramo u istorijskoj ravni. Mi, Srbi i Srbijanci i mali smo najveći zadatak, već samim tim što зто газројараћ 1 1510rijskim darovima i SLOBI ki zalaganjima, Zato što smo stvarali istoriju, bili njen subjekat. I mi smo tu omanuli, i danas podbacujemo, ne zbog toga što — (jedno lako propagandističko objašnjenje) — „dobijamo ratove a gubimo mir“, nego zato što ne ulazimo u politiku međunačionalnih odnosa sa ozbiljnošću i poznavanjem problema.

Evropa ima, prirodno, kako je rekao Vaclav Havel u Briselu 20. marta ove godine, interes da integriše preostale evropske

zemlje, jer želi, između ostaloga, da izbegne na svojim granicama „zonu očajanja,

· nestabilnosti i haosa“, ali ona ne može da

integriše narode i države i državne zajednice koje se dezintegrišu i to u stanju „očajanja, nestabilnosti i haosa“, odnosno u stanju građanskog rata. Narodima i državama i državnim zajednicima mora da bude jasno da je Evropa kao zajednica — zajednica integracije, počev sa ekonomskom i završavajući sa političkom. Tu nedavno u Borbi skrenuo nam je pažnju profesor politologije, inače naš zemljak u Ženevi, dr Dušan Siđanski, da dok se „u Evropi granice brišu, ovde se (u Jugoslaviji) prave granice. Ako sve te republike (Jugoslavije) jednog dana žele da uđu u Evropu, moraju

eko Josifa Visarionoviča

Ili: O ponavjanju „oslonca na sopstvene snage“ ovde | danas

nji znaci tog procesa. Ovih je znaka, ipak, već sasvim dovoljno da možemo da zaključimo da postoji i nešto mnogo dublje (od puke političke odnosno partijske i personalne, Staljin-Trocki, Jović-Marković i slične konjunkture) što, u jednom tipu društva, zakonito proizvodi i obnavlja zatvorenu privredu, zarobljeno društvo i svemoćnu državu. U tom smislu, neko je, zaista, oklevetao Josifa Visarionoviča.

2. -

Ono „nešto mnogo dublje“ što zakonito proizvodi i obnavlja zatvorenu privredu, zarobljeno društvo, i svemoćnu državu, po svetsko-sistemskim analitičarima, tipično je i strukturalno svojstvo svake pa i istočno-evropske i balkanske tzv. socijalističke poluperiferije. To je, po ovima, njeno povremeno i „privremeno merkantilističko povlačenje“. Po ovom objašnjenju, naime, tzv. socijalističke privrede bi, od 1917. odnosno 1945. do 1989-90, predstavljale, zapravo, samo još jedan, ovog puta poluperiferan vid iste one protekcionističke doktrine i strategije, što su Je u privrednom razvoju i spoljnoj trgovini, u prošlom veku, već uspešno isprobale skoro sve centralne zemlje. Privremeno isključenje relativno slabijih nacionalnih ekonomija iz svetske kapitalističke privrede i trgovine, zaštita i snaženje tih ckonomija u izolaciji, konačno njihovo ponovno, uključenje u svetsku privredu na jednom višem nivou razvoja i sada osnaženih — tri su glavna i nesporna elementa te strategije.

Ono, međutim, što se pokazalo nespornim i uspešnim u jednom, ne mora se takvim pokazati, i po pravilu se takvim ne pokazuje u drugom vremenu i prostoru. Tako i ovde. Protekcionizam je u prošlom veku davao manje-više dobre rezultate jer Je primenjivan od strane relativno malobrojnih i koliko-toliko ravnopravnih centralnih takmaca, u jednom relativno retkom, ne-zasićenom mcđunarodnom sistemu, u kojem je i prostor:za manevrisanje „bio:relativno veliki. Primenjen.u ovom ve-

ku od strane brojnih i (u odnosu na centralne zemlje) neravnopravnih takmaca sa (polu)periferije, u jednom izuzetno gustom i zasićenom međunarodnom sistemu, u kojem je iščezao ili se bitno smanjio i onaj manevarski prostor — on danas daje veoma loše ili nikakve rezultate. O tome možda najbolje svedoče upravo tzv. socijalističke privrede. Umesto osnažene, one su danas, nakon višedecenijskog isključenja i izolacije, pred vratima ponovnog uključenja odnosno isključenja — veoma oslabljene. ' Nakon spektakularnog istorijskog sloma 1989, međutim, o pravoj prirodi tzv. socijalističkih društava i sistemne bi smelo da bude spora. Njihov pred-moderni odnosno pred-kapitalistički karakter danas je očigledan. Zbog toga ni prilikom eventualnog uključivanja njihovih raspadnutih komponenti u svetski sistem nikako i ne može biti reči ni o kakvom njihovom „nazadovanju“, kako nas plaše i ovih dana, nego samo o njihovom napredovanju u kapitalizam. Pri tome, autor ovog teksta, inače — ukoliko je to uopšte važno ubeđeni socijalist, ima na umu jedan relativno specifičan i manje poznat, ne-mitološki i istorijski, polanijevski pojam kapitalizma odnosno socijalizma (Karl Polani / Polayi): The Great Transformation), pojam koji ove definiše kao „dvostruki pokret“ odnosno kao pokret (kapitalizam) i protiv-pokret (socijalizam) | modernog društva uopšte.

3. |

Što se i pored toga ovde i danas ponavlja priča o „osloncu na (takozvane) sopstvene snage“ treba ipak razumeti. To je zbog teških oštećenja ı trauma u istorijskom biću i svesti, a posebno zbog gubitka osnovne orijentacije u prostoru i vremenu do kojeg (gubitka) je dovelo ranije višedecenijsko isključenje i zatvaranje.

Zbog toga je:sasvim na mestu. i pitanje:

o realnim izgledima odnosno šansama za

SUBOTA-NEĐDELJA, 11-12. MAJ 1991. GODINE |||

da znaju da će tada ponovo morati da brišu granice koje sada prave“.

Dalje, treba stalno imati na umu da, iako u Evropsku ekonomsku zajednicu, ulaze države i državne zajednice, one već na ulasku moraju da svoju nezavisnost i svoju suverenost počnu zaboravljati. Evropa je zajednica naroda u nekadašnjim državnim granicama koje se u praksi brišu: kretanje kapitala i kretanje ljudi je slobodno. Evropa ide ka jednomi idealnom, bar u relativnom smislu, stanju zajednice naroda. Narodi su stariji od država i mogu postojati i bez države, kao što jasno pokazuje slovenački primer u našem jugoslovenskom slučaju. ;

___ 12 зуева izloženog moglo bi se zaključiti dvoje: najpre, da se sva jugoslovenska društva, svi Jugoslovenski narodi i republike, nalaze jednostavno u stanju užasne retrogradnosti; drugo, da takvi narodi ne mogu u načelu da budu primljeni u Evropsku zajednicu, i pored „subjektivnih“ želja tih velikih i najstarijih i najzaslužnijih naroda evropskih kao što su, recimo, Makedonci i Slovenci. Mi se, naravno, možemo braniti činjenicom da su nad nama skoro pola veka vladali jedna ideologija i jedan režim koji su ignorisali nacionalno i koji su nam u tome smislu oduzeli pola veka. Ali ako se tako branimo, valjalo bi u isti mah da to stalno vidimo i da se još upornije borimo protiv istorijskog žadocnjenja.

Srednji vek ostavimo istoričarima, bar oni jugoslovenski narodi koji imaju istoriju u srednjem veku, a kada je reč o našoj budućnosti u XXI veku, verovatno u Evropskoj zajednici — ubrzanim koracima ka njoj, i to ne propagandistički, nego rešavanjem savremenih „mueđunacionalnih,kulturnih, ekonomskih, ekoloških i političkih problema. I stalna borba protiv retrogradnosti koja se zacarila u ovom trenutku u svim jugoslovenskim društvima, teško je reći gde više ili gde manje.

to da se naše raspadnute i još uvek plutajuće komponente bivše tzv. socijalističke privrede, društva i države, ponovo uključe ili, pak, ponovo isključe iz evropskog i svetskog kapitalističkog (odnosno, polanijevski rečeno: kapitalističkog-socijalističkog) sistema.

Zbog relativne izjednačenosti suprotstavljenih unutrašnjih i spoljašnjih sila, odgovor na ovo pitanje je još uvek krajnje neizvestan.

S jedne strane, sve veći je spoljašnji pritisak periferizacije i sve snažniji unutrašnji otpor izolacije: oslabljena privreda, razoreno društvo, država u raspadu, na ovima izrasli mnogobrojni konzervativni odnosno parazitski državni, paradržavni i ratnički staleži — svi oni svom težinom sopstvene egzistencijalne ugroženosti pružaju grčevit otpor bilo kakvom uključenju.

S druge strane, pak, čak je i ograničeni kontakt Jugoslavije sa spoljašnjim svetom od 1960.-ih naovamo, u značajnoj meri povećao kako tzv. spoljašnje tako i tzv. unutrašnje snage i težnje da do ponovnog i punog uključenja ipak dođe. U svakom slučaju, te snage i težnje su danas kudikamo veće nego što su bile 1930-ih odnosno 1940-ih, kada je došlo do našeg poslednjeg velikog isključenja.

Uključenje ili isključenje — još uvek je, dakle, krajnje neizvesno. Jedno je, međutim, sasvim izvesno — sasvim izvesno je da bi posledice našeg. eventualnog ponovnog isključenja iz svetskog sistema 1990-ih bile innogo teže no što su bile 1930-ih odnosno 1940-ih.

Na jednu takvu mogućnost (raspad Jugoslavije kao države na dve konfederacije, sa degradacijom ovih na ekonomski i ukupni nivo takozvanog Trećeg sveta), ovih dana je u Borbi (4.5. maj 1991. str. XIV-XV) skrenuo pažnju i Dejvid Anderson, bivši ambasador SAD u Beogradu, kome se solidno poznavanje prilika u Jugoslaviji ne može sporiti., Da o svakodnevnim apelima iz Evrope odnosno Evropske zajednice i ne govorimo. U svakom slučaju, ukoliko do najgoreg raspleta

_ stvarno i dođe, nećemo se moći požaliti da

i na jednu takvu mogućnost nismo bili na vreme upozoreni. - i