Borba, 06. 09. 1991., S. 14

14 ПЕТАК, 6. СЕПТЕМБАР 1991. ГОДИНЕ

нови МОДЕЛ ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ |

Пише: Момчило Ђорговић

Док су на сцени произвођачи рата и произвођачи утопија, да ли се мир може добити поготову уколико се они налазе у неком флуидном облику саучесништва2 Јер једни стално касне (утописти), други стално напредују (ратовође), а ови који касне омогућавају другима да напредују и, наравно, обрнуто. Ево, опет смо добили „предлог политичког договора“ о будућности земље која све више одлази у прошлост. Овог пута су ту утопију направила три доктора (др Тупурковски, др Дрновшек, др Јовић), чланови политички најслабијег шефа државе на свету, а само пре три месеца уз велике таламбасе била нам је понуђена платформа Изетбеговић — Глигоров, опет о будућности Југославије. Те игре са будућношћу су јефтини алиби за оне који су неспособни да одговоре на дневне компликације, чија се „географија“ сваког новог дана битно мења, за оне који имају рефлексе за визије, али не и за оно што им се догађа испод прозора кабинета. Са тим „нацртима“ и „преднацртима“, „платформама“ и „дугорочним програмима“ затрпавале су нас годинама разне комунистичке комисије симулирајући реалну политику и бежећи од рогобатне стварности. Да ли је дрскост или само показатељ немоћи да се на кишу куршума и „тепихе“ минобацачких граната одговара: „предлогом политичког договора“, који, да невоља буде већа, може само отворити врата новим сукобима2 Коначно, може ли тај колективни шеф државе било кога да измири уколико је сав у раздору дивергентних политичких интереса2 -

И Изетбеговић — Глигоров платформи и предлогу чланова Председништва СФРЈ заједничко је што касне за догађајима. И о једном и о другом предлогу озбиљно се могло размишљати пре три или две године. Оног часа када је ХДЗ створио своју партијску војску, а Словенија одлучила да не уплаћује царине у савезну касу, савез југословенских република као државне заједнице је постао немогућ. Најновији предлог којим би се помирио српски федеални интерес и словеначко-хрватска сувереност је неостварив, јер су они управо генератори садашњег рата. Институционализовати тај предлог значило би институционализовати вечни рат. Јер није вероватно да би Хрватска пристала на то да „њени“ Срби остану у Југославији и са собом однесу добро парче територије (није више у питању Крајина, већ и Барања и део Славоније), поготову уколико све јача струја ХДЗ јастребова сања о Срему, односно Херцеговини као хрватској територији. Као што се ни Србија не би помирила да хрватски и босански Срби остану ван Југославије, и као што Муслимани, а поготову Албанци не би били вољни да остану у тој Југославији без Хрвата и Словенаца. Или би можда Туђман и пристао на овај предлог, уколико је тачна оцена др Борисава Јовића да је његова политика доживела крах2 Али то не значи да ће се ХДЗ одрећи својих амбиција или да неће од Туђмана направити епизоду.

О нереалности овог предлога сведочи и рок за његову операционализацију — до 31. октобра уставни Закон, а до 31. децембра разграничење. Сељаци не могу да разграниче две њиве генерацијама, како онда поцепати и од једне земље направити неколико држава за два-три месеца, а зна се да одређивање тих граница не може проћи без уплитања европских интереса и сфера светских сила2

Најновији предлог је унеколико бољи од платформе Изетбеговић — Глигоров, јер не говори неодређено о „савезу држава“, мислећи притом на све југословенске републике. Овај предлог допушта да тај евентуални савез могу да чине само четири државе — Хрватска, Словенија, Македонија и Југославија и тиме открива реални распоред снага и српске карте (са којима су Словенија и Македонија спремне да се сложе, јер оне добијају неокрњену сувереност), а и смисао обећања Слободана Милошевића приликом потписивања споразума о прекиду ватре да ће „Југославија постојати“. Када се о овом предлогу буде расправљало у Председништву СФРЈ Стјепан Месић ће бити против, јер ни један хрватски националиста се не може помирити да му Србија коју је сањао у границама београдског пашалука дође до самог Загреба. И гротескно, ма колико Срби и Хрвати дуги низ година неће моћи заједно да живе и једни и други ће се трудити да буду што ближи једни другима.

Најбоље је да најновији предлог о будућности остане само једна од утопија (не и последња), него да постане сценарио рата. Препознавање и признавање интереса јесте пут расплета али не и коначно решење.

РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ П СВЕТСКОГ РАТА НЕ ОДУСТ

НЕМАЧКИМ ЛОГОРИМА

)чајничка писма Б

! | | '

i | i

„Заробљеничко питање“ не може се затворити игноранцијом и заборавом Ф Де:

кат-бранилац рата“

„Неће ваљда само Југославија, као држава оставити (без заштите нас 398.000 заробљеника другог светског рата да приватним тужбама на Међународном суду остварујемо право на своје зараде и наднице остварене принудним радом у немачким логорима“ — питање је којим се, у последње три године свог постојања, бави Савез удружења ратних војних заробљеника другог светског рата из југославије, а које је постављено јуче на седници Председништва ове организације у Новом Саду.

Позивајући се на тачку 28. Женевске конвенције, која каже да „она сила која држи заробљенике преузима потпуну одговорност, одржавања, бригу, лечење и исплату зараде ратним заробљеницима који раде у приватним ратним секторима“ — захтевају да им се исплати по 720 немачких марака месечно, колико је, наиме, исплаћено свим савезничким ратним заробљеницима, који су провели на принудном раду у немачким логорима, на основу одредбе споразума о немачким дуговима из 1953. године.

Пола века трагања

Званично формирано удружење ратних заробљеника (30. јуни 1989) улило

је наду да ће, након 46 година неостварених права, не на ратну репарацију или ратну одштету, него на плаћени принудни рад, коначно бити и остварена. Председништво овог удружења се у више наврата обраћало свим надлежним савезним институцијама са молбом да држава Југославија, као једини субјект који на то има право посредује у овим захтевима код владе немачке републике. Сви напори били су узалудни да би из Бона, након једног директног обраћања немачком амбасадору, ратним заробљеницима недавно стигао одговор у коме се тврди „да наплата потраживања за сада не долази у обзир јер је питање веома сложено“. Схватајући да су и овом приликом препуштени сами себи, одлучују се можда на последњи очајнички корак, упутивши писма председнику Француске Франсоа Митерану (који је и сам био заробљеник у немачком логору), те председнику САД Џорџу Бушу и влади Велике Британије, тражећи макар са ове стране, победничке и савезничке у другом светском рату — трунку разумевања. У писму упућеном америчком председнику се наводи: „Ми смо одмах после пуча у Београду од 27. марта 1941. године били мобилисани и већ од 6. априла ратовали

против НЕ ких савезк: жени са ф ражени стс жаније и ! свет дотле): смо у зарк: четири ге; но 15. мају штитио, 6 смо моглт организав испуњава вим стату за циљев! упутствим

гове који ! ју, него ок нео законе тила потрб ресирају 6 бијала ис:

Ми схиа Бушу, да | ту 7.000 ве љеника С: стога ште држављан твовали У комуниси СССР. Пас држави Ej обратити;

5 SSS > ~ 3 S ДРНОВШЕК И ЈОВИЋ НИСУ НИ ОДГОВОРИЛИ — ДА ЛИЋЕ МЕСИЋ: Заробљеници +