Borba, 25. 10. 1991., S. 19

GR

КИТОВА

REDITELJ BRANKO PLEŠA O NOVOJ POSTAVCI „BELE KAFE“ U JUGOSLOVENSKOM DRAMSKOM POZORIŠTU

Ples senki smrti

Diktatom nacionalnih kriterijuma u sada bivšoj Jugoslaviji rođeno je dete političkih nacionalnih kriterijuma Које je etatistički organizovala politička vrhuška e Nisu slovenačka pozorišta kriva što je Sterijino pozorje bilo mesto metanisanja svemu što je sa onih strana došlo |

Za dva dana i Beograd će dobiti svoje scensko pročitavanje najnovije drame Aleksandra Popovića „Bela kafa“. Posebno je intrigantno što je na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta postavlja reditelj koji je upriličio i sjajnu paraizvedbu ovog komada u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu početkom ove godine. Zato se prvo pitanje reditelju Branku Pleši samo od sebe nameće: |

Vaše postavke komada Aleksandra Popovića uvek su donosile i značajne pomake u nekim novim elementima Popovićeve dramaturgije. Hoće li tako biti i sa ovim ponovljenim pročitavanjem „Bele kafe“? — U svom zanatu reditelja odavno nastojim, koliko mi je to prilikama i mojim svakako ograničenim sposobnostima omogućeno, da se što adekvatnije izrazim samim piscem, njegovom literarnom kreacijom, njegovom dramaturgijom. U svakom slučaju, ponuđeni dramski tekst, kao inicijalni predložak, zavisno od mog sopstvenog iščitavanja i pozorišne pismenosti, na neki način formira i dramaturgiju scenskog kazivanja predstave koju režiram, u datim okolnostima, a za one stvaralačke glumačke individualnosti sa kojima ću se, tokom nekoliko meseci, baviti tim autorom i njegovim delom. Domoći se višeslojnih značenja u mehanizmu pozorišnog označavanja i uprizoriti u jedno celovito, novo i čudno scensko ostvarenje literaturu dijaloga — to je jedan od osobenih zadataka reditelja.

Pitanja bez odgovora

I posle ovih postavki koje ste pomenuli s pravom, mislim da nam predložena dramaturgija, komad Aleksandra Popovića, uvek iznova postavlja pitanja. Često i takva na koje teško ili nikako ne nalazimo odgovore. Ako se mojim režijama „Razvojnog puta Bore Šnajdera“, „Ljubinka i Desanke“, „Kusog petlića“ i „Bele kafe“ tako blagonaklono pripisuje da su donosile i značajne pomake u nekim novim elementima Popovićeve dramaturgije, ako ih je, dakle, odista i bilo, svi su oni posledica mog pozorišnog verovanja da i ti i drugi Popovićevi tekstovi, a ovi možda ponajviše, predstavljaju za pažljivog čitača dela zgusnute, svojevrsne i začudne poetičnosti, često su poezija sama. Hoće li biti išta od ovoga u mom novom iščitavanju „Bele kafe“ ostaje, zaista, da se vidi i proceni. Ali, mogu da Vam kažem da sada, već pri kraju rada na ponovnoj režiji ovog komada u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pomišljam da je „Bela kafa“ zaslužila još jedno i novo i drugačije čitanje.

Sa završnim „rastur-kolom“ početkom godine ma sceni Srpskog narodnog pozorišta vizionarski ste anticipirali sadašnji dans-makabr na jugoslovenskoj sceni. U šta je zagledana završnica ove nove postavke? — Iznenadilo me je kada sam posle praizvedbe „Bele kafe“ u SNP-u pročitao u novinskim napisima da je to „rastur kolo“ doživljeno kao anticipacija, kako kažete, Ovog plesa smrti koji se igra, na svu žalost, na jugoslovenskoj političkoj sceni, plesa smrti u koji je naš narod uvučen, prisiljen, i kao da mu za tragediju nisu dovoljni smrt i pokoji, nego su ga iz mraka prošlosti dočekale ideologije „Nove Evrope“ u uniformama i krvavim znamenjima za koje smo, ali ne svi, naivno verovali da pripadaju istorijskom zaboravu.

Metafora naše nove predstave u JDP, kojom smo želeli da zatvorimo stravične i mračne teme Popovićevog komada, takođe neće biti jednoznačna — bar se nadam. Ako

je predstava u Novom Sadu bila iz kosmičkih snoviđenja lika Crkve Ružice, „Bela kafa“ u Beogradu svoju završnu metaforu izvlači iz lika komuniste i borca NOB Srđe Zlopogleđe, visokog oficira i Titovog funkcionera. Vrlina te završnice biće ako nam se bude priznalo da smo bili tačni, iskreni i istiniti, jer bi umanjili svaku vrednost predstave ako bi ona bila dnevno politička. Uostalom, ako i u njoj zapazite određenu anticipaciju, pogled unapred, znajte da je ona bila zamišljena čitavih pola godine dana pre ovih dramatičnih događanja. Uz epitet „antologijsko“ za to završno kolo, Vi ste skoro od svih Kkritičarskih pera pobrali visoke ocene za rediteljski učinak u novosadskoj „Beloj kafi“.

Posleratna mimikrija

_ — Ograničimo se, iako nije sasvim pravedno, majstore eskivaže u

JU

pozorištu. Nisu samo oni toliko krivi, po mom mišljenju. Oni su jadan proizvod komunističkog sistema u kome se birokratizovanom, a time u neku ruku i suženom svešću, diktovalo ne samo šta i kako nego i ko! Nemojmo samo misliti o onim takozvanim malim ljudima, o onima čija je umetnička, ljudska, moralna eskivaža bila posledica uticaja velikih i moćnih. Nemojmo takođe misliti ni na one najuglednije i one najuspešnije, zato što su se uzdigli samo zbog toga ih sumnjičiti kao moralne ekvilibriste iako među njima ima i takvih. Ne, stvar je u tome što je prošli sistem i

· u pozorištu stvorio ono što bi se

moglo nazvati promiskuitetnom ličnošću. Ako govorite o neverovatnoj eskivaži, dozvolite mi i da je dopunim i neverovatnom mimikrijom, kojoj je vreme od rata naovamo posebno pogodovalo. Treba govoriti o obrtanju ćuraka, o presvlačenju, o otužnom kameleonstvu. Ali to bi već morale biti stvari etike i morala.

Već decenijama ste svojim vrhunskim umetničkim rezultatima prisutni na raznim jugoslovenskim smotrama. Sigurno ste već iskusili koliko raznorazni nacionalni kriterijumi diktiraju konačne „umetničke“ ocene žirija?

— Diktat nacionalnih kriterijuma u sada već bivšoj avnojevskoj Jugoslaviji rođeno je dete političkih, nacionalnih kriterijuma, koje je etatistički organizovano Sprovodila politička vrhuška u svoje vreme. Ako govorimo o nacionalnim kriterijumima na dva najrelevantnija jugoslovenska pozorišna festivala, na Sterijinim igrama i sarajevskom MES-u, ti su se uticaji osećali decenijama. I to i te kako osećali, bili su jako delotvorni i za umetničko priznanje osiromašili ne samo jednog umetnika. Sterijino pozorje je decenijama imalo na čelu jednu političku ličnost, čije uticaje ne želim da komentarišem, koja je svojim „kriterijumima“ možda manje učinila za svoju naciju ali je zato dosledno negirala sve novo i slobodno.

Zaslugom idolopoklonstva pred jednom republikom, čiji jezik i nisu dobro poznavali, mnogi beogradski uticajni podanici te kulture, neki od njih i birani funkcioneri Sterijinog pozorja, nametnuli su nam

sliku čisto provincijske replike takozvane avangarde, kao nedostižni vrh pozorišnog umeća — i to skoro pune dve decenije! Nisu slovenačka pozorišta kriva što je Sterijino pozorje bilo mesto metanisanja svemu što je od tih strana došlo. Zasluga je šmekerskih udvarača među kritičarima svih nacija, a najviše, rekao bih, baš beogradskih. Ni na MES-u nije bilo izuzetaka, i tu su se igrale iste nacionalne igre za koje smo unapred znali u kakvo će se rastur-kolo sve pretvoriti. Rastur-kolo je proletos završilo i Sterijine igre. Poznavajući naše prilike, nema za pametnog tu nikakve nepoznanice. Nacionalno se, konačno, pokazalo kao nacionalističko, i to nacionalističko je posuvratilo sva svoja lica i postalo užasavajuća, zastrašujuća i nadalje preteća maska plesa smrti. Jadan narod. Jadni narodi. Ali, pozorište mora ponovo postati nacionalni hram umetnosti. Deo ljudskog bića, njegova osunčana strana. Zato nam je nužno prepoznavati suštine. One nisu ni u festivalima, ni među onakvim priznanjima kritičara, ni u nagradama. Ko je jednom u pozorištu doživeo uzvišeni trenutak duhovnog prosvetljenja, on će znati šta je bit, suština teatra.

Milutin MIŠIĆ

PETAK 25. OKTOBAR 1991. GODINE 19

IZLOŽBE

Duh vremena

Tradicionalna izložba „Svet u kome živimo“ u Galeriji beogradskog Doma JNA, „Duh vremena“ grupe „Mag-

net“ u Generala Ždanova 30 i fotogra SKC-a

s...“

rovića u „Srećnoj galeriji

Svet u kome živimo? Duh vremena? Asocijacije koje ovo izaziva su krajnje mračne i brutalne, sem ako čovek nije pijan, ili i jedno i drugo „vidi“ kroz neku svoju izolovanu fikciju koja je daleko od svake (ma i slučajne) veze sa realnošću. Ali, može li se uopšte ko otrgnuti aktuelnom ozračju na ovim našim terenima (?), posebno ako su dve rečenice s početka teksta i zadate teme dveju aktuelnih likovnih izložbi u Beogradu.

Može. Bio bi odgovor sudeći po tradicionalnoj izložbi crteža „Svet u kome živimo“ Galerije beogradskog Doma JNA. Crtež „suv“ ili kolorisan, korektan i bez značajnijih iskoraka u likovnom smislu, sem ako nije reč o delima Marka Kratkohvila. Sumorna stvarnost ostavila je tra-

a u crtežima Velimira Matejića („Posle bitke“) i Zdravka Velovana (krikoliki „Govornici“) ali tek pravi titraj nutarnjeg ekspresivnog naboja može se naslutiti u onom (crtežu) Miroslava Bogojevića („Strah“).

Tako će i „Duh vremena“, što je naziv najnovije izložbe agilne grupice beogradskih likovnjaka

je Dragana Pet-

„Magnet“, prohujati mimo njihovih, izloženih eksponata u sjajnoj (najstarijoj) beogradskoj „tepiharnici“ u General Ždanovoj 30. Ipak, u ovoj radnji će se snažno osetiti duh vremena, ali jednog drugačijeg: — nomadskog, koje čvorujući ručno izuzetne perzere — utkiva apstraktno: energiju svog tvorca i proteklih vekova. Tako, bar na tren jedan stvaran, ne fiktivan duh vremena svojim zračenjem, pružit će predah izmučenoj duši. Izložba (kolor) fotografija Dragana Petrovića u Galeriji SKC „Srećna galerija“, „portret“ je jedne „periferijsko-seoske svadbe. Ali, ona, bez pretenzija, zapravo, priča o setu u kome živimo ili duhu vremena. Brutalno i direktno. Sekvence „svadbarskih zbivanja“ posmatrano ponaosob, van celokupnog sleda događanja — slike su i nutarnje tenzije, očaja pa i beznađa, tako prisutnih u vremenu u kojem živimo i duhu kojem je sve: teže da se koncentriše na neke izolovane ili fiktivne (unutarnje) svetove. Savo POPOVIĆ

I Filharmonija za „Bože pravde“

Beograd. — Članovi orkestra Beogradske filharmonije uputili su pismo Vladi Republike Srbije i ministru kulture Radomiru Šaranoviću, priključujući se predlozima za izbor himne Srbije. Izjasnili su se u prilog prihvatanja „Bože pravde“ kao himne Srbije, naglašavajući pored ostalog da ova himna, zapravo, postoji od 1882. godine i u sebi nosi sva svojstva osećanja srpskog naroda i dokaze naše državnosti i trajanja.

Pismo su potpisala 64 člana Filharmonije.

P. A.

„David“ zaštićen

staklom

Firenca. — Mikelanđelova statua „David“, opravljena je ovih dana i biće zaštićena staklenom „pregradom „visokom metar i po, saopštili su zvaničnici Muzeja u Firenci.

Statua Davida, nastala između 1501. i 1504. godine, visoka je četiri metra i isklesana od jednog komada mermera. Nalazi se u „Galeriji del akademi-

ja“ u Firenci. (TANJUG)

POSLE MNOGO OTKAZIVANJA

Najzad, opet,

Beograd. — Posle silnih najavljivanja pa odgađanja u poslednjem trenutku, danas u 20 časova definitivno se otvara Muzej jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj ulici. Od sutra kreće redovan program.

Prigodnu besedu najpre će reći Milorad Unković predsednik Skupštine grada Beograda a potom i Stevan Jovičić v.d. direktor Jugoslovenske kinoteke. Potom će zvanice moći da vide „Sa verom u boga“ ostvarenje Mi-

Kinoteka

hajla Al Popovića iz 1932. godiпе. Po završetku projekcije u holu bioskopa biće predstavljena knjiga o našem doajenu, Mihajlu Al Popoviću, i video kaseta „Sa verom u boga“.

Na kraju svečanosti biće presečena vrpca i na ulazu knjižare „Kaza libra“ (u holu bioskopa) u kojoj će publika verna sedmoj umetnosti moći da kupi knjige, časopise, plakate, fotografije...