Borba, 28. 02. 1992., S. 20
20 ПЕТАК, 28. ФЕБРУАР 1992. ГОДИНЕ
КУЛТУРА
БОРБА
СИНИША КОВАЧЕВИЋ О СВОЈОЈ НОВОЈ ДРА-
МИ „МИЛАН НЕДИЋ“
Ухле
Ље ИЗ
'ДОВИЧКОГ винограда
Бојим се, а то и јесте српски усуд, да се одређене ситуације понављају сваких двадесет до педесет година 0 У Недићу је смештено изузетно много памети, стрпљења, здравог разума, добрих процена — у оној мери у којој је то и у Милошу Обрено-
вићу
Ускоро у Звездара театру почињу пробе нове драме Синише Ковачевића „Милан Недић“. Да ли ће интерпретација кренути од циничног обраћања надобудног победника и суровог иследника Недићу са „хајде српска мајко“, или од поднаслова драме „народна трагедија“, те да ли поднаслов одређује жанр или личност драме, питамо Синишу Ковачевића. Кад је реч о жанру, овај мој комад је трагедија по дефиницији, он је и трагедија главног јунака и трагедија народа којем тај јунак припада, а волео бих кад би у придеву народна садржавао и ону комуникативност коју реч народна подразумева:
Задржавате ли и даље свој досадашњи однос између историјских факата и драматуршке надградње, третирате историјске податке тек као полазишта за самосвојно трагање за људским и етичким аспектима драме2
— Управо тако: Постоји одређена количина факата која служи као нека иницијална ситуација. Све друго је надградња. Да није тако, онда би се оно што пишем, мислим на потпуно поштовање факата, звало фељтон или би представљало нешто између семинарског рада из историје и примењене литературе. ја себи ласкам да пишем аутентичне драме. Да напишем драму о Милану Недићу понукало ме управо оно драмско, етичко и потпуно људско, што он као, несумњиво трагична личност, нуди. Због тога је драма ослобођена свега што није последица његовог драмског делања и његове трагичне кривице. Зато се драма смешта унутар његових најближих, дакле унутар његове породице и, рекао бих, унутар њега самог.
Ваш Милан Недић казује доста и данас присутних идеја: од тога да се не треба увек дрчно супротстављати јачем, до тога да је коначно дошло време да Срби иду својим путем и да гледају својим очима, да Српкиње треба да престану да рађају комунисте, а Хрватице Хрвате, да смо се сад уортачили са њима и никад више ...
— Бојим се да то и јесте српски усуд, да се одређене фразе, речи и реченице понављају сваких двадесетак до педесет година. У Недићу је смештено изузетно много памети, стрпљења, здравог разума, добрих процена, прагматичног, и он је по свему један апатичан Србин. У оној мери у којој је то и Милош Обреновић. И, заиста се код њих двојице могу у политичком поимању и делању повлачити врло прецизне паралеле, са тим, логично, што је Обреновић у том свом делању имао много више успеха или историјске среће. Или, и једног и другог. А то што неке реченице које ђенерал Милан Недић изговара пре педесет година имају своју историјску исрифи-
кацију, то и јесте оно што га чини трагичним: И, дабоме, паметним и далековидим. С друге стране, то што те реченице звуче као да су изговорене јутрос, за то нисмо криви ни ја, ни Недић.
У светлости оваквог прочитавања очитује се да је Србији у њеној трагичној историји заправо мањкало овако великих личности које су биле спремне да, зарад интереса народа, жртвују свој лични и породични живот, етичке принципе и политичку каријеру2
— Чини ми се да још од вре-_
мена краља Петра 1, Николе Пашића и Лазе Пачуа није било таквих људи. Врхунска или виеока политика, ако је права, подра-
НЕДИЋ, ПОНОВО АКТУРЕЛАН: Синиша Ковачевић
зумева управо оно о чему говорите. Њене цехове плаћа породица, плаћа је сам политичар одсуством свега што се зопг и емотивно и приватно, ти цехови се, ако хоћете, плаћају и из властитог буђелара .. А дешавало се управо супротно. Држава која је политички заступа, у овом случају Србија, служила је као крава музара. Или, као удовички виноград ... Да се накупи што више, да се деца и унуци ухљебе, да се дође до кућа по елитним квартовима, да се отме и награби ... Ово што говорим једнако важи и за предратне и послератне политичаре. Мислим на други светски рат. О оним кавурмашким и јагње-геноцидним башибозлуцима нећу ни да говорим. Оно у шта ја хоћу да верујем је да нису сви такви, да има оних поштених и посвећених и да ће се колико сутра појавити. На крају, хоћу да кажем нешто што ме чини изузетно задовољним и срећним. Улогу Милана Недића игра господин Дани-
ло Стојковић. Милутин МИШИЋ
МЕРА ЗА (КАМЕРУ
[ифра за мртве
и праведнике
На НТВ Студију Б кренуо од 10. фебруара циклус домаћег филма насловљен „Преиспитивања“, нудећи 37 остварења из периода 1947-1969. Обнародовано је и објашњење: филмови „нису поређани ни по уметничком, ни по политичком, ни по било ком другом критеријуму, поређани су по хронологији“, а жеља састављача је „да се ти филмови доживе као наше филмско благо, без обзира да ли се неком неки од филмова допада или не...“ |
So far so good. Недоумице, међутим, рађа чињеница да се (помињући критеријум по ком су филмови поређани) ништа не казује о оном по ком су бирани. А баш тај критеријум шкрипи.
„Преиспитивања“, рецимо, обухватају само дела из продукције „Авала филма“ (па би тачнији наслов био „Преиспитивања Авалине производње“), што (с обзиром на низ важних пројеката остварених у „УФУС-у", „Кино клубу Београд“, „ФРЗ-у“ односно „Центар филму“, „Дунаву“, „Неопланти“ итд) представља суштинско ограничење и предмета и карактера циклуса. 5
Даље, из „Авалине“ ризнице изостали су не само најзначајнији домети обухваћених стваралаца („Сам“ Погачића, „Човек из храстове шуме“ Поповића, „Узрок смрти не помињати“ Живановића итд), него су потпуно мимоиђени аутори (Макавејев, Петровић, Јовановићева, Јанковић, Стојановић итд) без којих било каква презентација српског филма једноставно није ваљана. У циклусу се пак налазе дела („Језеро“, „Сви на море“, „Острва“, „Бекства“, „Боксери иду у рај“) којима се тешко може дати предност у односу на „Заседу“, „Јутро“, „Скупљаче перја“, „Човек није тица“, „Вране“, „Празник“, „Свети песак“ и још многе).
Стога овај циклус тешко удовољава наслову (преиспитивање је, ваљда, поново, критичније и домишљеније испитивање), још теже додатној смерници (реч наиме није толико о „нашем“, заједничком „филмском благу“, колико о „нечијем“, приватном поимању тог блага).
А зашто само године између 1947. и 1969, због чега 37, односно баш ових 37 наслова2 Из понуђене, прилично крње ретроспективе посвећене „Авали“, одговори се не дају наслутити.
Ti
Сврби ме разговор што га је пре пар седмица, гостујући у Београду, Звонимир Чичак обавио са водитељем и гледаоцима НТВ Студија Б. Од паметног језуите увек понешто научиш. И све би до краја било лепо, да се господин Чичак (И ти сине Бруте!) није оклизнуо на питању о Јасеновцу. Оклизнуо мислећи да се извадио, то јест на питање не одговарајући, већ га елегантно отклањајући у прошлост, као нешто од чега данас и овде има много важнијег и прешнијег. Можда. Но на такво питање мораш одговорити. Овако или онако, кад тад. Ради себе самог, наравно. Па се питам, да ли је господин Чичак читао „Доктора Фаустуса“ Томаса Мана2 Ако јесте, ваља му читати поново.
III
У Дому Омладине, Шербеџија даље игра своју досад најважнију улогу: Бертолта Брехта, писца „Мајке Храбрости“, човека ког је фашизам могао прогнати, но није успео ни заплашити нити надвисити. А у „Јадрану“ још увек Карановићева „Вирџина", на (ретко заједничко) задовољство и публике и критике. И још се, као врхунац нашег визуелног маркетинга, над улазом у биоскоп вијори овлаш прикачен чаршав с намаланим насловом филма...
IV
Видео касета седмице је „Човек звани храброст“, издање „Југославија филма“. У тој ратној хроници, сазнавши из дешифроване немачке поруке за ужас намењен Ковентрију (а пошто Швабама никаквом акцијом не треба одати да је шифра проваљена), Черчил резигнирано закључује: „Они ће бити мртви, а ми, ми ћемо бити у праву“. Ђаво да га носи, звучи некако познато.
И актуелно. = Ранко МУНИТИЋ
борба у биоскопу и испред њега
Мачо под феминистичким мачем
„Убојите мисли“ редитеља Алана Рудолфа (улоге: Брус Вилис, Деми Мур,
Глен Хедли)
Забавно препуцавање брачног пара Вилис-Мур, које је овековечено и на страницама наше популарне штампе, почело је када се лепушкаста Деми сликала нага у поодмаклим данима своје друге трудноће а дежмекасти и проћелави Брус одговорио својим нагим портретом у истој пози са домонтираним стомаком. Филм „УБОЈИТЕ МИСЛИ“ сниман је пре и после порода Деми Мур, која је и продуцент овог филма, која је искористила то своје право да у филму у који је уложила новац убије ни мање ни више него управо свог мужа. Прича о две пријатељице, аутловке (ошоу/ — одметник) како би то рекла једна млада београдска критичарка, наслонила се на тренд новохоливудских феминистичких филмова чији је кумир „Телма и
педоштиси,
Бидео новитети
ТЕМПИРАНА БОМБА (Титеђошђ), режија: Ави Нешер, улоге: Мајкл Бин, Петси Кенсит; издавач РЕХТМ.
Od vremena kada je igrao u „Terminatoru“ Majkl Bin nije previše zaokupljao pažnju publike, budući da su ga producenti — naročito oni skupih projekata — uglavnom zaobilazili, nametnuvši mu vremenom poziciju jedne od najnerealizovanijih potencijalnih holivudskih zvezda. Pretpostavke o tome šta bi bilo da je bilo, svakako su nezahvalne, ali glumačka pojava i energija Majkla Bina, koja još jednom, na konkretnom primeru „Tempirane bombe“, gotovo determiniše film u kojem igra, ostavljaju sasvim malo prostora za
Briljantan akcioni triler, sa onom dozom naučne fantastike koja je uobičajena u modernom Holivudu — i visiokobudžetnom i niskobudžetnom — i priču čini dovoljno utemeljenom u haos realnosti, „Tempirana bomba“ je tipičan — po danas sve utemeljenijim kriterijumima — videofilski, moguće i kultni naslov, koji bi u „zlatna bioskopska vremena“ nedeljama punio salu beogradskog „20 oktobra“. Ovako, mada nesumnjivo atraktivan, film je i u SAD realizovan samo u ograničenom broju bioskopa, sa jedinim načinom komunikacije sa širom publikom preko video rekordera. Što je, uostalom, sudbina čitave jedne vrste filma.
D.P.
)
Луиз“ егзалтирано прихваћен, прослављен и хагеографисан на овогодишњем Фесту. Деми Мур и Глен Хедли, одличан су пар савремених америчких жена са свеукупном комбинацијом фрустрација ниже-средње класе, а Брјус Вилис, са
сјајном маском, мачо морон који
плаћа цену новог освешћења лепшег пола у новом свету. Овом активном трианглу прави звук даје тек бриљантни Харви Кајтел (полицајац у „ТЕЛМИ И ЛУИЗ“, полицајац у „УБОЈИТИМ МИСЛИМА“) који по хиљадити пут објашњава да супериорност холивудског глу-
Филмеки барометар
БЕОГРАД — БИОСКОПИ ТОП 5 ове недеље
1. ВИРЏИНА (Центар филм)
2. ДЕЛИКАТЕСНА РАДЊА (форум) 3. УБОЈИТЕ МИСЛИ (Тиск Vision)
4. ГРАДСКИ КАУБОЈИ (Ванс) 5. ЧУВАР ГРАДА (М1асот)
ВИДЕО — ТОП 5
1. ПЕПЕЉУГА (Рго У лоп)
2. МАНЕКЕН У АКЦИЈИ (М експорт-импорт)
3. ЧАСОВИ ОЧАЈА (Рехтп)
4. У ИМЕ ЉУБАВИ — БРЕНА И БОБА (Фивет)
5. ТЕСНА КОЖА 2 (ФИТ)
укупно 6.787 2.799 1.705 1.675 1.140
27.759
5.990 1.949
1.675 1.823
мишта почива на максималном искоришћавању датог простора. Режисер филма Алан Рудолф дуго се мучио у мемљивој сенци величине Роберт Атлмана, код кога је почео каријеру асистентуром у „Нешвилу“. Његови први филмови су настајали под продуцентском паском Алтмана и што је још горе под несносним утицајем поетике његовог барока. Али, како је каријера Алтмана тонула све ниже и ниже, тако се Рудолф све више окретао сопственим световима који су почели да дају све више и више. Прекретница настаје управо са његовим најкатастрофалнијим филMOM TROUBLE IN MIND, HaKOH којег следе два изузетно симпатична остварења МАРЕ 1М НЕАМЕМ, комедија из живота после смрти са много рокенрола и „НЕУХВАТЉИВА ЉУБАВ“ (СОМЕ АТ ГАКСЕ) љубавна комедија са људима који траже љубав не знајући да им се она налази под носом. Његова каријера је доказ да ако истински волите филм, једном нешто из тога мора да изађе. А брачном пару Вилис-Мур жеслимо нову принову у фамилији. Динко ТУЦАКОВИЋ
RR. a e