Borba, 04. 04. 1992., S. 22
(|| 5ЈВОТА-МЕРЕЈЈА 4-5. APRIL 1992. GODINE
Stub srama po.
Nacionalni izdajnici, danas i ovde
оазе јр a mu ~
силе сашаште озегшии сљесшит- паници. сам _зотњљи "rs O uwca=
ТЕМА
пење желио оштете
Priprema: Zdenka Aćin
Desanka Pešić: Prva Srbija — militantna, agresivna, primitivna, opijena prošlošću — danas je, na žalost, brojnija i glasnija, a pred drugom Srbijom — pacifističkom, demokratskom, civilizovanom, odbojnom prema ekstremizmu — je budućnost. Svetlana Velmar Janković: Padamo u psihološku zamku totalitarizma kada lako pristajemo da ne razlikujemo istinu od laži i da hitro uperimo i svoj prst na onoga koga optužuju. Borka Pavićević: Sloboda je tamo gde se pitanje „izdaje“ ne postava. Jelena Sanlić: Paraaigma nacionalne izdaje se uvek javlja u vremenima iskup|jenja za sopsivenu nemoć Zorica Jevremović: „Arkanovština“ je samo literarna izmišljotina Iaika, poput one o „ostacima zaklanog naroda“. Sveflana Knjazey: Apsolutno mi je fuđ pojam nacionalnog interesa sveden па samo jednu dimenziju, pa mi je tako !ud i pojam nacionalne Izdaje
Srbije koje se ne razumeju
Dr Desanka Pešić isloričar
a li je pitanje nacionalne izdaje
stvar pravne, političke, ideološke
ili moralne norme? Ili svega toga zajedno? I kako danas suditi o izdaji kada su se raspale, ili su u raspadanju, sve prethodne kategorije na osnovu kojih su se te norme formirale (država Jugoslavija, politička ideologija, pravni i politički sistem itd.) a nove su tek u procesu stvaranja? Mi čak nemamo danas ni državu Srbiju, a i u istoj Srbiji imamo, sa političkog stanovišta, bar dve Srbije, da parafraziram tezu dr Latinke Perović o dve Srbije pre prvog svetskog rata (vidi: Republika, Beograd, br. 17, 1-15. april 1991.): jednu, militantnu, agresivnu, regresivnu i primitivnu; drugu, pacifističku, demokratsku i civilizovanu; prva, opijena prošlošću, hrani dušu mitom i slavom svojih nacionalnih junaka, careva, kneževa i kraljeva; druga, savremena, evropeizirana, okrenuta je sadašnjosti i budućnosti; prvoj je nacionalna ideologija, sa snažnim nacionalističkim jezgrom, osnovna politička, i uopšte duhovna, okupacija; druga, razborita i racionalno formuliše nacionalni interes kao
ae ==—==<<zm=+—1đZ—đK<—o—K———=—=—
Čak i ako bismo izdvojili samo jedan i najbitniji kriterij — nacionalni interes — morali bismo se upitati: a koja to Srbija definiše taj interes? Kojoj od njih možemo pokloniti veru kako bismo izdajstvo tog interesa nazvali „nacionalnom izdajom“?
Dr Desanka Pešić [o=="nsniz=" cas" SrDurssnrsuramsoSnupn=z5"22 55 |
deo opšteljudskog i demokratskog interesa; prva, zaslepljena i isključiva, žigoše svaku razliku kao jeres i izdaju, a svakog neistomišljenika — nacionalnim izdajnikom; druga, odbojna prema ekstremizmu, isključivosti i nasilju, protivi se svakom emotivnom, iracionalnom i neargumentovanom suđenju... Prva je za sada, na žalost, brojnija i glasnija, pred drugom je budućnost. Osim toga, između te dve Srbije, koje se isključuju, ne razumeju i međusobno preziru, postoji i treća, lako uočljiva: vlastodržačka Srbija. To je Srbija čija je „aktuelna politička vlast” sačuvala, pa, možda, i usavršavala, metodologiju vladanja prethodnog političkog režima i u tome je ona i najviše i najesencijalnije — staljinistička. Jedan od nasleđenih metoda je i diskvalifikacija političkih oponenata. U zavisnosti od aktuelne (konkretne, stvorene) političke situacije, ona izvlači odgovarajuće etiKete i lepi na čelo svojih protivnika. Tako je ušla u opticaj i etiketa „nacionalna izdaJa“ ili „nacionalni izdajnik“. Ona podrazumeva da u žigosanom kuca kukavičko i izdajničko srce, koje se protivi ratu i koje bi htelo da sve sporove, pa i nacionalne, rešava miroljubivo. Pošto vlast smatra, ili do skoro je smatrala, da je njena definicija srpskog nacionalnog interesa jedino ispravna i da je taj interes ostvariv isključivo ratom, dakle da nema elternative, ona sve neistomišljenike prikriva na stub srama ı to će činiti sve dotle dok to odgovara njenim političkim interesima. Dakle, dok
se u prvom slučaju radi o uverenjima, O nivou svesti, o političkoj kulturi, u drugom je to, bez obzira na uverenja, pitanje političke borbe — kompromitacije pa i satanizacije oponenata kako bi bili izbačeni iz igre.
Dakle, moramo se pitati: postoji li danas neki objektivni kriterij na osnovu koga bi se neko ili nešto proglasilo za izdajnika odnosno izdaju? Ili je pitanje toliko složeno, zavisno i od složenosti opštih objektivnih uslova, od nedovršenosti započetih procesa i od subjektivnih uverenja, da svaki sud podleže sumnji, da je svaki relativan? Čak i ako bismo izdvojili samo jedan i najbitniji kriterij — nacionalni interes — morali bismo se upitati: a koja to Srbija definiše taj interes? Kojoj od njih možemo pokloniti veru kako bismo izdajstvo tog interesa nazvali „nacionalnom izdajom“? Osvrni se u gnevu
Borka Pavićević, dramafurg
a nije teme izdaje ne bi bilo dramske literature. Ni literature. U srednjem veku su „izdajni-
ci" bile veštice /žene/. Njih su spaljivali, gorele su lomače da bi se „pročistio“ i „homogenizirao” narod, a inaugurisala i učvršćivala vlast.
Posle rata jedan od glavnih termina za odbacivanje i progon svega drukčijeg, bio je „narodni neprijatelj“.
Sasvim je dovoljno onih koji neprekidno bdiju /bde/ nad kosovskom sudbinom — inače veoma važnom — i bde nad izdajom Vuka Brankovića, ali postaje zabrinjavajuće to što postaju sumnjivi oni koji bi da „brinu“ i o „Neprijatelju naroda“ Henrika Ibzena, recimo.
Konačno, i Hamlet je izdajnik u odnosu na postojeći sistem i poredak stvari, u odnosu na postojeću vlast. On traži „dičnog oca po prašini“ — samo što je to njegov otac, a ne onaj koga bi napisala ili propisala vladajuća stranka po sopstvenom „liku i imenu”, po sopstvenom shvatanju naciona i tradicije, što sve, opet, stavlja znak jednakosti između naroda, nacije i njenog vođe /vođstva/, te eto načina da se vlast održi što duže po svaku cenu i da se, na žalost, ode i u rat.
Izdajnici su svi oni koji nisu kao mi.
Izdajnici su svi drugi.
Od nacionalizma do rasizma samo je kratak korak. Nisu izdajnici „dobri Hrvati“, „dobri Muslimani“, „dobri Mađari”, „dobri Jevreji“, „naši pisci“, „naši ljudi“, naše vojne i paravojne formacije“.
Pa svi Će ti naši ljudi postati kvalitetni ljudi: i naši pisci su veliki pisci, i naše paravojne formacije su pravednec i junačke i zaštitničke, a ostali su „ratni zločinci ı njihove sluge“.
I tako sve do što manjeg i Sto užeg terena na kome bi se pravda što „pravednije“ podelila.
Čovek i ljudi koji su u okviru svoje profesije izdali Ustav SFRJ i ovu zemlju, Jugoslaviju, sada „sude“ onima koji su iz te zemlje preostali kao dezerteri ili emigranti, kao apatridi, zbog njega i takvih. Ali, „šta je njima Hekuba”"? Ko, u istinu, zastupa interese naroda i otadžbine? Pogledajte stvarno, kome je zaista do „ognjišta”. Onima koji će sada preseljavati čitave narode i narodnosti ne bi li se uspostavila ravnoteža između više nasilničkih režima. Vidi-
te li kako se lepo putuje od „oslobođenog Vukovara” do Zagreba, gde možete čekati na red (u logoru) do useljenja negde u zapadnoj Hercegovini kada i ona bude „oslobođena”. I tako, redom. Sve је to zbog „narodnih neprijatelja” i „nacionalnih izdajnika“ koji imaju toliko vlasti u rukama da su odgovorni i za ekonomsku propast sveopštu (opozicija), koja je opet (propast) nastupila zbog „izdajnika“ Anta Markovića, zbog toga što je on Hrvat i zbog toga
što su devize — devize, a pevanje pesama
— pevanje pesama.
Hiljade je mrtvih, invalida i raseljenih. Sada je mir u kome je rat, i vi se još pitate Te je to, ko je i gde je, „nacionalni izdajnik“. Pa, pre nego što počne juriš na samoposluge, pre nego što počne još mira, hoćete li dobro, za minut, sekund, „osvrnuti se u gnevu” i pogledati dom svoj, pogleda-
a ea e e Еш 2] Čovek i ljudi koji su u okviru svoje profesije izdali Ustav SFRJ i ovu zemlju, Jugoslaviju, sada „sude“ onima koji su iz te zemlje preostali kao dezerteri Ili emigranti, kao apatridi, zbog njega i takvih. AJi, „šta je njima Hekuba“? Borka Pavićević
ti šta je bila i mogla biti vaša otadžbina, od čega se sve ona sastojala i na čemu je
ona ostala da visi, pa recite ko je „izdajica“ Ako dobro pogledate, videćete da su oni koji druge nazivaju nacionalnim izdajnicima mogli, hteli i uspeli da razvale ovu zemlju. Sve je, u stvari, tačno: njihova zemlja i nije bila Jugoslavija. Oni čija je to zemlja bila i jeste — izdajnici su: „srpski“, „hrvatski“, „slovenački“, „makedonski“, „muslimanski“. A vladika Rade — koga toliko citiraju „neizdajnici“ — hteo je nešto sasvim drugo. Hteo je svet u kome se ne postavlja pitanje „izdaje“, jer se to čini u ideološkom, nacionalističkom i teološkom svetu, u svetu neslobode. A sloboda je nešto sasvim drugo, sloboda je tamo gde se pitanje „izdaje“ ne postavlja. Sloboda je tamo gde je slobodan čovek, a ne društvena grupa, narod, klasa, rasa, naci-
Prizor Кој! se ponavlja
ЗуеЏапа Velmar Janković, ктугеутса
ко, та trenutak, dozvolim sebi da pojmove kao što su „nacionalni ineres“ ili „izdajnik nacionalnog in-
teresa” razmotrim sa ličnijeg stanovišta, onda odmah prizivam prizor koji negujem u sećanju: vidim malu grupu mladih i ogorčenih ljudskih lica, zbijenih u središtu nekakve nevelike, posivele učionice. Usta se, na tim licima, otvaraju i zatvaraju u isti mah, i glasovi viču: „Napolje! Na sud! Na sud ćerku izdajnika naroda!“
Ovom prizoru, sasvim uobičajenom u vremenii u kojem se uistinu i događao, u kasno proleće 1945. godine, prisustvovala sam kad se sudilo mojoj sestri, učenici viših razreda Treće ženske gimnazije. Sudilo joj se u skučenim prostorijama gimnazije tada smeštene u Krunskoj broj 8, sada Ulici Proleterskih brigada, zato što je bila kći čoveka obeleženop i kao „narodni nepriiatelj“ i kao „izdajnik naroda“. Čovek je bio odsutan, pobegao je, kako se onda govori-
lo; kći je bila prisutna, nije pobegla. Navodi optužnice, verovatno dopunjavani na licu mesta, izjavama svedoka optužnice a svedoci su bile drugarice moje sestre predstavljali su laži koje su meni, još detetu, zvučale neverovatno, jer sam osećala da svi koji ih izgovaraju znaju da te laži nikako nisu istina. Nisam mogla da razumem zašto to rade.
Nedugo zatim, možda već samo posle nekoliko godina, shvatila sam da je ovaj prizor, sa pitanjem „Zašto to rade?“ koje se uvek podrazumevalo, postao od ogromnog značaja za moje dalje intelektualno sazrevanje. Bio mi je od velike pomoći u raspoznavanju mnogih oblika društvene mimikrije, ali i one individualne, koja će se, docnije, najčešće nazivati ketmanom. Tako se bio zario u moje pamćenje da mi nikada, kasnije, nije bilo ni malo teško da mu prepoznam osnovni oblik iako su se akteri, koji su učestvovali u sličnim prizorima, menjali: ipak je to uvek bio onaj isti zapamćeni prizor, koji se ponavljao sa drugim ali ne i sa drugačijim licima. Nije se više odnosio na one koje volim, čak ni na one koje poznajem ali su mi ipak svi učesnici u tim prizorima optuživanja, suđenja i progona iz godina 1948, i 1949, i 1952, i 1954, i 1966, 1967 i 1968, i 1971, i 1972, i 1974. i svih drugih, koji su sledili, bivali u nekoliko poznati jer, su, pričinjavalo mi se, učestvovali u onom prizoru koji sam upamtila a koji, sa prekidima, traje kroz decenije. Stalno iskrsava, isti. Ono što mi je izgledalo najbitnije bilo je to što se i zvuk prizora ponavljao, odnosno ostajao isti: zvuk besomučne mržnje prizvane koliko strahom od istine toliko i žudnjom za neistinom a, možda najviše, mogućnošću da se drugome nekažnjeno nanese zlo. Ovim prisećanjem htela bih da podsetim na ono što svi znamo: da svaki izrazito ideologizovan način mišljenja, posebno kada predstavlja i način mišljenja onih koji su na vlasti, usavršava oblike svog delovanja na ljudsku unutarnjost tako što razvija, do nepojamnih razmera, tri pomenute komponente: strah od istine koji je istovremen i sa žudnjom za ne—istinom i sa težnjom da se drugi, čim je to moguće a i nekažnjivo, izloži patnji, poniženju i zlu. U tome je psihološka zamka koje svako totalitarno društvo postavlja svakom pripadniku tog društva: zamka je isprobana, ne menja se mnogo, prepoznatljiva je, pa ipak svi, manje ili više, padamo u nju. Padamo, jer lako pristajemo na to da ne razlikujemo istinu od laži i da hitro upremo i svoj prst na onog koga optužuju. Vrlo je poučno ako se uporedi rečnik kojim, recimo, čuveni biskup iz Liona, predani hrišćanin, u drugom veku posle Hrista, ekskomunicira i proklinje svoju bivšu braću gnostičare, to jest hrišćanske jeretike, otpadnike od dogmatskog učenja hrišćanske Crkve — sa rečnikom kojim su pisane Optužnice velikim boljševičkim otpadnicima, da ne kažem jereticima, Buharinu i Zinovjevu, na primer, u dvadesetom veku posle Hrista. Razlike u rečniku su gotovo zanemarive! Primera za upoređivanje takvih rečnika je tušta i tma, čak i ako ostanemo samo u našem stoleću ili, još kraće, samo u periodu od poslednjih sedam decenija. Naći ćemo ih i u današnjim novinama. Neosporno je đa leksičku osnovu svih optužnica, i onih javnih i poznatih, i onih tajnih i nepoznatih, i onih iz davnih i ovih.iz sadašnjeg doba, čine izrazi kao što su „za dobro naroda" ili „narodni interes”, ili „neprijatelj naroda” ili „narodni izdajnik“. Ti izrazi uvek podrazumevaju i postojanje гопаћ što, na vlasti, nepogrešno znaju šta je dobro za narod i koji su ti što izdaju to dobro. Jedino što je u svemu tome zaista dobro je to što narod zna da nijedna vlast nije večna, iako se svaka vlast nada da jeste. Nije li se Robespjer, taj nepotkupljivi prijatelj naroda, proslavio, pre no što su ga
„giljotinirali kao izdajnika naroda, svojim
govorima protiv narodnih izdajnika koje je slao na giljotinu?
|