Borba, 31. 12. 1992., S. 21

BORISLAV PEKIĆ

BORBA 31. ХИ 1992, 1, 2, 3. 1 1993.

Naš izlaz je

U al е

{iz neobjavljenog intervjua)

Prebirajući po kompjuteru Borislava Pehića, njegova supruga Ljiljana Pekić pronašla je tehst odgovora na nekoliko pitanja za koji se nije znalo posle smrti našeg velikog pisca.

Pronađeni tekst nastao j

e kao pokušaj Borislava Pekića da

_ sačini knjigu razgovora za poznatu BigzoDu biblioteku „Razgovori s piscima“. Knjigu je poručio izdavačev urednik i pisac Radoslav Bratić, a 50 pitanja koja su se odnosila na Pekićevu književnost i godine zatočeništva sačinio je knji-

ževnik Božo Koprivica.

E nedovršene knjige, koja će se pojaviti u izdanju BIGZ-a, donosimo jedan od najzanimljivijih fragmenata oDog raz-

govora.

B0ŽO KOPRIVICIA: Stid? Stid je u pašem životu vezan za slobodu, nikad za iskustva zatvora. Kad ste se zastideli prvi put?

BORISLAV PEFIĆ: Odgovor je jednostavan. Kad neku prepreku preskačete vi se na nju koncentrišete, pre nego što skačete prikupljate snagu i oceniujete njenu visinu. Sav ste posvećeni odluci da je preskočite. Zamenite prepreke zatvorom i dobićete

otprilike duševno stanje u kome

robijate. Vaše je ponašanje odmereno prema njegovoj težini, koncentrisano da se ona izdrži sa što manje povrede tela, ali i ponosa. Gubitak ponosa na гоbiji, početak je vašeg pada. Stid je znak da ga pre ili posle možete sa sigurnošću očekivati. Ali dok osećate stid, nade ima. Kad i njega izgubite, sasvim ste izgubljeni. Na slobodi retko kada imamo takve kondenzovane žIvotne situacije. Sve je nekako u mimoprolazu, nejasno i nedefinisano. Upleteni smo u koordinatni sistem bezbroj ukrštenih odnosa. Pažnja nam je razuđena, rastresita. Mogućnost za

moralne omaške svakodnevna. ~

Realnost na slobodi ne poseduje oštrinu obrisa kao u zatvoru gde je svedena na nekoliko egzistencijalnih elemenata.

B. K.: „Ja sam sa šesnaest godina, neizrecipo drčan i mračan, Deć DOđa jedne ilegalne antikomunističke grupe gimnazijalaca“, tako ste zapisali. Ali u to vreme vi odlazite u operu, vi ste jedini u društvu Vagnerijanac, slušate džez, odlazite na žureve, na hipodrom. Mladi političar (demokrata) kao hedonista? Mi sebe nismo zaboravljali, kažete. Politika i hedonizam, što da ne?

B. P.: Da, što da ne? Ako ne umete biti srećni i zadovoljni svim onim što vam život pruža ne vidim kako ćete sreću ikom drugom doneti, a to je, kad se sve sporedno odbaci, jedina misija političara. (Ako pod tim, razume se, podrazumevate šŠirenje prostora za tuđu sreću a ne naturanje ljudima svoje koncepcije sreće.) Svaki drugi put dovodi do tiranije. Sva su druga gesla manjkava. I ciljevi Francuske revolucije i ciljevi ruske. I ciljevi engleske, dok je bila aktuelna. U Cromwellovoj draž sme-

ha je bio subverzivan, a čitanje Svetog pisma državotvorno. Pozorište je smatrano sataninim iskušenjem. Interesano je da su smeh podjednako neumoljivo mrzeli i progonili i jakobinci i boljševici. Kada se jedna prelja u vreme Terora optužena od doušnika da je prizivala kralja (Le Roi), branila da je iskala vreteno (Le Roau)sudija Fouquier-Tinville se nije nasmejao, on je staricu poslao na gubilište i time jakobinsku revoluciju okarakterisao kao antihumanu, nepodobnu za ljudsku sreću.

B. K.: Čini mi se da imate blag otpor (prezir) prema komunistima disidentima, sa Каторт Котplehsom, koji pokušavaju da iskoriste parčiće vaše političke priče protiv komunizma koju ste vi propovedali kao osamnaestogodišnjak? B. P.: Nije to tako bilo uvek. S početka mi je bilo drago kad sam video da prelaze na moju stranu. Međutim, oni nisu prelazili goli, oslobođeni starih tereta, oni su dolazili natovareni celim mračnim balastom svoje prošlosti i svoje neverovatne dijalektike, stalno tražeći neko specijalno, neko dodatno razumevanje za nesreću koja ih je zadesila, dok je u realnosti to bila nesreća koju su oni nama pripredili. Ovaj drugi deo nesreće kao da su zaboravili ili nisu značajnim smatrali. Najzad mi je to otužno samosažaljenje dojadilo, to plakanje krvnika na ramenima žrtava.

Ne može se reći da smo u 1945. ušli sasvim nepripremljeni. U strahu, neizvesnosti, oskudici, čamotinji okupacija je imala sve bitne odlike buduće revolucije. Ali i jednu vidljivu prednost. Ma

kako teška, bila je privremena. U pobedu saveznika niko nije sumnjao, premda, istini za volju, za to baš i nismo imali neke ubedljive razloge. Prvih godina, 1942. i 1943., naročito. Verovatno nas je u hranljivoj iluziji o skoroj slobodi držalo to što permanentan život u Novoj Evropi nismo mogli ni zamisliti. A ni pobedu komunista nismo očekivali, osim onih koji su je želeli, a takvih u mojoj bližoj okolini nije bilo. Ali ta naša parcijalna pripremljenost odnosila se samo na opšte tegobe, nipošto na one koje proističu iz osobene prirode jedne revolucije. Udarac je

bio strahovit. Umesto slobode"

dobili smo drugu okupaciju. 1 to neuporedivo težu. Najpre što nije bila, kao nemačka privremena, bez obzira na stalno zaposlene iluzije naših staraca da će nam novo oslobođenje stići do Božića, do Velike Gospojine najdalje; a potom što je, za razliku od nemačke, primenjene nad ce-

lim narodom, obuhvatala samo jedan njegov deo, u prvom redu samo njegovu građansku klasu i imućniji deo seljaštva. Bili smo tako dvostruko izolovani. Od ostalog sveta koji je uistini bio oslobođen, ili je bar tako mislio, ili se najzad pravio da se oslobođenim oseća, a i od dela vlastitog naroda, koji, čak i ako se naročito oslobođenim nije osećao, u revoluciji ni Fopstvo nije Video... Na kraju tog zagušljivog, mračnog /aguma, stalno je gorela jedna bleda svetlost obećavajući izlaz. Ali kad smo najzad, posle pola veka života u podzemlju humanosti, do nje, do ie svetlosti dospeli, s razočarenjem smo ustanovili da ona potiče od vatre koja nam zatvara izlaz. ~ naša situacija danas je unezverenost ljudi koji su do izlaza iz laguma stigli ali napolje ne mogu. Naš je izlaz u plamenu i mi koji smo se u lagumu održali, izgorećemo na njegovom izlazu...

SPEKTAKULARNO OTKRIĆE HUMANE GENETIKE

Petar Živadinović

Slučajna je koincidencija što se u toku 1993. godine, kada slavimo četrdesetogodišnjicu epohalnog otkrića Krika i Votsona koje se odnosilo na strukturu i sastav dezoksiribonukleinske kiseline kao hemijske osnove nasleđa, očekuju čak spektakularni prodori u oblasti molekularne biologije, a posebno u humanoj genetici- Da u pitanju nisu uobičajena ~

preterivanja u funkciji bilo čijeg marketinga, ilustrovaćemo izveštajem o rezultatima genske terapije u lečenju nekih oblika kancera do kojih je došao američki naučnik Stiven Rozenberg. Ukratko govoreći, genska teraija koju on primenjuje u kominaciji sa imunoterapijom sastoji se u tome da se iz krvi pacijenta uzme jedan od varijeteta belih krvnih zrnaca (limfociti 7) koji se genetički modifikuju a onda ponovo ubaci u krv davaoca u ulozi istinskih „ubica“ kanceroznih ćelija. Rezultati koje je Rozenberg postigao su zapravo

zapanjujući. Izvesni tumori iščezavaju, drugi se povlače; nijedan ne napreduje. Stoga u nedavno objavljenoj knjizi Teh Transformed Cell jednostavno konstatuje: „Izvršili smo biopsiju dva tkiva ranije zahvaćena kancerom. Tumor se raspao. Poslednji agencijski izveštaji potvrđuju prve ohrabrujuće rezultate genske terapije koju primenjuje doktor Rozenberg. 1 ono 510 је пајvažnije, za razliku od dosada korišćenih metoda (hirurgija, radioterapija ili hemijska terapija), genska terapija nema nikakvih propratnih štetnih posledica. Da je u pitanju veliki prodor dokazuje se izlečenjem pojedinih pacijenata, poput gospođe Barbare Spengler iz San Franciska koja se od marta 1991. lečila u Nacionalnom institutu za kancer američke države Merilend u kome doktor Rozenberg radi već dvadeset godina.

Na ideju da istraživanja usmeri u pravcu imunoterapijc

došao je, prema vlastitom priznanju, na osnovu zdravorazumske analize neobičnog slučaja samoizlečenja izvesnog gospodina Džemsa de Anđela (James de Angelo) od koga je zvanična medicina potpuno digla ruke predviđajući mu sigurnu smrt. Naime, pomenuti gospodin je godinama pio dnevno litru viskija i pušio dve pakle cigareta. Kada se požalio na bolove, radioskopijom je utvrđen tumor veličine pesnice u njegovom stomaku, a bili su već zahvaćeni bolešću u poodmakoj fazi i jetra i limfne žlezde: da bi mu koliko-toliko ublažili bolove, lekari su

| bili prinuđeni da hirurškim pu-

tem odstrane veliki tumor zajedno sa jednom trećinom stomaka, ali nisu dirali tumore koji su se razvijali u jetri i drugde u organizmu nesrećnog pacijenta.

Мгасеп је Кис! ц орзгет иуеге-

nju da će brzo umreti. Međutim Džems de Anđelo se u roku od pet meseci popravio 10 kilograma, a dvanaest godina nakon operacije još uvek je bio u životu. Kada ga je doktor Rozenberg

pregledao, mogao je konstatovati da je svaki trag kancera iščezao. Jedini odgovor koji je sebi mogao ponuditi bio je da je delovanje imunog sistema pacijenta u osnovi OvOg izlečenja, pa se bacio u višegodišnja grozničava istraživanja u oblasti imunoterapije. Uspevao je da postigne u proseku bolje rezultate nego klasičnim metodama u lečenju više vrsta kancera, što ga je utvrdilo u uverenju da treba tražiti elemente koji su svima njima zajednički. Ne umišljavajući da je čarobnjak koji čini čuda, otvoreno priznaje da ne zna zašto pojedini pacijenti pozitivno odgovaraju na munoterapiju, a drugi negativno. Uprkos ohrabrujućim rezultatima, naglašava da se nauka u ovoj oblasti nalazi još uvek na samim počecima: „Mi smo kao braća Rajt 1903. godine kada su pokazivali da njihova mašina može leteti 12 sekundi i preći 70 metara“.

Sam Rozenberg najavljuje da će uskoro početi sa lečenjem tridesetak pacijenata prema postupku koji je primenjen u slu-

čaju uspešnog izlečenja Barbare Spengler. A nezavisno od njegovih istraživanja u samom Merilendu,.realizuje se i jedan drugi ne manje važan poduhvat: lečenje osoba čiji je imuni sistem toliko oslabljen da im i najbezazlenije infekcije mogu dovesti u pitanje život. Ovde nije mesto da govorimo o tome opširnije, ali možemo ovom optimističkom prikazu dodati i to da se pomoću genetičkog inženjerstva pokušava rešiti i problem prevencije mnogih teških naslednih bolesti.

Jedno je izvesno, čak i ako se'

potvrde prvi izuzetni rezultati u lečenju kancera i pokaže da zaista prisustvujemo pravoj eksploziji humane genetike, biće potrebno vreme i neophodne tehnološke inovacije da bi se otpočelo sa masovnom primenom ove, po svemu sudeći, revolucionarne terapije. Treba, dakle, gajiti realnu nadu da će u poslednjoj deceniji ovog stoleća jedna

od najtežih bolesti koje su pogo- |

dile čovečanstvo biti pobeđena.