Borba, 31. 12. 1992., S. 23

БОРБА 31. ХИ 1992, 1,2, 3. 11993.

Петар Живадиновић и II II II —T“Специјално за „Борбу“ из Париза,

„Агтопа агеат“ меша ритуале и митове, у њему се воли и умире, смеје и плаче — екстатично пишу париски критичари ових дана на јављујући премијеру најновијег филма Емира Кустурице, заказану за 7. јануар 1993. Неколико дана након тога, највероватније, филм „Апгопа dream“ заједно са аутором Емиром Кустурицом пристиже и у београдске биоскопе. Тим поводом прексиноћ смо у Паризу разго варали с Емиром Кустурицом.

БОРБА: Ваш најновији филм критичари су означили као радикалну демистификацију америчког сна. Делите ли такво мишљење2 ·

Емир Кустурице: Направио сам три филма који су били повезани са мојим детињством и проблемима са којима сам се лично суочавао. Ово је први филм у коме на неки начин причам о другим људима. Он је дубоко прожет свешћу да живимо крај столећа, да живимо једно крајње неодређено време у естетичком, политичком и сваком другом погледу. И у том контексту мене је привукла тема краја једног сна који је био формулисан почетком овог столећа, у земљи чији су успон и снага у битној мери повезани са принципима велике француске буржоаске револуције. Данас се одигравају такве промене на планетарном нивоу које доводе у питање све вредности успостављене традицијом. Ако се источни свет декомпоновао и ако су срушене његове вредности, то неминовно (по принципу спојених судова) продукује невоље и на овој другој страни. А невоље на тој другој страни су такве да је оно што називамо америчким сном у великој мери лишено сваке реалности.

Б.: Али та „друга страна“ није очекивала тако брзо рушење велике империје коју је заправо представљао СССР.

Игра ритуала н митова: призор из филма „Аризона дршва

Е. К,: У томе је проблем. Али то значи следеће: хладни рат је битно одређивао вредносне

"системе једне и друге стране,

па је онда сасвим логично да уколико једна пукне, друга мора да се модификује или да настави још агресивније у смеру којим је раније ишла. Односно, да се препусти инерцији најјаче ратне машинерије у свету, због које америчка економија није најбоље функцоинисала, или да радикално промени своју политику.

Б.: Занимљиво је да у свету, како га ви описујете, у коме су yC-

пех и профит битна мерила, немогуће је функционализовати снове, па ипак, ваши јунаци непрестано сањају и покушавају да реализују своје, чак и најфантастичније снове у животу. Понекад, чак не скривајући како би Едгар Алан По рекао, „перверзну склоност ка злу. Заштор

Е. К: То је тачно. Ја у својим филмовима избегавам да публици „сервирам“ оно што она очекује. И кад су у питању феномени о којима говорите, ја не желим да судим ниједном од мојих ликова и да заузимам било какву моралистичку позицију, да их представљам добрим или злим. А то је заправо најтеже у овом послу. Студије карактера су ствар прошлог века. У овом веку имамо одређене јунаке који се мање-више крећу у једном затвореном кругу у коме се добро и зло ни издалека не исцртавају тако јасно. А функционализовани човек је склон

ономе што ја називам селективним хуманизмом. На пример, на светској политичкој позорници не видим истицање јединствене, обједињавајуће црте људског рода, него свака раса или култура испољава неодољиву склоност ка том селективном хуманизму.

Б.: Да ли зато што ви излажете иронији амерички начин животаг E. К,: Не због тога, него зато што мисле да то неће имати прођу код публике. Мислим да је њихова процена погрешна. Јер, ако се толики њихови филмови без велике вредности свуда продају по свету, зашто не би и овакав филм: питање је само одакле ће се он упутити, ко ће генерисати његов продор.

Б.: Могу ли амерички дистрибутери прихватити да шире дело чија слика о њиховој стварности узнемирава публикуг

Е. К.: То је право питање. Њиме долазимо до суочавања са једним крајње поствареним друштвом у коме се оно што је код нас била идеологија бољшевизма замењује идеологијом медија, односно невероватном контролом медија и манипулацијом њима. ЦНН данас у великој мери креира светску политику.

Да. Мада морам нагласити да Америка постоји у више равни, да не би и моја прича о њој изгледала као ружење (јер

ми, Балканци немамо право

никога да ружимо изузев себе). Међутим, на срећу, на оним нивоима који ће тек бити откривени, Роберт Вилсон ће бити један од главних јунака америчке културе а не све ове глупости које се свакодневно продукују. Тешко је данас у овом свету који на живот гледа само утилитаристички имати стрепња за пројицирање будућности, али је то оно што сматрам најважнијим.

Б: Поменули сте паганску при-

роду која карактерише припаднике балканских народа више него друге Европејце Осим што је везују за подручје примитивног она може бити и синоним неспутане слободе, непоновљивости, неуништиве индивидуалности. Можда је и неразумевање вредности које на њој почивају, корен наших неспоразума са 32падом2 Е. К: Не само да то Запад не разуме него и одређене фракције у бившој Југославији. У тренутку када је Југословенска армија престала да буде југословенска не само што су Срби хтели да остану у њој него и зато што други нису хтели да буду у њој и када су из цеви њених оруђа почеле да шаљу гранате и на моју кућу, ја сам прозрео једну ствар, да чак ни овом нашем трагичном рату није схваћено да сила неће заплашити никога, да у свим народима на Балкану паганска крв јесте равномерно распоређена. Па када они живе заједно вековима не разумеју да у свима тече та иста. крв која „гори“, како ће то разумети западњаци. Б: И у природи је разноликост услов опстанка, а тако би морамо бити и у друштву. У вашим филмовима се осећа управо то поштовање права на разлику и отпор свакој униформизацији. Да ли је могуће супротставити се једном моделу вредности, који снагом евоје економије или војне силе, жели да се наметне читавом светуг

Е, К: Не може опстати један модел који је против природе, супротан животу. Али има једна друга ствар: невероватно је

· колико већина оних који са

стране гракћу против америчког начина живота лако бивају функционализовани када дођу у земљу његовог порекла. Не заборавимо: примитивцима годи када се увале у систем који функционише. Поготову када долазе из земаља у којима ништа не функционише, јер их тада импресионира чињеница да се налазе у нечем великом. Међутим, постоје у свету јаке културе (мислим пре свега на народе из Азије, мање на православне него на оне друге) које неће дозволити да буду нивелисане. Неће се, на пример, моћи продавати хамбургер у Кини као у Европи. Нема теорије. Он ће се можда продавати као куриозитет али никада као доминантно јело.

5: Ваша прича о америчком сну, испричана са толико ,„умешности, садржи и једну необичну ироничну ноту. Уосталом, и сами сте рекли да је амерички сан

ИНТЕРВЈУУ

леп али да је добрано мртав. Остајете ли код тога2

Е.К: Вероватно ће се он модификовати, но узалуд. Јер, би то личило на мамузање мртвог коња. Сам тај сан се гаси по природи развоја друштва. У моменту када се неке од-главних америчких телекомуникацијских компанија продају Јапанцима тај сан мора бити интернационализован и постати светски а не искључиво национални. У првобитној форми више не постоји нити може оживети. 5

Б: „Аризона Дреам" је филм који измиче свим могућим естетичким класификацијама. И по свему другом он је необичан: продуцент je Францускиња, главни глумци су Американци, остали ствараоци (сниматељ, монтажер, костимограф, аутор музике редитељ) су такорећи из свих делова бивше Југославије. Да ли сте и избором такве екипе манифестовали сан о једној стварности која је изгледа поражена, или, друкчије речено, како се може дефинисати порекло овог филма. Чијој кинематографији припада, ако су његови аутори изгубили заједничку домбовинуг -

E.K: To je jemaH европски“ филм. Француски продуцент је унајмио најбољи тим за производњу филма чији је сценарио прихватио. Рачунао је да је за такав подухват најбоља петорка она у којој су монтажер Андрија Зафрановић, костимограф Миљен Кљаковић, сниматељ Вилко Филач, композитор Горан Бреговић и ја, редитељ. Такве хетерогене комбинације давале су у свим делатностима у Југославији најбоље резултате. Друга је ствар што то није одговарало националним лидерима, па су се потрудили да растуре многе такве тимове. Уверен сам да ће се Југославија као некакав тржишни и комуникацијски простор реконструисати за десетак година. И даље ћемо бити упућени природно једни на друге, и доћи ће време када ћемо схватити да је Југославија један простор у коме људе, ако ништа друго, интереси мо-, рају повезивати. Мени реалну наду у такву перспективу храни чињеница да овакав тим какав смо имали у овом филму нико није могао растурити. Када се оставе иза нас разбијене политичке илузије, сви ми најбоље ћемо своје достојанство бранити стварањем и добрим радом. Када се све сведе, показује се да смо са простора бивше Југославије најбољи када радимо оно што знамо. И зато ја верујем да ће се сано оваквој реконструкцији југословенског простора остварити у будућности.