Borba, 05. 04. 1994., S. 17

АЕ с

БОРБА | УТОРАК 5. АПРИЛ 1994.

ОКРУЖНО ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО 0 „ПРОТОКОЛИМА СИОНСКИХ МУДРАЦА"

Стара

забрана

Крајем прошле недеље, објављена је вест да је Окружно јавно тужилаштво у Београду покренуло управни поступак и затражило од надлежних управних органа заплену свих примерака књиге „Протоколи сионских мудраца“.

Како је и књига „Тајанствени свет масона“ Михајла Поповског у продаји, а забрањена је 1984, питамо Ненада Укропину, заменика окружног јавног тужиоца, да ли је и та забрана још на сназиг

— Књига „Тајанствени свет масона“ Михајла Поповског, чији су део и „Протоколи сионских мудраца“, забрањена је правоснажном пресудом Окружног суда у Београду 1984. А, пошто су „Протоколи“ део књиге Поповског, то се недоз-

Протест Демократске странке

Београд. — Поводом појављивања књиге „Протоколи сионских мудраца или јеврејска завера“, у београдским књижарама, Демократска странка објавила је саопштење којим „оштро протестује због издавања овог историјског фалсификата“.

= и наша странка, као и демократска политичка јавност, дели забринутост Јеврејске општине Београда због овог инци-, дента. Демократска странка ће се супротставити појави антисемитизма и других облика екстремног национализма, јер их схвата и као напад на српски народ, каже се у јучерашњем саопштењу ДС. K.P.

вољено штампање, прештампавање и дистрибуција односе и на наведени спис, каже Укропина. Тужилаштво је, иначе, по пријави Заједнице јеврејских општина, пре пар дана покренуло управни поступак и затражило од надлежних органа заплену свих примерака ове књиге. Овакав захтев Тужилаштва — објашњава Укропина — проистиче из судске одлуке донете 1984, а исти управни поступак и без обраћања Тужилаштву, могла је да покрене Заједница јеврејских општина, код надлежног управног органа, јер све док се постојећа пресуда не бори, постоји забрана ове књиге, самим тим и текста „Протоколи сионских мудраца“. Ј. Р.

Нови преводи песама Миодрага Павловића управо су се појавили у европским и канадским литерарним часописима. Водећи минхенски литерарни гласник „Акценте“ на уводном месту објавио је пред крај прошле године песме из по"следње Павловићеве збирке „Књига хоризонта“. Двоброј француског часописа „Рекеј“ (март-мај 94) објавиоје већи део књиге „Космологија профаната“ у препеву Робера Мартоа, док је истакнути слависта и професор Бернард Џонсон преводилац стихова нашег цењеног песника на енглески, које су објављене у канадском часопису „Јанус“.

ПОГУБНЕ „ИСТИНЕ“ 0 „СРБИМА — НАРОДУ НАЈСТАРИЈЕМ“

Мит који доноси несрећу

Данас се, опет уз помоћ политичара, широко пропагира мит о изузетности српског народа, а „стручњаци упознају Србе са неистинама које пре или после, доносе духовни провинцијали-

зам и изолацију — каже потпредседник САНУ др Драгослав Срејовић

Недавно је у културно-просветној заједници Србије одржана промоција књиге упечатљивог наслова „Срби... народ најстарији“ која представља друго допуњено издање овог тротомног дела аутора проф. др Олге Луковић-Пјановић. Шта значи, у низу сличних, и ова књига амбициозних претензија о улози српског народа, питамо професора др Драгослава Срејовића, академика и од недавно потпредседника Српске академије наука и уметности:

— Књига о којој је реч само је једна у низу које су се појавиле у последње две године. Док је појава те врсте литера-

туре зависила_од воље једног

приватног издавача и представљала усамљен случај у нашој средини, преко тога се могло прећи као преко емоционалне потребе појединачног аутора да изрази патриотизам и љубав према свом народу, као што се и прелазило преко жеље издавача да сензационалним називом и још сензационаолнијим садржајем привуче велики број купаца, жељних да после дуго времена ћутања чују нешто што би утврђивало. њихов национални понос и идентитет.

Међутим, када се ова књига данас појављује у хору са сличним књигама и написима, уз велике промоције на којима учествују швеома истакнуте личности из јавног живота —

Треба институцнонално реаговати: анадемик Драгослав брејовић цела та ствар постаје далеко озбиљнија и готово алармантна, јер показује озбиљност кризе у којој се налазе српски народ и његова култура.

С друге стране, књига таквог садржаја данас постаје део политичке пропаганде којој је циљ да, иначе у свима нама присутна патриотска осећања, преобрази у нешто негативно и јако опасно, како за оне који читају такве књиге, тако и за њихову околину.

Хоћете рећи да књига „Срби... народ најстарији“ заправо не почива на доказаним научним и историјским чињеницаMa? — У тој књизи и њој сличнима, заправо се Срби повезују са културама, језицима и народима њима иначе потпуно страним, и на основу крајње произвољних интерпретација појединих археолошких или историјских докумената се тврди да су они „народ најстарији“. Уместо да се том српском народу, коме су политичари донедавно ускраћивали право на упознавање сопствене и стварне историје, понуде научно проверене истине и да се уз помоћ тих истина учврсти њихов идентитет данас се, опет уз помоћ политичара, широко пропагира мит о изузетности српског народа. У тај мит се укључују и највеће бесмислице о присуству Срба и Словена на Балканском полуострву у далекој праисторији, а нека крупна цивилизацијска остварења на која смо иначе сви ми поносни, јер су остварена на тлу на којем живимо — проглашавају се „српским проналасцима“. Тако у овој и сличним књигама читамо да су Лепенски Вир и средње Подунавље центар из којег се шири целокупна европска цивилизација, да је ту настало најстарије писмо и зачела ћирилица итд. Аутори таквих идеја, иначе редовно нестручњаци за археологију, антропологију или историју, крајње вешто, користећи погодну политичку климу, штедро нас обасипају књигама или написима у штампи, а још

АЛЕКСАНДРА ИВАНОВИЋ И ОЛИВЕРА ЂУРЂЕВИЋ У АТРИЈУМУ НАРОДНОГ МУЗЕЈА

Јединство и склад концертног певања

Најлепше странице руске вокалне лирике потекле из пера Чајковског и Рахмањинова представиле су наше „прве даме“ концертног певања Александра Ивановић и камерног музицирања — Оливера Ђурђевић у атријуму Народног музеја у Београду. Свака од њих са великим извођачким искуством градиле су сопствене уметничке личности: Александра Ивановић у великим — вокално-инструменталним делима светских и наших композитора (остварила је и неколико оперских креација), а Оливера Ђурђевић у барокној музици за чембало, а и у делима савременог стваралаштва. А онда су се пре пар година две велике уметнице, са потпуно изграђеним физиономијама нашле у најтананијим, прожимајућим нитима камерног музицирања. Како је рекао руски критичар Енгел, упоређујући стваралачке делатности Рахмањинова са његовом пијанистичком и диригентском активношћу: „Слушај његов ДРУГИ КОНЦЕРТ или ФРАНЧЕСКУ и мислиш — ево рођеног композитора, требало би да све остави и да само пише; чујеш га затим на естради и мислиш ево пијанисте, све да остави и само да свира — видиш га пред оркес-

тром и мислиш — какав диван диригент, треба само да диригује...“

Сличан утисак имамо и ми слушајући већ дуги низ годи-

на Александру Ивановић и Оливеру Ђурђевић, одвојено и заједно.

И управо тај меланхолични Рахмањинов, који је од свих западноевропских романтичара отишао у смислу рафиниране егзалтације даље — представљен је у пароксизму страсти, са пуно душе („Заљубила сам се“, „Не веруј ми друже“, „јуче смо се срели“), са пуно патње („Ове ноћи ћутим о тајни“), са пуно туге („Тужна ноћ“), са пуно чисте, чедне радости („Деца“). Песимистичке тонске визије Рахмањинова смењивале су се са срдачним, емоционално топлим изливима Чајковског. „И болно и слатко“ — управо како каже романса, текла су речита пиана („Кад бих знала“, „Забора-

вити тако брзо“), али и спонтане градације до фортисима, као набујале „Пролећне воде“ Тургењева („Било је рано пролеће“), као читаве мале драме у густој клавирској акордици постлудијума („Да ли дан ца_рује“). Ове деликатне, психолошки танане нијансе уметнице су оживеле веома гипко и пластично, постижући у свакој песми целовито и заокружено музичко остварење одређеног душевног стања. Клавирска пратња Оливере Ђурђевић појачала је изражајност и самог дела и послужила као конструктивна основа Александри Ивановић, те су обе оствариле јединство и духовног и тонског склада.

Гордана Крајачић

ПРОЈЕКАТ ЦАНУ

Језички израз у Црној Гори

Подгорица (Танјуг) — Црногорска академија наука и умјетности (ЦАНУ) најављује истраживања у оквиру дугорочног пројекта „Језички израз у Црној Гори“, у коме би централно мјесто било дато посебном пројекту „Књижевнојезички израз српскохрватског језика у Црној Гори“. Према ријечима члана ЦАНУ, лингвисте др Бранислава Остојића, циљ пројекта је егзактно утврђивање стандарднојезичких вриједности на подручју

Црне Горе, тј. вриједности које чине књижевнојезички израз српскохрватског _ језика У Црној Гори“.

Предвиђено је проучавање историје књижевног језика у Црној Гори у предвуковској епохи, затим проучавање црногорских дијалеката и народних говора у историјској перспективи, и проучавање и обрада црногорског топономастикона који би обухватио сва географска имена у Црној Гори.

паре } ; | те

УЛТУРА ЈУ,

чешће на телевизији која им уступа своје време чак и у емисијама образовног, културног и научног програма. Тако милионски аудиториј има прилике да слуша неодговорна излагања о пореклу ћирилице, пореклу Словена и њиховим миграцијама, о наводним словенским књигама које су изгореле у Александријској библиотеци, о српском језику који наводно разуме цео свет...

Рекло би се да је то о чему говорите већ појава која узима маха2

— На жалост, испада тако и све то пролази без икаквог одјека у нашој јавности. Уредници који одговарају за такве програме или уређују листове у којима се то објављује, остају и даље још чвршће на својим местима не питајући се како ће све то деловати на грађане ове земље, пре свега на младе људе, дакле ђаке и студенте који пе креирати будућност Србије. Сматрам из тих разлога, да научне, културне и образовне институције у Србији морају и институционално реаговати на појаву књига, промоција, написа, и ТВ емисија у којима нестручњаци „стручно“ упознају Србе са њиховом историјом и праисторијом, са неистинама које, пре или после, доносе увек несрећу и погубне догађаје као што су духовни провинцијализам, изолација, нецивилизовано понашање и агресивност. Р. С,

Нове књиге „Пегаза“

Популарна едиција за прву књигу „Пегаз“, која је већ увела у свет литературе многе писце, објавиће поново ове године неколико првенаца млађих списатеља — песме „Сновидна вода“ Ане Ристовић поезију Петра Христовског „Црпка“, збирку „Заграде“ Милана Степанова и приче Микаила Бодироге „Роман о јеремичку“. Тако је одлучио жири у саставу Саша Јеленковић (Председник) Вуле Журић и Никола Вујчић, ишчитавајући више од сто рукописа који су приспели на конкурс.

Едиција „Пегаз“ коју издаје Књижевна омладина Србије, објавила је већ сто двадесет наслова, а њени аутори данас су међу најприсутнијим писцима у српској књижевности и култури. Ове године ова популарна. едиција обележиће двадесет година свог постојања. СК,

„Sa Prnjačka Banja

LJUBLJANA ZAGREB

polasci sa Kosova i iz V. Banje SLOVENAČKA VIZA ya) BREGENS-INNSBRUCK - nedeljom IZNAJMLJIVANJE AUTOBUSA

036/61-035, 038/40-142 011/444-8282, 444-8284