Borba, 05. 04. 1994., S. 16

БОРБА УТОРАК 5. АПРИЛ 1994.

АРХ. СЛОБОДАН МИЋА РАЈОВИЋ, ЛАУРЕАТ КОНКУРСА „ОРАЧ“

Ставили су ногу у врата

Зашто се „дигла прашина“ око једногласне одлуке 11 чланова жирија на конкурсу за уређење једног од елитних OU квартова

„Имам 49 година, а у архитектури сам, у правом смислу, тек неких седам, осам година. Стално сам пратио шта се дешава, а да бих преживео цртао сам за друге чак и перспективе и тако сам упознао „изблиза“ многе пројекте. Још на другој години студија. почео сам да радим код многих професора и ту сам учио. Да бисте догурали довде, до неке прве награде, уз таленат треба много труда и рада. Уз велики рад и знање, на крају крајева морате имати и мало среће. Некако морате постати и човек који је у кругу оних који граде. Кад уђете у тај круг, као и у сваки круг уметника — сликара, књижевника, песника и живите с тим људима, јасније пратите шта се дешава, боље се оријентишите... Ја са мојим наградама и парама живим лепо, али немам ништа".

Ово је својеврсни „аутопортрет“ Слободана Миће Рајовића данас доцента на катедри за пројектовање Архитектонског факултета. Реч је о архитекти који као мало ко гради на престижној локацији Калемегдан—Славија. У Кнез Михаиловој се управо подиже његово (и арх. Крунића) здање уз Америчку читаоницу. Ускоро ће по његовом (и Слободана Никезића) пројекту почети да се уређује и гради Теразијска тераса коју су београдски архитекти генерацијама решавали, али ни једно до сада решење није реализовано. У Српских владара његова је (Реље Костића и Ратка Каролића) зграда бивше Љубљанске банке. Марта ове године добио је конкурс за уређење кварта који затварају улице Светог Саве, Крушедолска и Булевар ЈНА око чега се у граду (поново) подигла „прашина“.

Конкурс сам почео активно да радим пре шест година. Од 1989. добио сам пет првих награда, пет

Прехладио се дјед код оваца, па је већ неколико дана у кревету. Лежи на повисоку узглављу просјед и старачки блијед, дуго и озбиљно гледа сваку ствар у соби и почесто навирује на прозор. Мислим да је то дјед угледао напољу нешто необично, па се и сам извлачим из ћошка, иза сингерице, и радознало вирим кроз окно. Напољу је тих прољетни дан, изнад расцвјетаних јабука путују свијетли облаци, у сунчану дворишту, поред корита, стоје двије грлице. Безгласна и мудра иза плота кроз ниску траву, пролази мачка.

— Шта ли је то дјед видио тамо2 питам се зачуђено. Можда се нешто сакрило до-

ље у сумрачну пролазу између појате и живице. Дјед замишљено — гледа

своје блиједе танке руке с плавим жилицама и обраћа се мени сјетно насмјешен.

— Баја, боме ће ти ђед умријети. — Нећеш! — ведро кажем у добро познато старачко лице, а онда се поново завлачим иза шиваће машине, сјећам се тренутно непријатна хладна блистања литија и позлаћених крстова са очева погреба и опет кажем на. мрштено и тврдо:

других, једну трећу и један откуп. Девет конкурса сам изгубио. Урадио сам 21 конкурс и то треба да се зна, пошто се по граду свашта прича, напомиње Рајовић и додаје да су приче о намештаљкама стварно бесмислице које брукају највише оне који их шире. Ево, чак и професор Лојаница који је добио друту награду, иначе водећи атхитекта на Факултету, јако ме разочарао.

Како он да ми каже „Мићо ниси смео да учествујеш на овом конкурсу јер су у жирију Паја и Зоки (Крунић и Никезић, оп. а.) са којима си радио“. Па одлука је била једногласна. Једанаест чланова жирија, стручњака, моралних људи је одлучило да је мој рад најбољи. А, и мој професор кога сам заменио на Факултету — Зоран Петровић ми је рекао „Кад ти је Крунић потписао прву награду, знам да си најбољи...“

Најбољи — пројекат Миће Ра-

БРАНКО ЋОПИЋ „12. ХИ 1939, УВЕЧЕ (АУТОБИОГРАФСКИ СПИС) — МУ

Добре моје,

— Нећеш, нећеш ти умријети. — Оћу, рођени, умријећу и однијеће ме на гробље, на Микаилића брдо.

— А ја ћу узети куку од брначе, па ћу те јопет довући отуда.

— Аха! — Дјед је од срца насмијан. — Шта мени море смрт кад ће мене мој Баја јопет довући натраг.

— Е, кад би се то могло уздише старац који је дошао да обиђе дједа.

То је крупна старчина големе чупаве главе. Подбочио се испод браде дебелом шљаком, дуго и ћутке гледа у под, пљуцка, а онда изненада, баш као да је читаво вријеме само о томе мислио пита дједа:

— А мореш ли, Раде, што потрошити, рачи ли ти се што јести2

Зачуђено гледам и дједа. Необично ми то да је њему име Раде. Раде је чини ми се, име плавим људима, ониским и дебелим (такав нам је био један кум Раде) а дјед је издужен и мршав као какав Станиша.

— Слабо ми се једе, мој

Дмитре, слабо — тмурно ве-

ли дјед — Ето, сад ми нешто пало на ум, да ми је младије коприва, па да се сваре и ма-

Слободан Мића Рајовић: Инсмо Јапан, али имамо добре архитен-

јовића предвиђа бар у првој, извесној фази (до улице Ивана Милутиновића) градњу три куће уз Булевар ЈНА. Приземља и мезанини су повезани галеријом уз улицу. Ту ће бити трговине, изнад бирои, па пословни апартмани. Иза зграда а унутар блока базар који би у коначној верзији требало да се протеже до Крушедолске и да представља и пешачку зону од Врачарског платоа до Славије.

Конкурс за део Врачара, под радним називом „Орач“ анимирао је поред мање и више познатих архитеката и доста најмлађих односно још студената. Они су

радили компјутерима и то би мо-

гао бити наговештај, свежих, нових ветрова“.

Компјутери су, Мерик по мишљењу нашег саговорника опасна ствар за младу генерацију Они мисле да компјутером разреше неку ситуацију „а жири

палетне коприве_

ло зачине... Уз рат смо то често јели... Чини ми се, одма' би од њих оздравио. Старчина опет обара главу и као да смишља нешто друго, сви ћуте, а ја се тихо и неопажен извучем из собе. Под високим плотом ниже куће дуго претражујем по аптовини и репуху нема ли, можда младих коприва. Узнемирио сам квочку, нашао стару излизану потковицу, а од коприва ни трага. На углу ограде, поред младе врбе, набасам на преврнут плехан котлић земљав и пробијена дна. Кроз рупу из таме гледа тајанствен и непознат свијет. Унутра сигурно има нешто необично. Пун треме преврнем клипом котлић: сад је на сунцу све празно и обично, испуњено необичном свјетлошћу. Блиједа напола сува трава и један црн кукац тврдих крила, који престрашен покушава да се сакрије. Постајем одједном тужан и пуст -и поново вратим котлић на старо мјесто. Претражио сам послије простор испод младих шљивица тамо је растао невен и чупави „коњски босиљак“, испод трешања је била чиста зелена ледина, а тек ниже појате наиђем на коприве. Расле су густо уза сам под-

је видео — све је то шупље“. Лаицима се то допада јер је у боји и шарено. Клинци покушавају да се сакрију кроз компјутер. Они покушавају да перспективама и аксонометријама неког заварају, али компјутер је само један технички цртач који брже ради.

По Београду се доста зида. Тачније највише је заправо започетих градњи. И, логично питање је може ли сиромашно друштво да прави добру архитектуру.

— Ми имамо добре архитекте, истиче Рајовић, али сигурно да ми нисмо Јапан. Јер, цела ствар је ипак у реализацији. Јасно је да архитектура зависи од пара, инвестиција. Наш инвеститор, данас, још увек нема однос према архитектури. Још увек му је најважније, и на Теразијској тераси и на Славији, да му ја направим што више квадрата, да буду што јефтинији и да он то прода, а ту онда не може да се постигне онај прави ниво који би архитекта хтео. Значи, ја као архитекта морам да правим уступке инвеститору, иначе нећу направити кућу. Ми сви правимо уступке. Ко има пара, тај влада.

Управо би та констатација могла упутити на закључак да је шема: трговине, угоститељство, занати, бирои и пословни апартмани — заједно, слика данашњег времена — архитектуре.

— Људи рачунају, каже Рајовић, да ће кад се овај рат заврши ући страни капитал и они се уствари припремају. Пара нема нико. Ни овај инвеститор, ни онај који ради Терасу. Има пара да ископа рупу и да крене. Што се каже — ставили су сви ногу у врата. Заузима се локација. Направи се пројекат, онда се направи каталог за продају и потом се продају локали, један по један, а кад се скупи лова то полако расте. Саве Поповић

зид, таман од влаге и старосTM. Тек што сам покуашо да откинем прву младу биљчицу, ожарим прсте и намрштен тргнем руку. Подуго затим сједим неодлучан и трљам прсте, а онда поново са два прста опрезно прихватим чупаву стабљичицу и откинем је. Добро сам прошао и то ме охрабри. Послије се опет неколико пута ожарим, осјећам како ме у носу пали оштар мирис корпиве, али ипак не попуштам. Најзад је поред мене читава хрпа, збијем је у своју црвену личку капу и весео журим преко плота. У соби код дједа тихо је и пусто, старчина је већ некуд отишла, а дјед је замишљен и сјетан.

— Шта то носиш, рођени2

— Ђеде, набро сам ти коприва. Ево и пуна капа.

Старчево лице развлачи се у осмијех срећан и ведар. Изненађен и узбуђен привлачи ме себи и дуго милује по ко-

"си.

— O, лијепе моје коприве. О, драге ђедове, коприве.

— А нећеш ли сад, ђеде, умријети онако к'о мој-тата7

— Нећу, рођени, нећу одговара он меко, а затим ме пушта, брише очи и главе окренуте зиду искидано

СУТРА У ТЕАТРУ „КУЛТ“ Босарин

„Океиморон“

После ужичке и новосадске сцене, драмски првенац Светислава Басаре, „Црна хроника“, имаће 6. априла и своју београдску премијеру.

Настао према роману овог већ прослављеног писца, „Де бело цвили“ комад „Охштогоп“, како је „покрштен“ за ову прилику „наставак је литерарног опуса са којим је читалаштво махом упознато. ја му желим добродошлицу у овај наш свети желим да издржи и настави да пише за позориште“ каже редитељ Дејан Мијач.

И мада је ово тренутак изразитог бављења наших драматичара“ актуелном стварношћу, према Мијачу, када је о „Охипотопи“ реч, ради се „о нешто мало друкчијем аспекту. Басара је писац који за главно оружје има иронију“.

Што се театра „Култ“ тиче ово је, после огромног успеха који су имали са драмом Александра Поповића „Тамна је ноћ“, пројекат од „животне“ важности. „Ми смо просто у обавези да овом представом поновимо успех претходне“ каже Милан Обрадовић, директор „Култа".

Вероватно је зато ангажован најзапосленији редитељ у овом моменту, Дејан Мијач, као и „добитна“ глумачка комбинација Богдан Диклић, Драган Николић, Милена Дравић, Милан Гутовић, Бранко Цвејић и Драган Зарић.

Пракса да се од материјала из представе прави ТВ-спот и овог пута ће бити испоштована, за шта је својим текстом и музиком задужен Рамбо Амадеус.

Ваља на крају напоменути да без предузећа „Микро р“ „Букуље“ и осталих спонзора не би било ове представе. XJ.

мрмља:

— O, добре моје паметне коприве.

Срећан и узбуђен завлачим се у свој сумрачни ћошак. Заборавио сам на ожарене прсте пуне пликова, па ми одједном дошло жао и оне старчине, која је отишла; његово празно мјесто виче пуно туге и тишине: Гдје ли је сад стари са својом дебелом шљаком2 Можда га више и нема нигдје на свијету. ·

Па и несвјесно гладим ожарена мјеста, укочено гледам у сумрак који се већ хвата по угловима собе и плаче ми се за старцем кога више нема.

А обноћ опет сањам како берем коприве и то сад за оца, а оне се некуд измичу и бјеже, чује се однекле и глас онога старога, а мени се од свега тога грдно ражалило, па у сну почињем тихо да плачем. Дуго ме дрмају, 30ву, умивају ме хладном водом и најзад ме, озловољени, и : (наставиће се)

еј psi e Sav