Borba, 03. 09. 1994., S. 25

ка

Spavao je veoma malo i loše zbog umobolnica koje su glasno pevale sve do dva sata u zoru. Kad se javiše prvi petlovi, on ustade i pođe do sobe u kojoj je spavala devojčica. Međutim, ne zateče je tamo, već u Ššupi za robove. Robinja koja je spavala najblize ulazu uplašeno se trže.

„Ona je sama došla, senjor! — reče pre no što ju je išta upitao. „Ja je nisam čak ni primetila “ j

Markiz je znao da je to tačno. On upita koja je od njih pratila Sierva Mariju kada ju je pas ujeo. Jedina mulatkinja među nji-

ma, koja se zvala Karidad del Kobre, oglasi se drhteći od straha. Markiz je umiri.

„Povedi brigu o njoj, kao da si ti Dominga de Adviento” — reče joj.

On joj objasni dužnosti. Upozori Je da Sierva Mariju ni trenutka ne ispušta iz očiju i da se prema njoj ophodi s naklonošću i razumevanjem, ali bez grubosti. Najbitnije je da ona ne prolazi kroz bodljikavu ogradu koju je nameravao podići između staništa robova i ostalih delova kuće. Ujutro posle buđenja ı uveče pre odlaska na spavanje Karidad del Kobre trebalo je, i nepozvana, svakodnevno da mu podnosi iz-

„Vodi računa o tome šta činiš i kako ćeš to da uradiš!" — zaključi. „Jer, ti ćeš jedina biti odgovorna da se moja naređenja izvršavaju.“

U sedam ujutru, pošto je zatvorio pse, on krenu do Abrenunsiove kuće. Lekar

_ mu sam otvori vrata, jer nije imao ni robo-

_ markiz drža

ve ni služinčad. Markiz ukori sebe zbog пегтотепозн: „Ovo odista nije vreme za posetu“ reče pravdajući se. Pun zahvalnosti zbog konja kojeg su

~ mu upravo doveli, lekar mu pokaza koliko

ceni taj gest. Povede markiza kroz dvorište do šupe u kojoj je nekad bila kovačnica od koje je ostalo samo kovačko ognjište. Predivni riđan dvogodac izdvojen iz uobičajene sredine, nemirnga se vrpoljio. Abrenunsio ga umirujuće potapša po glavi, dok mu je na uvo, na latinskom, šaputao tanane reči milošte.

Markiz ispriča lekaru da je uginuli konj

| ___pokopan u nekadašnjem povrtnjaku bolni-

ce „Amor de Dios“, koji je u vreme epidemije kolere bio osveštan za groblje namenjeno bogatašima. Abrenunsio mu se zahvali, smatrajući to preteranim iskazivanjem dobronenamernosti.

Tokom razgovora pada mu u oči da se iz držao na odstojanju. A ovaj mu priznade da nikad nije skupio hrabrosti da se popne na konja. |

„Ja se podjednako plašim konja i kokošaka” — priznade.

„To je odista šteta, jer je odsustvo sporazumevanja s konjima unazadilo čove-

| Čanstvo“ — reče Abrenunsio. „Kada bismo

to nekako prevazišli, mogli bismo da stvorimo kentaura!”

Unutrašnjost kuće, osvetljena sa dva prozora prema moru, bila je uređena u sitničavom maniru okorelog neženje. Sve prostorije odisale su mirisom balsama, što je podsticalo veru u delotvornošt medicine. Tu se nalazio nesređen pisaći sto i jedna vitrina puna porculanskih tegli s latin-—

Maručene knjige sa pošarinom plafiću pouzećem podau prilikom preuzimanju. Po ceni od 24 dinora sa 50% popusta.

Ime i prezime

Telefon adresa

Е Poštanski broj i mesto

| |

Isceliteljsk

osecanje sreće

skim natpisima. Ćušnuta u jedno ćoše i

prekrivena zlatastom prašinom, stajala je medicinska harfa. Najveću pažnju privlačile su knjige, mnoge na latinskom i u ukrasnim povezima. Bile su smeštene u zastakljenim ormanima i po policama, ili su se, brižljivo naslagane, gomilale po podu. Lekar je prolazio između tih hrna papira s lakoćom nosoroga koji se zadesio u ružičnjaku. Markiz je bio zadivljen tim mnoštvom

„Sve znanje sveta mora da je smešteno u Ovoj sobi“, primetio je on.

„Knjige ničemu ne koriste“, reče Abre-

nunsio raspoloženo. „Sav sam život pro-. - veo lečeći boljke koje su drugi lekari izaz-

vah svojim lekovima.“

On podiže usnulu macu sa svoje velike naslonjače, kako bi markiz mogao da sedne: Ponudi mu biljni čaj koji je sam pripremio na gorioniku, pričajući usput o medicinskim iskustvima, sve dok nije primetio da je markizovo interesovanje splaslo. To se ovako dogodilo: Markiz se iznenada podiže, okrete lekaru leđa i usmeri pogled ka sivoj pučini. Konačno, leđima još okrenut lekaru, on skupi hrabrost i progovori:

„Uvaženi magistre“ — promrmija.

Abrenunsio nije očekivao ovakvo oslovljavanje. „Daa...?“- ag

„Uz čuvanje stroge lekarske tajne i samo za vašu ličnu upotrebu, priznajem da

. je tačno ono što se govorka“ — reče mar-

kiz svečanim glasom. „Besan pas je ujeo moju ćerku”.

On pogleda u lekara i zaključi da ovaj već zna.

„Meni je to poznato” — reča Abrenunsio. „1 pretpostavljam da ste zbog toga svratili ovako rano.“

„Tako je“ — odvrati markiz. I ponovi pitanje koje je već u bolnici, ugledavši Onog nesrećng samrtnika, postavio lekaru: „Šta nam valja činiti?“

Umesto brutalnog odgovora od prethodnog dana, Abrenunsio predloži да pregleda Sierva Mariju. Upravo је [0 тагkiz i hteo da ga zamoli. Pošto se o tome dogovoriše, popeše se u kočije koje su ih očekivale pred vratima.

Kada su stigli u markizov dom, on zateče Bernardu pred njenim stočićem za ulepšavanje. Češljala se bez nekog: povoda, koketnošću iz onih prohujalih godina ka-

da su se poslednji put našli u zagrljaju, a.

uspomene na te dana markiz je odagnao iz sećanja. Bernardina soba odisala je prolećnim mirisima njenih sapuna. Ona ugleda muža u ogledalu i obrati mu se bez oštrine u glasu:

_ „A ko smo pa mi da poklanjamo konje?” Markiz to preču. On uze njenu kućnu haljinu sa nepospremljene postelje, prebaс je preko njenih ramena i grubo Joj nare-

„Obucite se, stigao je lekar!” „Sačuvaj me bože!”, uzviknu ona.

„Nije došao zbog vas, iako bi vam i te

bio potreban“, reče. „Lekar je došao

zbog devojčice!” ·

„To Joj neće puno pomoći” — odvrati ona. „Marija će umreti, a možda i neće. Treća mogućnost ne postoji." Međutim, obuze je radoznalost: „Koji je to lekar?“

„Abrenunsio” — reče markiz.

Bernarda se sva usplahiri. Radije bi umrla ovakva, usamljena i naga, nego da svoju čast položi u ruke jednog suludog Jevrejina. On beše kućni lekar njenih roditelja, a oni su ga odbacili jer je razglašavao zdravstveno stanje svojih pacijenata, kako bi se hvalisao postavljenom dijagnozom. Markiz ostade uporan:

„Čak i ako Vam se to ne sviđa, a meni još manje, Vi ste majka. Zbog te Vaše svete obaveze, molim vas da prisustvujete kao svedok ovom pregiedu.”

„Što se mene tiče, možete učiniti što Vam je drago“ — reče Bernarda. Za Vas ja sam mrtva!”

Suprotno očekivanju, devojčica dopusti temeljnom pregledu bez otpora, radoznalo prateći lekarev rad. „Mi lekari vidimo rukama“ — reče Abrenunsio, a raspoložena devojčica mu se po prvi put osmehnu.

Dokazi o njenom zdravstvenom stanju bili su očevidni, jer je, uprkos mršavosti, devojčica imala skladno telo prekriveno skoro neprimetnim zlatastim maljama, što je nagoveštavalo početak rasvetavanja pupoljaka njenog devojaštva. Imala je savršene zube, oštrovidan pogled, vitke noge, mudre ruke, svaka vlas njene bujne kose bila je preludijum za dug život. Odgovarala je voljno i veoma staloženo tokom tog veštog saslušanja, i morali ste dobro da je poznajete, pa da shvatite da ni jedan njen odgovor nije verodostojan. Tek kada je lekar otkrio sićušni ožiljak na gležnju, ona še uznemiri. Abrenunsio je vispreno preduhitri: „Da li si ti to pala?”

Devojčica potvrdi ne trepnuvši:

„Da, sa stoličice!”

Lekar poče da razgovara sam sa sobom na latinskom. Markiz ga prekide:

„Recite mi to na španskom! „To se nije ticalo vas”, reče Abrenunsio. „Ja razmišljam na latinskom.“

Sierva Marija se oduševila Abrenunsio-

vim pregledom, sve dok nije položio uvo

na njene grudi da bi joj oslušnuo srce. Ono je kucalo grozničavo, a grudi su joj prekrivale blede vodene. kapi čiji je miris podsećao na luk. Kad je završio s pregledom, lekar nežno potapša devojčicu po obrazu.

„Ti si veoma hrabra! — pohvali je on.

Kad je ponovo ostao nasamo sa markizom, lekar mu reče da devojčica zna da ju je ujeo besan pas. Markiz ga nije shvatio.

„Ona vam je napričala mnoge laži, ali пе 11!“ — одутано је.

„Nije mi to ona rekla, dragi gospodine“ — nastavi lekar — „već njeno srce: skakutalo je kao žabica u kavezu!“

Markiz je nabrajao ostale Marijine laži, ali ne osuđujući ih, već sa izvesnim očinskim ponosom. „Možda će od nje postati pesnik" — reče. Abrenunsio nije bio tog mišljenja, naime, da je laž odlika umetnosti. ПН.

„Što je napisan tekst verodostojniji, utoliko je i poetičniji“ — tvrdio je.

Jedina pojedinost koju nije bio u stanju da objasni, beše miris luka kojim je odisao znoj devojčice. Pošto nije nalazio nikakvu vezu između određenih mirisa i besnila, smatrao je to za privremeno neobjašnjiv simptom. Karidad del Kobre je kasnije otkrila markizu da se Sierva Marija potajno podvrgla isceliteljskoj veštini robova. Oni su joj dali da žvaće smolu drveta mamaja, a zatim je zatvorili u ostavu gde je bio smešten luk, kako bi tako otklonili crnu magiju kojom Ju je pas unesrećio.

Abrenunsio nije prećutao ni najmanju pojedinost koja je bila skopčana sa poja-

_vom i posledicama besnila. „Što ujed dub-

lje prodre u meso i bliži je mozgu, to su prvi napadi besnila žešći“. Sećao se jednog pacijenta koga je zadesila smrt od besnila pet godina kasnije, ali nije bilo izvesno da li je možda ipak podlegao nekoj nepoznatoj zarazi do koje je došlo posle ujeda bes- . nog psa. To što je Siervina rana tako brzo zacelila, nije bilo od nekog značaja. Naime, posle izvesnog vremena ožiljak je mogao ponovo da otekne, da se zagnoji i provali. A konačna faza besnila mogla je da bude tako bolna i mučna, da bi svako radije poželeo brzu smrt. Zakon jedino dozvoljava da se takvi bolesnici smeste u bolnicu „Amor de Dios“, gde rade Senegalci koji su vični s jereticima i pobesnelim umobolnicima. U protivnom, markiz bi morao sam da preuzme svu odgovornost da sopstveno dete veže za krevet, sve dok u mukama ne ispusti svoju dušu.

„U dugoj povesti čovečanstva, ni jedan hidrofobičar nije preživeo posledice besnila da bi o toj boljci mogao svedočiti“ — zaključi lekar. =

Markiz odluči da za njega ni jedan krst neće biti pretežak da ne bi bio spreman da ga ponese i podnese. Neka njegovo dete umre u svome domu. Lekar mu uputi pogled koji je izražavao više samilost nego respekt. 1

„Od vas nisam ni očekivao drugo do ovoliku velikodušnost, moj gospodine! ; uopšte ne sumnjam da je vaša duša dovoljno očeličena da sve to podnese.

Lekar ponovo naglasi da prognoza “a sada nije ni malo zabrinjavajuća. Rana je bila veoma udaljena od glavne zone opasnosti i niko se nije sećao da je ikad krvarila. Prema svim postojećim znacima, Sierva Marija se neće razboleti od besnila.

„A šta nam valja činiti u međuvremenu?” — upita markiz.

„U međuvremenu — odvrati Abrenunsio — omopućite joj da sluša muziku, паpunite kuću cvećem, cvrkutanjem i pojem ptica, odvedite devojčicu da posmatra zalaske sunca sa morskog žala, pružite joj sve što može da je učini srećnom!”

Abrenunsio zaokruži šeširom po VaZduhu i oprosti se od markiza uobičajenom izrekom na latinskom, ali je ovog puta, da bi markizu ukazao čast, i prevede: „Nikakva medicina ne može da izleči ono Što osećanje sreće ne može da isceli“.

KRAJ Prevod: Andrija Grosberger