Borba, 18. 11. 1994., S. 21

ВОКВА : PETAK 18. NOVEMBAR 1994.

KULTURA |}

SA MEĐUNARODNOG SKUPA U BEOGRADU „SRPSKA AVANGARDA U PERIODICI“

Pobuna profiv očeva

Avangarda je, čulo se od Predraga Palavestre, rušila tradiciju i ustaljeni poredak, razbijala prozore i provetravca prostore duha i kulture

Da li je korak od modernizma do avangarde u srpkoj književnosti bio izazovan i bučan kao „šamar javnom ukusu“ u Rusiji? Je li tada uspostavljen sasvim novi svet? Nisu li mnogi moderni umetnici bili i sami u pojedinim fazama avangardni, a avangardisti, katkad, na tragu moderne duhovnosti — izlagali su i polemisali istoričari književnosti, razgovarajući o „Srpskoj avangardi u periodici“ juče, u Institutu za književnost.

Bio je to prvi dan velikog me- i

đunarodnog skupa, koji su organizovali pomenuti Institut, i Od"бог za proučavanje istorije književnosti SANU. Skupa posvećenog ovom kontroverznom pojmu, koji je zaogrtao, kako se čulo, sve raskolničko, ljutito i prevratničko u književnosti. Koji je u kamernom prostoru biblioteke okupio međunarodne istraživače, ali privukao u jednom trenutku i ministra kulture. Tu je u novom svetlu osvetljeno delo, tada“avangardnih, a sada klasika — poput Crnjanskog ili Rastka Petrovića.

A već na samom početku, prepodnevne sesije, akademik Predrag Palavestra je ustvrdio, da onaj korak nije bio ni tako izazovan, ni bučan. „Kulturni, stvaralački i književni preokreti odigravali su se u zatvorenim i malim krugovima posvećenih, na skučenom i tesnom prostoru između Univerziteta i Skadarlije“... „Tada se još nije znalo ni videlo da će pobuna balkanskog barbarogenija protiv papučica od svile uskoro, u ratu, dobiti drugačije značenje i da će prezrenje prema francuskoj sintak-

UJUBIVOJE RŠUMOVIĆ ZA „BORBU“ POSLE SUSRETA S ČELNIM LJUDIMA BEOGRADA

„Ostajem, ako mi pomognu“

Ostavka na mesto upravnika dečjeg pozorišta Boško Buha koju je Skupštini grada podneo njegov up-' ravnik Ljubivoje Ršumović će po svemu sudeći postići željeni cilj. Naime, u utorak je došlo do susreta Nebojše Čovića, Đorđa Miloševića i Milenka Kašanina na jednoj i ljubivoja Ršumovića na drugoj „strani“.

U izjavi za „Borbu“ Ršumović kaže: Mi smo u utorak, u Skupštini grada imali jedan sastanak na kome sam ja izneo razloge svoje 05tavke. Dogovorili smo se da se po-

Raskol! građanske svesfi i kulfure: rag Palavesfra

si preobraziti ne samo lice nego i naličje srpskog: modernizma“ — воуопо је оп.

Palavestra je tada podsetio, na neke ranije radove, koji su potvrdili, da je u srpskoj književnosti gotovo nemoguće pratiti prelaz od modernizma ka avangardi ili povući jasnu granicu između ova dva vida istog civilizacijskog zamaha. On opisuje da je pobuna mladih protiv autoriteta bila porodična svađa očeva i sinova: „Tada se rasturio zajednički dom, nastupio raskol građanske svesti i kulture, disperzija snaga i poraz individualizma, poraz koji je najviše pogodvao ideološkom totalitarizmu i propadanju građanskih vrlina“. Avangarda je — zaključuje Palavestra — rušila tradiciju i ustaljeni poredak, razbijala prozore i provetravala prostore duha i kulture.

novo nađemo u sredu 23. novembra u pozorištu i razmotrimo zajednički problem pozorišta u celini. Postigli smo toliko da su pomenuta gospoda odmah priskočila u pomoć i rešila nam najurgentnije probleme. Nama, naime, prokišnjava krov depoa, ne radi nam telefonska centrala a muči nas i još niz sitnih detalja koji se mogu otkloniti odmah. Ono što ja ne mogu da rešim sam, i što je Skupština grada kao osnivač obavezna da pomogne to ostaje. Kada se sastanemo u sredu i ljudi iz gradske Skup-

Prisutni su nakon toga saslušali polemično izlaganje Milana Radulovića, koji je tvrdio da jc modernizam zapravo — samo dublji tradicionalizam. On objašnjava da je odnos prema tradiciji ono bitno mesto, na kojem se razdvajaju modernizam i avangarda. Kaže odmah nakon toga, da je ideal moderne umetnosti bio nastojanje da se nacionalne kulture stvaralački transformišu. S druge strane, ambicije avangardnih umetnika su bile bogoboračke kaže on, os-

tvarujući implicite prostor i za

tvrdnju Slobodanke Peković:

„Svo prethodno iskustvo je propalo“ — govorili su avangardni pisci. Smatrali su, da su modernisti samo preživeli ostatak prošlosti. Ona je govorila o novom i pobunjeničkom u vreme „dvadesetih“, spomenuvši diskusije o siobodnom stihu. Vesna Matović objašnjava da se estetsko vrednovanje u tom periodu više ne potčinjava kategoriji lepog. Avangarda doista jeste opozit modernom i tradiciji, ali ipak i — radikalizacija nekih prethodnih pretpostavki. Izlaganje Zdenke Petković, ticalo se kritike poezije Svetislava Stefanovića, dok je Novica Milić skrenuo pažnju na ozbiljan, „hamletovski poklič avangarde“. Tako ona sama sebe dovodi u pitanje nekom budućom avangardom“, kaže on. Govoreći o pojmu primitivizma u avangardi, Bojan Jović reče, već pri kraju tog dela skupa, da se ta nova generacija pisaca borila za afirmaciju u sredini koja nije imala previše razumevanja za njih.

S. Kostić

štine utvrde na licu mesta sve što u pozorištu ne valja, očekujem da potom na nadležnom forumu donesu odluke i to „crno na belo“. Kad budem video papir koji rešava problem pozorišta, ja ću svoju odluku javno pocepati“. Na pitanje da li bi to značilo njegov povratak na mesto urravnika Ršumović je rekao „Naravno. Ja nisam podnosio ostavku radi egzibicije. Imam još tri godine do penzije i nisam lud da dobrovoljno idem na ulicu“.

2. ).

„JUGOSLOVENSKA KRIZA U ISKRIVLJENOM OGLEDALU” NA KOLARČEVOM NARODNOM UNIVERZITETU

e e • ~ o Krivi i sto jesu e + O ı Slo nisu Knjiga Nedžada Bašića „Rat u Bosni“ puna Je kontradik-

tornosti, ali ne zbog neukosti autora već mržnje koja ga je potpuno zaslepila, kaže dr Kosta Čavoški

— Srbi su krivi za raspad Jugoslavije zato što jc nisu branili. Ako jc ona bila naša država, a bila/je, dužni smo bili da jc branimo, zaključio jc dr Kosta Čavoški, na vcoma dobro poscćenom. predavanju „Kako je moguća multinacionalna Bosna i Hercegovina a Jugoslavija nije“, iz ciklusa „Jugoslavija u iskrivljenom ogledalu“, na Kolarčc-

-vom narodnom xđgdunivcrzitctu.

Povod za ovo predavanje je knjiga Nedžada Bašića „Rat u Bosni“ koja se takođe bavi srpskim krivicama. A Srbi su, po Bašiću, krivi za svc — i što nisu čuvali Jugoslaviju, i što su zajedno sa JNA pokušali da je sačuvaju, i što je šezdesetih godina došlo do satanizacije komunizma i narušavanje bratstva i jedinstva, i što se nisu opredelili za dcccntralizaciju Jugoslavije šezdesetih godina jer bi to donelo blagostanje i mir, već su na pokušaj Arbanasa da stvore državu odgovorili centralizacijom Jugoslavijc, koja je, opet, dovela do secoesijc ostalih republika, i rata koji traic.

Po Bašiću, Srbi su bili i za državni integralizam i za nacionalni separatizam. Takve kontradiktornosti, kojih u ovoj knjizi ima sijaset, nisu posledica autorove neukosti, već mržnje koja ga je potpuno zaslepila, smatra dr Cavoški.

Krivica Hrvata i Slovenaca bila bi eventualno u tome što nisu obavestili međunarodnu javnost o srpskom ponašanju prc nego što su doneli odluke o proglašenju neovisnosti.

— Srbima se može zamoriti što je njihov nacionalni program formulisan u rečenici „Svi Srbi u jednoj državi“, iako oni nisu rekli „srpskoj“, pa je, logično, ta država mogla biti i Jugoslavija, kao što je i bila. Verovatno bi taj program trebalo da glasi „Svi Srbi u više država“ od kojih bi samo jedna bila srpska, a ostalc tuđinske, kaže Čavoški.

Ostali narodi imaju pravo na samoopredeljenje — Srbi nemaju. Njihov najveći greh je što ho-

ćc svc ono što i ostali narodi bivšc Jugoslavije — svoju državu. Grch im je i što hoće da budu Srbi, umesto da sc zadovoljc opštcljudskim pravima i slobodama kojc mogu uživati svuda, pa ı u Australiji.

Koreni srpskog izopačenja su u njihovoj sklonosti ka spirituahHzmu i scntimcntalnosti, ali i u tomc što su u dctinjstvu imali autoritarnc očevc, tvrdi Bašić, a dr Čavoški ironično primoećujc da su muslimanski očcvi vaspitani na Kuranu, sigurno mnogo dcmokratičniji.

Медипагодпо ргауо зе зејекпупо ргтепјије, јег да nijc tako, kako bi sc moglo objasniti da sve državc imaju pravo na tcritorijalni intogritct, osim Jugoslavijc koja sc nc možc pozvati na to zbog brojnih zločina kojc Jc počinio rcžim u Srbiji. A pošto Je bivša Jugoslavija to pravo izgubila, dobilc su ga sccesionisиске герибике. Ргауо srpskog naroda na jcdinstvonu državu пе розтој!, јег гијс устапо 7а 60vcka već za despota koji narcđujc rušcnjc gradova!

Ako sc Hrvati i Srbi optužuju za iste zločinc kao što jc ctničko čišćenje, onda to ovi drugi činc boestijalno, pa zato ncmaju pravo na toritorijalni intogritct a Hrvati imaju. Ako Srbi iz Srbijc pomažu svojoj braći preko Driпе, опда је to agresija, a muslimanska omladina treba (i čini to) da pomaže u borbi Hrvata za očuvanje njihovc drage Hrvatske.

Srbi u Hrvatskoj ncmaju pravo na spocijalni status jcr jc Hrvatska demokratska država, ali ga moraju imati Vojvodina, Raška i Kosovo jer Srbija nijc demokratska... I tako daljc, lista ovakvih dokaza mnogo jc duža, a zaključak dr Koste Čavoškog jeda je glavna toza Nedžada Bašića da je multictnička i multikonfesionalna BDosna moguća, a da Jugoslavija to nijc. Pri tomc, Bašić misli na celu Bosnu i Horcegovinu koja bi bila muslimanska država. Lj. Milinčić

IZ ZBORNIKA TEKSTOVA ČEŠKOG PEN CENTRA „O TOLERANCIJI“ U KOJEM SU SAKUPLJENA RAZMIŠUANJA NAJISTAKNUTIJIH ČEŠKIH PISACA (5)

Ne gore kuće sumo na Balkanu

Danas objavljujemo drugi deo tehsta Jaroslapa Vejvode u formi dokumentarne priče u kojoj autor opisuje atmosferu u jednom švajcarskom gradiću gde nastavnik, u razredu useljeničke dece, predaje lekciju o toleranciji

Srbin Milan govori o svojim razrednim drugovima Hrvatima koristeći ratnu terminologiju kojoj tu nije mesto, ali se ne može izbeći. Ona je sveprisutna, kod odraslih i kod dece oko nas. Tako razmišlja nastavnik koji ima nemoguć zadatak: da iz dečjih duša izbriše sliku sveta koji ih okružuje.

Jer, ne gore kuće samo na Balkanu. Prvi put posle Jana Husa, obe strane Rajne su zaražene mržnjom prema strancima — izbeglicama, stranim radnicima. U dvorištu jedne švajcarske škole

umro je emigrant, kojeg su napala domaća deca. Pre toga, zapaljene kuće u kojima žive emigranti povremeno bi odnosile živote, a autopsija u ovom slučaju pokazala je da je dečak imao slabo srce. Dakle, domaći žele samo da zaplaše doseljenike, da istaknu pravo koje im kao domaćoj većini pripada.

Za uzvrat, manjine se naoružaVaju, a nasilje se širi brže od marševa ksenofoba. Na svim javnim mestima, čak i privatno, nisu samo građani zastrašeni od strane krimi nalaca, već se manjine plaše većin-

skih grupa, stari se plaše mladih, mali velikih, slabi — jakih.”

Zato je lekcija o toleranciji uneta u školski program iziskivala mnogo više od običnog objašnjenja o pojedincima i nacijama koji žive zajedno u miru. Ali, predavati toleranciju u svetu bez ljubavi? I to deci koja treba da napuste očinske domove, a već su ostala bez domovine? Izbegle od rata i nasilja koje tako neočekivano uzima maha ovde, na granici mira?

Milan trenutno vodi bitku sa udruženim hrvatsko-albanskim „trupama“ koje Ljubici blokiraju

pristup u brodsku perionicu. Iz nekog tajanstvenog razloga pored njega su sicilijanska deca — da, zbilja, Antonio se zaključao u toalet i viri kroz prozorče ka svojim progoniteljima. U međuvremenu Kurdi, zajedno sa Grcima uhvatili su nekoliko Turaka i vode ih ka ivici brodske ograde da bi ih bacili preko...

Uzalud nastavnik lupa rukama i zove one koji ga ne čuju da bi sprečio najgore. Usred opasnosti, Jan, poput mnogih pacifista, poseže za svojim oružjem. Uzima pušku koju je zaplenio, otkoči je, podiže poviše glava, cilja nekud u internacionalne vode i povlači obarač.

Rečna policijska patrola istražila je pucnjavu na palubi. Jan se iz-

vukao bez kazne za uznemiravanje i čak mu je dozvoljeno da zadrži pušku nakon što su je pregledali. Ako bi imao slične nevolje da smiri decu, policija mu je preporučila da radije koristi pištaljku.

Lekcija o toleranciji, već odavno pre toga bila je potrošena, a zapravo, policijsko objašnjenje pravila ponašanja na reci zajedno sa demonstracijom manevra čamcima i signalnim zastavama — toliko okupirajući pažnju učenika da je Antonio mogao bezbedno da napusti toalet — bacila je u zasenak čak i lekciju iz istorije koja je trebalo tek da usledi. Međutim, ove dve stvari bile su toliko komplementarne da razred, mada je teško poverovati, nije ni pisnuo... (KRAJ)