Borba, 27. 04. 1995., S. 14

СУСРЕТИ „НИКИТА СТАНЕСКУ“ (3)

Срба и

Никитине куће

Братислав Милановић

Мит Никита Станеску су добрим делом створили Срби (Еуђен Симион)

ву реченицу сам први

пут прочитао на омоту

у који је било смештено библиофилско издање Никитиних песама а које смо добили још у Решици. Та рсченица пратиће нас током читавог путовања из града у град, са једног на друго књижевно вече.

У Румунији има доста листова за књижевност који се штампају попут наших „књижевних новина“. Неколико тих листова објавило је текстове Србе Игњатовића о суштини Никитине поезије и самом његовом миту. Текстови су 06јављени на најударнијим местима. Никитина кућа у Плоештију је типична грађевина у националном или, боље речено, у балканском стилу, са дрвеним доксатом. На вратима стоји запис: „Здраво, мушкарци и жене. Поздравља вас мсје срце“. Унутра: витрине са Никитиним фотографијама још из детињства, дипломе, плакете, Струшки венац поезије, Хердерова награда... И башу тој меморијалној кући поново бива представљен часопис „Савременик“, поново се говори о песничком миту Никита Станеску. Представљање српских песника (Адам Пуслојић, Срба Игњатовић, Мома Димић, Миљурко Вукадиновић и ја) претворило се, на крају у спонтан дијалог са публиком у којем је било и мало жестине. Мома Димић, који је

Срба Игњатовић

говорио на енглеском, ненадано је стекао симултаног преводиоца на румунски — у публици. И баш његов преводилац је заоштрио разговор питањем: ко више воли Станескуа, Срби или Румуни2

Увече, у сали Филхармоније, још једном се понавља реченица да су „мит Никита Станеску добрим делом створили Срби“ и изговара је њен творац Еуђен Симион, академик који ће нешто касније уручити Велике награде Академије Румуније Срби Игњатовићу, Валерију Матеју и Дану Лауренцију. Уз све атрибуте које има, први пут уз ову награду и Србино име стоји — међународна. И, у тој реченици Еуђена Симиона има много истине. Срби су наследили орфички мит од Грка и ретко у којој националној поезији је тај мит тако присутан. Србима је поезија сачувала национално биће, историју, културни идентитет. Мало + тако верује у „моћ говорг . А Никита је за српске пес „ике, када се појавио у Бес раду, био оличење Орфеја: «ђе што је дотакао или што е њега дотакло претварало се у песму. И ту је вероватно објашњење те опчињеностг Никитом СтанескуOM. Cara тај мит импонује и

Србима и Румунима. У сали Филхармоније Срба захваљује на беспрекорном румунском што изазива овације, а затим у његову и част Матеја и Лауренција, као у најбољој орфичкој представи, пева камерни хор „Мадригал“, из Букурешта, под управом Марина Константина. Тај хор је недавно проглашен за најбољи на свету у своме жанру.

Сутрадан смо гости код Никитине младе удовице Доре Станеску у Букурешту. Када је умро имала је 26 година. И сада, дванаест година после његове смрти, говори са неизрецивом преданошћу, и љубавJby, O њиховом заједничком писању песама (он је диктирао а она је записивала). Њихова кућа је прави дом уметности који је, сем најнеопходнијег намештаја испуњен сликама и књигама. На зидовима су цртежи Мирче Думитрескуа, а на цртежима Никита са пријатељима, за столом. За тим истим столом Мирча Думитреску слика Адама и мене.

Увече се окупљају песници, сликари, глумци, да се упознају са „екипом за шокове“, како нас је Дора прозвала. Сутрадан, за нас и угледне Румуне наш саветник за културу и штампу Милош Ушћебрка организује пријем. Затим се Срба и ја враћамо код Доре а она целу ноћ говори о њеном раду са Никитом, о својим плановима да штампа његова сабрана дела. Седимо за истим оним столом за којим је Адама и мене сликао Мирча Думитреску. Између нас, неко невидљив, пише песме.

(Крађ)

ИЗ НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА

Отварање камена или тренутак у ишчекивању

Радивоје Стојковић

Из сна који престаје да бива сан Опажам

буђење душе Као прашина

ношена ветром Пепео изговара Немоћ опстанка

У ноћи овој црњој од амбиса Сањам: Она

Март, 1995,

ЛЕТОПИС

МАТИЦЕ

ЧАСОПИСИ

_СРПСКЕ

НОВИ САД

књ. 455, св. 3

Поезија и проза: Небојша Басовић, Владимир Војнович, Милан Ђорђевић, Драгослав Хаџи-Танчић, Гунар Екелеф, Едвард Јукић, Гојко Божовић и Марија Миџовић. О узорима светога Саве пише Војислав В. Ђурић, Мишко Шуваковић о слепим улицама филозофије — естетици и производњи смисла, а Ласе Седерверг о швед-

Никола

БОРБА ЧЕТВРТАК 27. АПРИЛ 1995

РОМАН

Узалудна жртва

Мира Оташевић: „Магамат, Центар за гедпо-

етику Београд 1992. Милутин Лујо Данојлић

а главна личност рома-

на „Магамал“ Мире

Оташевић — (Београд, 944), драматурга, књижевног историчара и теоретичара, не припада свету фикције, ово прозно дело имало би карактер монографије о футуризму, авангардном књижевном покрету у Италији, касније и у Русији, првих деценија двадесетог века. Међутим, кроз личност јунакиње романа, Аделе Кун (Магамал), списатељица прича о настанку и развоју футуризма и његовом оснивачу, италијанском песнику Фелипе Томазу Маринетију (1876-1944), претвара у роман једне необичне љубави, као што је необичан и уметнички покрет којем љубавници припадају. Како би та бизарност била потпуна, фабула је испричана у облику „синтетичког романа“ који је прокламовао Маринети и који се по њему „чита у авиону уз брујање мотора“. Футуристичка динамика прозног исказа постигнута је дневничким и епистоларним обликом писања, па је том мозаичком формом убрзан ток догађаја који се одигравају у временском распону од тринаест година. Ако се томе дода лирски тон романа и есејистичка ширина ерудиције, затим фини смисао за одржавање драмске тензије у целом тексту, као и познавање психологије бунтовне жене која би да „изађе из себе“, онда овај роман добија све карактеристике добре и модерне прозе. Јунакињи романа је додељена и улога наратора. Ауторка је хвата у светлосни сноп своје имагинације као девојчицу, Аделу Кун, петнаестогодишњакињу, коју са осамнаест година Маринети „прекрштава“ у Магамал, када и почиње страсна љубав између њих, а за главну јунакињу и неравноправна борба, не само за место у Маринетијевом животу, већ и у грађанском друштву уопште. Вођа футуризма, растргнут између три животне љубави: према уметности (поезији), према политици (Мусолинијевој фашистичкој партији) и према жени (не само према Магамал), није мање трагична личност у покушајима да се ослободи малограђанског медиокритетства, ма колико, на први поглед, доминирао на књижевној и друштвеној позорници свога времена. Чињеница да Магамал у тренутку снажне љубоморе на њега врши атентат, само је доказ

животног пораза, и жртве, и атентатора.

Главна личност романа, Магамал, трагично завршава свој · живот у 28-ој години у водама Тиренског мора, а да не успе својим снажним ангажовањем и личношћу да амалгамише (по некима је њено име анаграм од речи амалгам), споји и обједини личне, друш-

Mupa()raweonlh

ЛОШИ

Е. Т МАВ|МЕТТ! 1876 – 1944

твене и уметничке амбиције у љубавној вези са песником Маринетијем. Лик песника Маринетија, оснивача футуризма, није у роману дат у негативном светлу, без обзира на његову политичку припадност. И Маринети, као историјска личност, и фиктивна Адела Кун Магамал, индивидуални су побуњеници против устаљеног реда ствари и зато су у овом веку осуђени на неуспех или, :тто је још горе, на злоупотребу њихових намера и прегнућа. То што се те две духовне силе међусобно уништавају јесте, парадоксално, законити судар енергија истих моћи, али усмерених у различитим правцима.

Писана постмодернистичким поступком, ако под тим појмом. подразумевамо коришћење свих досад познатих књижевних поступака и бројних цитата из дела футуристичких писаца, ова проза води читаоца између два света, горњег и доњег, небеског и земаљског, узвишеног и свакодневног, дајући му до знања да је, за човека, прелазак те границе са било које стране више него погубан. Мира Оташевић је написала необичан роман који ће за једне бити одлична лекција из футуризма, а за друге — успели љубавни роман, феминистички интониран. И једни и други биће у праву.

Вера Вучковић-Савић: „ЕНЦИКЛОПРеДИЈСКИ речник индијске митологије и религије“

ској гами Транстремерове поезије. Грдинић осветљава рад Вељка Петровића као енциклопедисте, а о великом научнику Браниславу Петронијевићу објављени су делови сећања Милана Јовановића Стоимировића. „Текст оптужнице или Суђење о телу и о-делу песниковом“, наслов је есеја Стевана Кордића, док Јован Гагрица разговара са Мирком Зуровцем („Лом епохе“). Критичари Летописа прате и оцењују текућу издавачку продукцију.

Главни и одговорни уредник је Славко Гордић. Адреса редакције: ул. Матице српске бр. 1, 21000 Нови Сад.

долази Гледа ме Додирује Љуби Она која упорно тврди да то сам ја

Слово, Врбас, 1995,

А ја сам само онај

који сања: Отварање камена По други пут Тренутак у ишчекивању

с!