Borba, 06. 09. 1996., S. 15

БОРБА ПЕТАК _6.9. 1996.

У

ПТФЕЊЕ

У веома оштрим полемикама са и око религије Поповић позитивно оцењује хришћанску етику и њен императив: љу-

бав према ближњем

ба навести један позоришни | приказ да би се стекао компле-

тан увид у рад Душана Попо-

вића. Гледајући комад „Јесења ки-_ ша“ од Бранислава Нушића (у тек-_ сту се не каже где, али претпостав-

љамо да је то било у Народном позоришту) Душан Поповић каже да је то трагедија једне заједнице мужа и жене, мизерија једног буржоаског брака, мучеништво једног бића које је жртва оданости, егоизма и привржености.

Млада девојка, незбринута и сиромашна, удаје се за два пута старијег мужа. Остарели, мрзовољни, нервозни и болешљиви муж је срчани болесник: живот му је у рукама младе жене која му даје лек у тренутку срчаног напада и продужава му, тако живот, а себи „робију“. — У једном тренутку ускратила му је негу и није му дала лек. Катарина је зато оптужена за болесникову смрт, јавни тужилац тражи смртну казну, али је, сјајном одбраном, спасава њен адвокат. Поред оног људског, друштвеног феномена, којим Поповић 06јашњава почињено дело младе жене (њена младост, жудња за

животом, неизвесност, робија, чежња за децом и нада у младог адвоката) Поповић, мопут Камија или Достојевског, убиство · везује за време и средину. То је било, каже, баш једног од оних суморних јесењих дана када је природа сва сура и влажна, када атмосферски стуб врши толики притисак на чо-

века да сегосећа тотово: физички _ притисак да нешто слично уради,

како би паралисао меланхолију и депресију коју код њега изазива бескрајна јесења киша. Отуда и наслов „Јесења киша“ под којим је објављен овај приказ.

По Поповићу, Нушић је у овом комаду успео да у знатној мери раскине ланце класне идеологије, мишљења и осећања друштва које апострофира. Сматра да у комаду има врло лепих епизода и снажне поезије.

При том Поповић похвално го-

у вори и о глуми. Госпођица Нина

Варва „потпуно је успела да представи неодољиву бујицу једног страсног младог живота, као и последње очајне крике једне загушене душе“.

Полеминихе са релнгијогљ

а Божић 1907. односно почетЗе 1908. по новом календару

прочитана је била у свим српским црквама посланица београдског митрополита, којом су били нападнути социјалисти. Потом се појавила и једна антисоцијалистичка брошура теолога Чеде Марјановића под насловом „Социјализам“ у којој је дат критички преглед социјалистичког учења. У неколико наставака одговорио је Поповић на овај напад, указујући, притом на све нелогичности, апсурдности и контрадикције хриншћанског учења. Упозорио је тада своје сараднике да социјалисти не би требало да воде главну битку на том пољу. Био је енергичан у својим захтевима да се цркви одузме право на контролу у шко-

" лама и брачним односима и да ре~ дигија добије приватан статус. По-

повићев одговор цркви почео је да излази у наставцима у „Радничким новинама“ од 1908. године, непосредно после доласка Димитрија Туцовића на чело покрета. —

У тексту „Социјализам и вера“, који је објављиван у „Радничким новинама“ у наставцима од 17. до 30. априла 1908. године, Поповић упозорава на снагу и моћ цркве. Карактеристична је каже, толико њена дрека против социјализма у Србији, без икаква разлога. Из такве кампање цркве Поповић извлачи следећу поуку: црква је моћна и способна. По својој снази долази на треће место у Србији одмах после социјалне демократије и војске.

„Ти наши ритери у мантији бацили су нам рукавицу, они стално

изазивају. Они тврде да социјали-.

зам износи неистине: они у њему проналазе некакве нелогичности, доказују како је он недоследан, неконсеквентан, како као доктрина стоји на тако слабим ногама да је ма који докторчић теологије може заљуљати“. У полемичком тону своје противнике Поповић туче њиховим сопственим оружјем, Светим писмом: „А зашто видиш трн у оку брата својега а брвна у оку својему не осјећаш“2 („Свето писмо“ јеванђеље по Матеју УП, 3), или оном реченицом из јеванђеља коју је узео као мото свог текста: „Онај треба да расте, 2 ја да

се умањујем“: („Јеванђеље по Јова- :·

ну“, Ш, 30).

Пише потом о апостолима Павлу и Јовану и примећује да је Павле трезвен, практичан: и упоран агитатор и разуман. политичар хришћанства, док је јован теоретичар, метафизичар, мистификатор хришћанства, чију је доктрину скаменио у тајанствене формуле источњачких мага. Подсећа, потом на Шопенхауеров 0о6рачун с црквом, и попут Холбаха, пита: одкуда на земљи злог

БРНА: Да зла попа и чудна укопа... д да л то ПЕН Палене љају нриву, ил је јадну сарањују живуг.“ Карикатура у листу „Брна“ ед 20. децембра 1911.

Поповић, међутим, уочава песничке вредности „Пјесме над пјесмама“ у којој има „фине лирике“ дивних поетских места.

Оно што је позитивно у хришћанској етици, по Поповићу, то је императив о љубави према ближњему. Но, одкуда разлог за такву љубав2 Откуда награда која нас чека горе2 Да ли нам се то Јахве свети дајући нам, посмртно, награде, или је то нечији чисто трговачки рачун и дућанџијски профит који се заснива на буржоаској теорији: да ут дес, фацио ут вачиас (дајем, ал' да ми даш, чиним ти, али да ми учиниш).

обро организовано писање и слободно интерпретирање

свега што се догађа у друштву

основни су предуслови за сваку акцију. Тако је мислио Душан Поповић. Моћ штампе је велики, домашај непрегледан, значај огро-

Песло Дратиши Лазчевнцу

Драги Драгиша, Довече идем да слушам Сингера, сутра Бебела. Замис-

ли колико је то задовољство. Пиши опширније о аг. послу, да бих већ нешто предузео. Поздравља те Д. Туц Берлин, 16.19.1907.

ман. И зато, ако- се правилно не искористи свако писање, свако публиковање оно може нанети огромне штете. Не зна се да ли је опасније неписање, односно ћутање, или, погрешно интерпретирање. Његовим расправама о слободи и организацији штампе, претходиле су полемике о праву гласа

и слободном говорењу, о ономе о чему се размишља и онако како се осећа, види или доживљава. | Поповић је био против сваког ћутања. Бранећи захтеве пролетаријата од неких аргумената којима је српска буржоазија оправдавала ускраћивање права гласа сиромашвим слојевима радника, и борећи се за проширење овог права на све пунолетно становништво, Поповић разматра и питање доласка на власт, политичког престижа и пролетерске револуције. Устаје против увреженог схватања о свемоћи и толерантности општег права гласа и опредељује се за акцију, за штрајк, као најефикаснији облик револуционарне борбе.

У тексту „Ошште право гласа“, објављеном у листу „1. Мај“ 7 . априла 1907. године, одговара буржоазији на њене гласине да, тобоже, народу не треба право гласа јер за њега није дорасто, следећим аргументима: народ се мора научити пливању пре но што у воду скочи! Без општег права гласа нема ни демократије.

После штрајка три стотине рудара, који је отпочео 5. јануара 1908. године, Поповић пише о ћутању буржоаске штампе, која о овим догађајима ништа није записала. Она, каже Поповић, тим сво-

ујим-тврдоглавим и пакосним ћу-

тањем, коме нема равна, „убија не само у моралном него и у материјалном, физичком погледу, убија хероје рада који бране своја права“. Све то се у „Радничким новинама“ о тим догађајима писало нису биле „хиперболе револуционарних романтичара“, нити болесне халуцинације раздражених штрајкача, већ језовита, грозна стварност. На све то, додаје Поповић, буржоаска штампа је као стена ћутала „она је убијала“.

иЋ тезе га)