Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena, S. 1216

43

[9]

6 ПРИМЈЕРИ СРПСКО-СЛАВЕНСКОГА ЈЕЗИКА

Данас се не зову Бјелопавлићи само људи, који у негдашњој горњој Превали живе мјесто Лужана, него се тако зове и она земља, уврх које извире ријека Зета и тече кроза. њу (од Сјевера к Југу) до Турскога града Спужа. Бјелопавлићи граниче од Запада с Црногорекијем племеном Пљешивцима, од Сјевера с Херцеговачкијем племеном упом Никшићком, од Истока с Ровцима, од Југо-Истока е Пиперима, а од Југа, као што је речено, с Турекијем градом Спужем, из којега се чује кад пјевају пијетли у Бјелопавлићком селу Мартинићима. Земља је ова дугачка, од Херцеговачке границе. до Спужа, од прилике око 8 сахата хода, а широка је, од Пљешиваца до Роваца, око 12 сахата. Она је понајвише брдовита, али поред Зете има п равнина, п сва је жупна и питома : свуда рађају виногради п смокве, а око Зете у равни рађале би и маслине, а може бити и наранче и лимуни, кад би их ко посадио и око њих радио.

У вријеме Бијелога Павла кажу да је Спуж био пуст и звао се Шпанска градина докле Турци нијесу овладали онијем крајем и поновили га. Од тога времена Турци су Бјелопавлиће, као и остале Брђане, много пута покоравали и од њих харач узимали, па се они опет одметали и с њима се били од њих се отимали до године 1796. а од онда, по смрти Махмут-паше Бушатлије, остану с Црном гором.

ЈУДЕ ШТА ЈЕ НА ПРВОМ ЛИСТУ.)

У почетку на великоме листу према имену ове књижице под бројем 1. писмо је из онога рукописа на кожи, 0 коме се говори на страни «.,8., 9. и 10. [овде стр. 868.—9871.]

Под бројем 2. из прве рукописне књижице, о којој се товори на страни. 25., 26., 27. п 28. [овде стр. 887.—889.]

Под бројем 8. из књижице Матија Дивковића, о којој се товори на страни 30., 31. и 82. [овде стр. 891. и 992.

Под бројем 4. из друге рукописне књижице, о којој се говори на страни 25., 26., 27. и 28. [овде стр. 887.—889.]

[“ Овде на засебном листу на крају 111 књиге „Окупљ. грам. « пол. списа“)