Delo, 01. 04. 1903., S. 96

II Е В Ц II 91 — Ја... ја! Сарајдаров отац, као ситећи се, задовољно, занесено виче женама: — Проклете! Све сте такве!... Стојан продужава даље. Само уста му долазе тамнија и као да га глас који из њега иде јаче гори, пали... Сви почињу да му помажу, чак почињу да се чују и женски гласови. Мајстор у среди, заваљен, уздиже главу и победоносно, радосно гледа, а највише у Стојана, који, онако издвојен, окренут у страну, услед светдости помешане с димом од дувана, испуњене гласовима, песмом, чисто као да се губи, тоне певајући... — Свирачи, Јоване! раздрагано, изван себе кликће му мајстор. Јован одлази. Од радостп готово у трку силази ппз степенице у двориште. Али за њим и Софка, топла, зајапурена, срећна, чак до капије прати га. Моли га да нађе оне свпраче што су с грнетом (кларинетом). Јован зна да опа то зато моли, што се глас грнетин тако слаже, подудара са Стојановим. Каже јој, дирнеје за то, а она, преплашена да ко други то не чује и по томе впдн колико она волн Стојана, клоне. — Туго! Слатки Јоване, немој ко да те чује!... моли га. Излази Јован. Ноћ топла, тамна и чисто мртва. Ништа се не чује и не види. Само што вода по вадп у чаршији мрмори п чује се како пада са блиских чесама. А Јовану се још једнако чини као да из мајсторове куће чује песму, весеље,- глас Стојанов... Зна како ће сад настати оно весе.ље пуно, мило, у толико пуније, веселије што се зна да је ту, у кући. Сви су своји ту, у кући, заграђени, одвојепи, слободни. Пошто се већ иоћ не проводи као што треба, да се спава, лежи, већ се седи, пије, весели, онда бар иека је до миле воље! II онда сад настаје оно задихано, свесрдно, раздрагано разговарање, песма, шала, смеј. Женско се слободио креће. Не либи се, не устежесе, већ слободно иде, сагибасе, пружа, без стида п бојазии што ће им се можда показатп, јаче истаћи прса, недра, облина тела... И то не