Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, S. 377

тушар, пужеве обрађује Кушчер, а турбеларне црве Кенк. Шре две године оживљено је Друштво за Истраживање Пећина у Љубљани, које веома активно ради (Кенк, Селишкар и др.).

У суседном јужно-хрватском пећинском територију отпочело је испитивање нешто доцније. Почели су га опет странци у другој половини 19 века, али су ускоро почели и домаћи стручњаци радити (Ерјавец, Шлосер, Јуринац, Хирц, Дамин и др.). У новије доба радили су, поред странаца, нарочито домаћи ентомолови (Добијаш, Отилер, Хохетлингер, Штајнер, Вајнгартнер). Геолошке описе пећина дао је Пољак, а спискове сабраних пећинских животиња Лантхофер; Ђабић је описао неке раке, а Трговчевић је обрадио рибе јамарице.

У Босни и Херцеговини почео је рад Апфелбек (1887), само рибе јамарице је пре описао Штајндахнер. Сабирао је и описивао интенсивно нарочито бубе (ко леоптере), па је за 25 тодина рада описан 21 род, са преко 70 врста. Поред Ашпфелбека радили су и други, сабирајући или описујући пећинске животиње. Од 1908 ради по пећинама Босне и Херцеговине у великим размерима и с много успеха К. Абеолон. Његов богати материјал обрадио је деломице већи број специјалиста, (турбеларне црве Комарек, пауке Киczynski, косце Коемег и Хозек, муве Вегл, пужеве Вагнер и т. д.).

Пећине Далмације и Црне Горе први је испитивао Бечлија Ербер, око 1860. Тек почетком 920 века почео је интенсивнији испитивачки рад страних и домахић стручњака. У Црној Гори сабирао је Штусинер и Мразек.

Најдоцније је започело испитивање тпећина у Србији. Џрви опис пећинске бубе (трулежара, Ва ћух зегса) дао је Јос. Милер 1904. Џавловић је (1913) описао пећинског пужа Рајаа та зег са, а из Отаре Србије донео је Рамбусек суптеране бубе Тгесћиз {Duvalius), peristericus и таседолсиз, Тек пре две године шпредузета је по Северној Србији комбинована. пећинска, експедиција страних спелеолота, (углавном с Клужког спелеолошког института) уз сарадњу (С. Станковића {Jeanel, Magdelaine, ЧУлаКЈег, Кобћ), са веома, повољним резултатима у пећинским водним рачићима, док су иначе те дећине прилично сиромашне.

Општи преглед резултата дали су 1896 O. Hamann, Paganetti-Hummler (1902), а за водне пећинске животиње (1926) |Н, Spandl,

Као део опште раширене суптеране фауне (у земљи, пукотинама стена, води темељници, бунарима, рововима и сл.) потиче П. Ф. од површинске. И поред тога, што се наша П. Ф. ослања на површинску кршку и као и та показује специфично наш домаћи карактер. показује она знатну спољну сличност са Џ. Ф. бли-

ПЕЋИНОКА ФАУНА.

жих (Италија, Француска) и даљих земаља (Северна Америка). То долази отуда, што су скоро свуда исти животињски типови, који у складу са својим суптераним, териколним или ноћним начином живота нагињу прелазу у пећине (теолошки млађе продукте), где владају сличне особине средине: мрак, влага, константно ниска температура од 7%—10%, мало избора у храни, нарочито због несташице зеленог биља, храњење углавном гљивицама, трулежем и грабежом. Ову општу сличност због сличног порекла повећава, још знатно униформисање спољног изгледа на пећински живот већма адаштованих типова (конвергенција – карактера услед живљења под једнаким условима). Tako су поводни пећинари већином без пигмента и очију (бели су или сасвим прозрачни), а копнени су бледо-жути, махом безоки, и нагињу продужавању тела, ногу и других телесних наставака. Један од најлепших примера конвертенције дају пећински колеоптери из обеју породица силфида, (трулежара) и карабида, (трчака). Обе линије почињу са типично различитим здепастим врстама, сличним епитејским, а свршавају се сасвим сличним специјализованим, у роду Арћаепорз међу карабидима и у роду Ап оћегроп међу силфидима. Као компенсација за изгубљеним органима, вида јављају се јаче развијени органи за опип и мирис. Како у пећинама отпада уплив разлике у тгодишњим добима и између дана и ноћи, пећинари су променили начин живота, па се на пр. расплођују већином кроз целу тодину, а слично животињама хладне климе, обично продуцирају мало али великих јаја, или су у опште живородне (човечја, рибица).

И поред извесне опште сличности са страним ПЏ. Ф., наша се истиче великим бројем нарочитих, специјално наших, или ендемних, не само врста, него и многих родова, па и понеким фамилијама.

Према пореклу и теолошкој старости можемо састојке наше Џ. Ф. поделити на три категорије. У прву иду најстарији типови, који не само да немају ближих сродника. етитејских у близини пећине, него представљају изоловане типове (представници иначе изумрлих породица или родова). То су т. зв. реликтни типови, који су преживели знатне теолошке и климатске промене баш на тај начин, што су нашли прибежиште у дубоким пећинама, или подземним просторима у опште. Знатан део ових чине морски типови т. ј. такви, чији сродници живе само у мору. У ту прву категорију иде некада амфибична и епигејска, а сада искључиво поводна. човечја рибица (Ргођеиз апршпен5), наш највећи (може нарасти и преко 30 см дужине) и најчувенији пећинар, који представља, занимљив случај неотеније (тубитак фазе одрасле животиње и преношење сполне зрелости на ларвални стадиј). Нај-

с 300] =