Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, S. 380

ПЕЋИНОКА ФАУНА

Из јужнијег крша описано је у новије доба двадесетак пећинских паукова. Сам нови род Турћопеја долази у 4 врсте, а ТурћопезНсиз у две. Род Тагаписпиз има неколико врста (dalmatinus, giromettae, troglodytes и др). Нове су врсте рода За а: ћегсероушпелзз и шгалек. | Од триња (акарина) раширен Je повелики Eschatocephalus {Haemalastor), gracilipes а има и других.

Међу хилоподним миријаподама (штритама) имамо неколико пећинских врста рода Lithobius, kao на пр. раширена врста 1. збубјис (северни крш) leostygis, maвина, асћегоп не из јужног крша и др. Од диплоподних миријапода (гујиних чешљева) веома су раширени у читавом кршу: Brachydesmus subterraneus, a y северном

кршу В. шШшјегиз, Од специјалних (неких ·

ендемних и по роду) стонога, јужног крша истичу се: Турћодошегз соеса, Арје!Беса Јепдепје! и, Talas dolivensis, Stronвућозоша Шшјегит, Polybothrus gloria stygis, Oligobothrus stygius, Brachydesmus styglovagus H MHOTG Dyre BDpCTe.

Копнене рачиће репрезентују бабурице (изоподи). После прво (1851) описаног и свуда у нас раширеног Titanethes albus, описане су доцније из пећина јужног крша нове врсте Т. ћегсевоушеплзз и Бјзеriatus ma Cyphoniscellus hercegovinensis HW Armadillidium stygium,

После чланконожаца по множини долазе пећински пужеви. Досада је у нашим пећинама нађено преко 70 различитих облика (четвртина их долази и ван пећина), од чега отпада на сам јужни крш 42 облика. Најзанимљивији изоловани ендемни родови већ су пре наведени, » живе само у пећинама јужног крша. Zospeum врсте живе нарочито у словеначким пећинама, понешто у Хрватској, а само је 7. ггодођајсалсит нађен у Херцеговини. Џрви (под именом Carychium врејаешт) описао је Rossmaessler 1835 из Постојне. У хрватским пећинама досада нису нађени специјални подземни копнени пужеви. На улазима пећина живе неки суптерани представници родова НуаШа, СгузбаПиз и Аедвор, Јужни је крш богат стиломатофорним пулмонатима. Неке су специјалне врсте, као на пр. НуаШпа ађзојош, H. wagneri, H, planospira, CryзбаПиз зрејепе и зеигапуј, па СаесШоп бе зрејаеа, дашпабпа и др. И неки пужеви толаћи су нађени у пећинама јужног крша.

Од зеленог биља находимо близу улава у пећине бујне вегетације; дубље ваmage папрати и маховине, које успевају и при минималном 'интенситету ((/igoo светла пред отвором). Но алге (модре, са.

нешто црвенима) и нарочито једноћелић-.

не успевају још дубље. У потпуном мраку успевају мицелији разноликих гљива (прве је Скополи описао још 1760). Од 17 тљива у словеначким пећинама најраширенија je Rhizomorpha subterranea, Ho

обично су и те гљиве деформисане. Ако тори од времена до времена ма и кратко време вештачко светло (на пр. електрично), сва се околина светиљке зазелени, јер спора птеридофитских има свуда у пећинама. У пећинама јужног крша нађене су у води слузасте масе OJ Zooglea гаши ега,

Главно наше пећинско подручје везано је на југоисточне вапненачке Алпе и кршни део динарског система, који се надовезује на кречњачке Алпе. Но и ван те главне зоне има фауном настањених пећина. и јама гдетод су теолошко-петрографске прилике погодне (нарочито поједини кречњачки терени у Северној Србији и др.). Према томе је и фауна наших пећина углавном планинско-кршна, са сразмерно мното старинских и морских реликтних типова. Слично као и епигејска фауна планинске зоне, може се и пећинска фауна поделити у поједине провинције, које се углавном ослањају на епигејске. Само цепкање овде иде још и даље, па као што поједине високе и изоловане планине тако, само у још већој мери, могу поједине веће и изоловане пећине, или ма и незнатним пукотинама и водним жилама. везани системи пећина (скупине), имати донекле засебни фаунистички карактер. Тако на пр. истиче Абеолон, да над затоном (близу Дубровника) у Кали-Пећини живи колеоптер (силфид): Ап горћиоп реши нушт, а једва 100 M даље у високој пећини Грабовици долази место тога у маси Рагапе горћ оп зрејаеођао:4ез. Сличних примера има много, а и таквих, где је извесна пећинска животиња нађена само на једном налазишту.

Има сразмерно мало пећинских животиња, које су као једна иста врста обичне дуж читаве пећинске зоне. Најраширенији, чини се, да су амфиподни рачић (Мгрћагбиз ријеапцз), изопод (Тпапе ћез аЉиз), скакавац (ТгодорћЏиз самсоја) и још неки. Веома је раширена стонога (Вгасћудезтиз зиБееггапецз) и псвудоскорпион [Obisium зраејешт). Човечја рибица има главно обиталиште на Долењском (јужна Крањска), а друго чешће налазиште је тек јужна Херцеговина. Олично је и са раком (Тговјосагј5, односно Troglocaridella). Од колеоптера имају поједини родови (односно подродови) опште раширење, док врсте имају уже или шире простирање. Од пећинских трчака Hajpaширенији је род Тгесћиз, подрод DuvaНиз, а познати подрод Апорђећашиз ограничен је на северозападни део главне пећинске зоне. Раширен је и трчак (Гаетозепез саујсоја) у различитим расама. Опште раширење показује силфидска груma Bathyscia (Ca великим бројем родова, подродова и врста), ma стафилинид {(Atheta зрејаеа), гриња (Езсћажосерћаји5 вгасшШрез) и неки пауци косци (5шо дигcorius, Nelima aurantiaca mw др.). Од северозапада према југоистоку главне пећин-

— 968 —