Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, S. 384

ПЕЋОКА ПАТРИЈАРШИЈА

TI. П. називана је још и великом црквом, а имала је, као и све њене митрополије и епископије, своја нарочита властелинства, села, људе и земље. Орпска црква имала, је тада, као и на западу, потпуно феудлалан карактер. Многи патријарси, архиели-

GKOIIH. епископи и игумани угледних ма--

настира били су чланови владалачке куће или из реда властеле. Црквена имања била су заштићена нарочитим имунитетом и привилегијама. Тек од времена. турских провала, почели су владаоци да оптерећују црквена имања извесним дажобинама. Као један од најачих власника, земаља, црква је много допринела рационалној обради земље и економском прогресу. Она је крчила шуме, подизала путеве и грађевине, прквене и профане, и насељавала. пусте крајеве колонистима. Али то велико богатство рђаво је утицало на живот црквених представника, а нарочито Ha виши клир, који је почео да живи као и светска. властела. Стога, се догађало, да су неки заузимали висока црквена звања не само подмићивањем него и насиљем. Епископи су, сем прихода од свог престоног манастира и властеоских добара, имали нарочити духовни доходак од народа и свештенства у својој епархији. Тај се данак звао димница и врховина. ПШриходе су купили нарочити епископски изасланици, звани егзарси. Они су уједно били и надзорници цркава, парохнеког свештенства и религиско-моралног народног живота. Епископије су испрва дељене само на инорије или парохије, доцније и на протопопијате. Парохиски свештеници називани су поповима. Њих су постављали обласни епископи, у споразуму с властелином места. Сваки поп је добивао по три законите њиве за своје издржавање, али су многи имали и своје баштине. Сем 60тослужења, бавили су се највише обрађивањем земље. Od обављање – црквених функција добивали су од народа T. 8B. бир, принос у природним плодовима. Утледна и богата српска и трчка властела, нарочито у јужним крајевима, имала. је у својим дворовима и домаће цркве, при којима је обично постављан нарочити калуђер за обављање богослужења. Црквени суд је био у великом угледу. Он је судио у грађанским и кривичним пословима свима људима, који су припадали црквеним властелинствима, а тих је било онда врло много (в. Црквена властелинства). Духовни суд са исповедањем вршили су нарочити исповедници, звани духовници, по одређеним окрузима. Они су испрва били из реда најугледнијих парохиских свештеника и протопопа, а ДОоцније'и калуђери. Да би се затрле многе празноверице из многобожачких времена у широким народним масама, сем црквеног законодавства и Душанов Законик је устао свом стротошћу средњевековног Baконодавства против празноверица и вра-

бина, ископавања и спаљивања мртваца, вукодлака, и T. JL

Проглашење пећске архиепископије за патријаршију није у први мах изазвало протест цариградске патријаршије, и ако су тиме њени интереси били знатно окрњени. Тек после шест година, (1352), несумњиво под утицајем политичких _ интрита византиског цара узурпатора Јована Кантакузена, после нових Душанових освојења на штету Византије и неуслелих Кантакузенових покушаја да поврати изгубљене области, бацио је цариградски патријарх Калист Г анатему или проклетство на пара Душана, патријарха Јанићија ПШ и на цео српски народ, правдајући то тиме, што је тобоже скопски сабор ненадлежно установио српско царство и патријаршију. И ако је очигледно, да. је ово проклетство имало политички циљ, оно је начинило забуну међу Србима; ни сам Душан није могао остати потпуно равнодушан према њему. Отога је он покушао да рашчисти тај спор и да измири Џ. П. са цариградском патријаршијом. Али друти крупнији и важнији државни послови омели су га, да своју намеру изведе до краја. Међутим је з/9 1354 умро први српски патријарх Јанићије ПЦ, на путу за Пећ из логора Душанова код Жиче. На престолу та је заменио патријарх Сава ТУ, који је изабран на сабору у Серу, дакле у бившој грчкој области, крајем 1354. СаBa је преживео цареве Душана. (= 20/12 1355) и Уроша (— 2/12 1371).

За његово “време чињени су кораци и са грчке и са српске стране, да дође до измирења између цариградске и П. П. Ta акција довела је најзад 1375 ДО повољног резултата. Први корак у томе правцу учинио је сам цариградски патријарх Калист 1, који је и бацио проклетство на Cpбе. Он је, наиме, по споразуму са царем Јованом Палеологом, када је запретила. велика опасност од Турака, утврђених у Тракији, дошао 1364 у Сер удовици цара, Душана, царици Јелени, да преко ње и ћесара Угљеше, потражи помоћ од Срба, и уједно да поведе преговоре о измирењу цариградске и П. П. Случај је међутим хтео да се Калист ускоро разболео и умро у Серу. Опасност од Турака и овај боравак и смрт Калистова међу Србима ублажили су затегнутост односа између српске и трчке цркве, те је све више било диспозиције за коначно измирење. — Омрћу Калистовом прекинуте преговоре наставио је деспот Утљеша под утицајем грчког свештенства, пошто се прогласио самосталним господарем српске и драмске области. Он је 1368 све епархије у својим областима издвојио. из П. П. и повратио их под јурисдикцију цариградског патријарха, који је драмског митрополита. поставио за свога намесника или егзарха. у Угљешиној држави. Изгледа да пећеки патријарх СОава ТУ није хтео пристати на. ту трансакцију, те су преговори о томе

= сто) —