Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, S. 390

ПЕЋОКА ПАТРИЈАРШИЈА

трополије. Од тада па до коначног укидања П. П. је имала 13 епархија, и то: 6 у Србији (Београд, Ваљево, Ниш, Нови Пазар, Призрен, Скопље и Штип), по 2 у данашњој Бугарској (Ђустендил и Самоков) и Босни (Сарајево и Зворник), а по 1 у Црној Гори (Цетиње) и Херцеговини (Мостар).

Као врховне црквене старешине, патријарси су имали готово неограничено право, да у смислу канонских прописа, управљају целом српском црквом у границама. Џ. П., да постављају и збацују митрополите и епископе, да надзиру њихов рад и да им суде за преступе. То је обично чињено у споразуму са Архијерејским (абором, који се једанпут или двапут тодишње састајао. Али су поједини патријарси обављали све то и сами. Бивало је, међутим, случајева, да су за епископе постављани и избраници самог народа и свештенства појединих епархија. Шатријарх је и иначе сазивао епископе на. савет, а по потреби и народне прваке. Са њима је одмеравао порез на народ, од кога се имао плаћати патријарашки харач султану; са њима је већао и закључивао о свима важнијим црквеним и народним, просветним и културним потребама. Из тога обичаја развили су се доцније српски црквено-народни сабори у карловачкој митрополији под аустро-угарском влашћу. За јачање верске и народне свести од особите је користи био обичај, да патријарси лично похађају своју патријаршију, те да залазе и у малена села, да служе свечана архијерејска богослужења, да читају народу молитве, уче га и саветују. А народ их је зато даривао стоком, ћилимовима, чарапама и другим производима. На својим походима. патријарси су јашили на коњу, богато украшеном; у левици су држали уздицу а десницом су благтосиљали народ, који је пред њима падао на кољена. Пред патријархом су ђакони носили велики патријарашки крст, а за њим жезао. У обичним приликама патријарха су пратила. по два каваза (оружане слуге), а када је ишао у пастиреку посету у народ, имао је велику оружану пратњу на коњима и пешице. Народ се односио према патријарху са страхопоштовањем и бојао се нарочито његове клетве (анатеме), коју су они бацали на непокорне и непоправиве трешнике, и давали их свечано по црквама, проглашавати.

Као световне народне старешине (милет-баше), имали су патријарси и епископи право, да суде и световњацима, не само у брачним, тестаментским и наследним пословима, него и у многим другим трађанским споровима. На таквим судовима обично се настојало, да се парци измире и натоде: ако то није пошло ва руком, црквени су се представници, сем казне тлобом и тамницом, служили и разним другим казнама, па и проклетством.

—. 378 -—

При суђењу су се ослањали највише на обичајно право, а затим на Крмчију и Душанов Законик. За извршење пресуда имали су и своју полицију, кавазе. Као народне старешине патријарси и њихови епископи били су уједно и главни посредници и заступници Срба код турских власти, а по потреби и њихови заштитниди од обести несавесних чиновника и спахија. У световним стварима патријарсима је могао судити само царски суд у Цариграду, а по закону, без њихова знања и одобрења, нико није смео затворити српског свештеника. Али је у турској администрацији, нарочито 17 и 18 века, и у томе било великих злоупотреба, па је на пр. патријарх Атанасије 1, на приватну тужбу једног човека, држан затворен у кули Небојши код Београда неколико месеци (1711). ЏШатријарси су били законити наследници не само свих епископа, него и свих Срба у П. П. који умру без наследника и без тестамента. Постепено је ушло у обичај, нарочито код Срба под аустро-угарском влашћу у 18 веку, да имућнији људи на самрти завештају за своју душу по нешто и П. IJ, коју су избеглице увек поштовале, као једини остатак некадашње славе и моћи, те су јој слали богате дарове, и поред строгих забрана аустриских власти, и по својим црквама држали нарочите кутије за купљење прилога у корист П. П.

Позната су ова имена пећских патријараха; Јанићије П (6/4 1346—3/9 01354; црква та сматра светитељем), Сава IV (99/11 1354—29/4 1375), Јефрем (3,10 1375 до 1382: такође светитељ), Спиридон (1382 До 1387), Данило 1 (1389), Сава У (1398 до 7/10 1404), Данило IV (1406), 'Ћирило 1 (1407—1419), Никон (1420—1435), Теофан (1446), Никодим II (1446—14592)), Apceније П (1457—1463), затим архиепископи и митрополити, који су држали престо OB. Саве: Јанићије (1506), Јован (1508), Теодосије (1520), Марко (1524), Шавле (1530 до 1541), Теофан и Јосиф (1544), а по том патријарси обновљене П. П.: Макарије (1557 до 23/10 1574), Антоније (1572—1575), Ђерасим (1575—1586), Саватије 1587, Никанор, Јеротије (1589, 1591), Филип (1592), Јован (1592—14/10 1614), Пајсије ~ (1614—1648), Гаврило 1 Рајић (1648—1655—30/8 1659), Максим (1655—1674—1681), Арсеније ШП Црнојевић (1674—1690—28/10 1706), Калипик 1 Скопљанац (1691—16/8 1710), Атанасије Т (6/1 1711—23/4. 1719), Мојсије Рајовић (6/10 17192—1795—1796), Арсеније ТУ Јовановић (1795—1787—18/1 1748), Јанићије 11 Грк (1737—1746), Атанасије П Гавриловић (1747—1/4 1752), Гаврило П Сарајевац (1752), Гаврило 1 Грк, Вићентије Стефановић, Пајсије П Грк, Гаврило IV Грк (1758), Ћирило П (1759), Василије Бркић (1763—1767—1772) и Калиник II Грк (1765—1766).

Литература: П. Римски, Краткоје описаније серпских патријараха, (Летопис,